Радикализовање украјинске кризе, Москва пред новим изазовом

Пад малезијског путничког авиона над подручјем ДНР, шездесетак километара од руске границе, довео је светску јавност до усијања, а грађански рат у Украјини увео у нову, још опаснију фазу. Ову трагедију прати и уобичајено велики проток полуинформација и спекулација светским медијским простором, али уз интензивну кампању да се једна (руска) страна унапред прогласи одговорном за вероватно обарање малезијског авиона.    

Цела прича око обарања авиона МH17 неодољиво подсећа на сценарио неког холивудског филма, посебно ако узмемо у обзир мистериозни нестанак авиона исте авиокомпаније у марту ове године. Већина светских медија је забављена проналажењем одговора на питања ко је и како оборио поменути авион, док су много важнија питања неправедно занемарена: зашто је малезијски авион оборен баш сада и ко би могао да има користи од тога?   

Да се подсетимо: након неочекивано брзог напуштања Славјанска, града симбола побуне и отпора новим кијевским властима у самопроглашеној Лугањској и Доњецкој Народној Републици, јединице народне милиције су се повукле у правцу Доњецка. Потом је уследила најозбиљнија офанзива Кијева на регион Донбаса, која је требало да доведе до војног и политичког пораза Новорусије и елиминације било каквог утицаја Москве на украјинско друштво.  

Долазак команданта одбране Славјанска Игора Стрелкова у Доњецк и слом украјинске офанзиве, уз катастрофалне губитке у људству и техници, обележили су ову „антитерористичку“ операцију Кијева. „Стрелкови ополченици“ су током прва 3 месеца борби везали значајне украјинске снаге у рејону Славјанска и Краматорска и на тај начин осигурали време за организовање ДНР и ЛНР, као и за њихову одбрану. Оружани отпор кијевској власти започет у априлу са свега неколико стотина лако наоружаних ветерана, у међувремену је нарастао на више од 15.000 бораца наоружаних тенковима и другим оклопним возилима, артиљеријом, укључујући и ПВО системе. Управо ти ПВО системи су напречац постали главни узрок пада малезијског авиона.

Веома је занимљиво да је овај авион оборен управо у тренутку када је значајан део украјинских снага остао опкољен уз руску границу, а остатак се повлачио уз велике губитке које више ни строго контролисани украјински медији нису могли да прећуте. Друга занимљивост се односи на нови сет економских санкција САД усмерених против Русије, које су наишле на снажан отпор у многим земљама чланицама ЕУ, док се трећа односи на управо завршену, успешну турнеју руског председника Владимира Путина по Латинској Америци и формирање нове Развојне банке држава БРИКС, која ће бити пандан ММФ, Светској банци и другим западним финансијским институцијама.

Неуспешни покушаји Вашингтона да изолује Москву и успеси руске дипломатије се тешко варе у Белој кући и на Капитол хилу. Догађаји нису ишли жељеним током и Вашингтону је било потребно нешто што би потерало воду на америчку воденицу. Обарање авиона над ратним подручјем у Украјини је дошло као поручено, а укључивање трансатлантске медијске машине је већ ствар рутине.

Кијев је последњих дана осећао страховити притисак због озбиљног пораза и великих губитака на југоистоку и претеће дисолуције државе. Со на рану ставља Вашингтон, видно незадовољан учинком Порошенка, Јацењука и друштва. Појављују се пукотине у кијевским државним структурама, што би могло да доведе до потпуног колапса државе и распада целокупног система, чије стварање је започето насилним преузимањем власти у Кијеву. Цело замешатељство око пада авиона Порошенку доноси предах и одличну диверзију којом се скреће пажња са неуспеха „антитерористичке“ операције на југоистоку и све теже економске ситуације у земљи.

Многим државама ЕУ ова трагедија долази у зао час. Једва одолевши снажним притисцима Вашингтона да прихвате америчке захтеве за економске санкције Русији које би биле погубне за посрнулу европску привреду, Париз, Берлин, Рим и други ускоро могу очекивати нове политичке и медијске притиске. Развој догађаја протеклих десетак дана готово да није могао бити бољи за Москву. Од ситуације у Украјини, до успешних дипломатских активности на западној хемисфери, све је ишло како треба, а онда се догодила трагедија која се већ ставља Русији на душу, што директно, што индиректно.

Исход истраге ове међународне трагедије ће одредити политичку цену коју ће Москва морати да плати, јер штета је већ начињена. Два, можда и најлогичнија сценарија указују на могућност да је украјинска РВ и ПВО намерно оборила авион или да су га обориле побуњеничке снаге (највероватније ни не поседују такве ПВО системе), мислећи да гађају авион украјинске војске. У оба случаја пуну одговорност може да сноси искључиво Кијев, али то тако не виде свемоћни спин доктори са Запада.

Истина, Москва се одлучно и активно брани, али остаје да се види колико ће овај догађај наштетити напорима Кремља да избегне сваку могућу врсту политичке и економске изолације. Вашингтон очигледно не посустаје, штавише, подиже улоге у овој геостратешкој игри са Москвом, користећи све своје добро опробане механизме политичких и економских притисака, уз деструктивне активности оружаних снага својих сателита (Кијев) и агресивну медијску сатанизацију свог опонента.

Један од главних циљева америчке администрације јесте пресецање политичких и економских веза ЕУ и РФ и чвршће везивање Брисела за Вашингтон уз помоћ будућег трансатлантског трговинског споразума. Латинска Америка или било који други део света који је пројектован као сфера директног утицаја империје коју је САД стварала од 2. светског рата наовамо неће бити предата без жестоке борбе. Шта је једна империја без својих доминиона?

Вашингтон је снажно повукао и сада нема назад. Уколико успеју, а својски се труде, да приволе све чланице ЕУ на много оштрије санкције, Москва би вероватно изгубила Европу на дужи временски период, што би Русији умногоме сузило маневарски простор. То је само наставак америчке „стратегије обуздавања“ који се већ примењује у случају Ирана и НР Кине.

Каква је стратегија Москве и да ли ће бити промена исте после пада малезијског авиона? Русија се већ определила на тактику чекања и што ефикаснију контролу штете у Украјини. Шта то Русија чека? Чека се зима и потпуни колапс украјинске привреде, свеопште незадовољство и демонстрације, сукоби унутар владајуће гарнитуре, укратко речено, потпуни државни слом и победу за Москву без директно испаљеног метка. Таква тактика је до сада дала одређене резултате. Треба забележити и 15. јул, дан када је у Доњецку одржана заједничка седница парламентараца ДНР и ЛНР, на којој су ударени темељи будуће државне заједнице, Новорусије која уколико опстане, може у догледно време очекивати проширење и улазак још неких области у нову државну заједницу.

Све то омогућује Москви већи маневарски простор на глобалном нивоу, што се за сада веома ефикасно користи. Међутим, ни друга страна не седи скрштених руку и питање је колико дуго ће Русија моћи да користи ову своју доктрину? Један одговор на то питање ћемо сазнати по завршетку међународне истраге о паду малезијског МH17, а други по исходу још увек активне офанзиве кијевских снага на Новорусију.

Москва још увек добро плива у овим, све немирнијим светским водама, али ће одржавање на површини постати немогуће без тешких одлука и озбиљних жртава. Сваки нови политички потез само повећава улог и продубљује кризу, што смањује шансе за деескалацију на глобалном нивоу. Упорно америчко заоштравање ситуације у Украјини наводи на закључак да је Русија сваким даном све ближа тренутку када ће морати да пресече између своје стратешке тежње за партнерством са ЕУ и велике опасности која се надвила над њеним западним границама.