Амерички поход на исток - шокирај и застраши

Ceterum censeo Karthaginam esse delendam (прев: уосталом захтевам да се Картагина уништи). Ову чувену реченицу је неуморно понављао римски сенатор Марко Порције Катон Старији, све док му римски Сенат није удовољио и покренуо рат (Трећи пунски рат), којим су Римљани 146. године пре Христа коначно сломили и уништили Картагину, директног супарника римској хегемонији у Медитерану.

Више од 20 векова касније, евроатлантски политичари су покренули своју медијску машину, како би убедили светску јавност, а понајвише сопствену, да су Русија и њен председник Владимир Путин  „велика опасност са истока“, која је претња светском миру и стабилности и као таква мора бити изолована и неутралисана. Иако се оваква прича „тешко вари“, Вашингтон и његови вазали се управо уздају у стратегију Катона Старијег, чија је упорност на крају дала жељени резултат.

Процењено је да деловање Москве директно угрожава и нарушава виталне интересе Вашингтона, а самим тим и англосаксонску хегемонију, па је покренута велика операција против руских интереса на више фронтова, уз проверену тактику „шокирај и застраши“ (енг: shock and awe), често употребљавану протеклих деценија.

Основа ове тактике је изненадна и снажна акција која треба да изазове паралишући шок и паничан страх становништва и политичког руководства изоловане државе-жртве, како би се сломио њен отпор и послала снажна порука осталим државама, каква их будућност чека уколико се одлуче на било какав вид самосталне политике.

Главни циљеви евроатлантског деловања су геополитичка изолација Москве и деструкција руског политичког, економског и финансијског система.

Украјина хита у НАТО

Покушаји геополитичког окруживања Русије започели су распадом Совјетског Савеза, а своју кулминацију су доживели после кијевског пуча почетком прошле године. Москва је одговорила репатријацијом Крима, након чега је криза ескалирала у отворени грађански рат и снажан заокрет Украјине према НАТО пакту. Сви потези које је повлачила руска страна су били усмерени на деескалацију кризе и покушај договора са Западом. Сви потези Вашингтона и Брисела су само водили још озбиљнијој конфронтацији. Најсвежија одлука украјинске Врховне раде, којом је та земља одустала од војнополитичке неутралности, са намером да се што пре прикључи евро-атлантским интеграцијама, јасно показује да је руска тактика према остатку Украјине доживела неку врсту пораза.

То се пре свега огледа у неуспеху Москве да на време предвиди и неутралише пуч и распад власти председника Јануковича. Резултат свега је снажан спољнополитички заокрет званичног Кијева, којег данас у потпуности контролишу америчке службе. Показивање отвореног непријатељства не само према Руској Федерацији, већ и према милионима припадника руске националне мањине (некада већине) у остатку Украјине је резултат евроатлантског пуча у Кијеву, али и бар делимично, дводеценијског занемаривања руског националног корпуса. Од стицања независности Украјине, Руска Федерација се својски трудила да одржи стабилност и неутралност Украјине политичким, економским и свим другим средствима који су јој стајали на располагању.

Труд је очигледно био узалудан, а прича о словенском братству изгледа све неубедљивија. Непоправљива штета је већ учињена, ништа више неће бити исто, док Кијевом марширају колоне неонациста. Москву море и многе друге бриге, везане за стратешку безбедност која је потпуно компромитована практичним избијањем НАТО снага на руско-украјинску границу.

Упркос повратку Крима матици и побуњеном Донбасу, Москва је у стратешкој дефанзиви, дозвољавајући себи да је „изненађују“ све агресивнији потези „партнера“ из Кијева и Вашингтона. Мада је Кремљ успео да купи мало времена, било је превише изнуђених потеза па чак и повлачења већ донесених одлука, што је Кијев (читај: Вашингтон) схватио као слабост па је и покренута такозвана Антитерористичка операција.

Иако та операција није донела резултате које су очекивали у Кијеву и Вашингтону, Москва ипак није успела да то капитализује. Флертовање са Немачком и новим кијевским властима је донело разочаравајуће резултате, тако да је очигледно да Кремљ није имао спремну стратегију за овакав развој догађаја у Украјини, изузимајући активности на Криму. Бела кућа је већ преузела контролу не само над Кијевом, већ и над традиционално русофонским деловима на југоистоку (Новорусија) па је Донбас једина карта на коју Русија може да игра у овом тренутку. Међутим, у Донбасу се води озбиљна борба одређених војнополитичких структура за превласт, што уноси додатну конфузију у целу причу.  

Економски „блицкриг“

Русија је током готово целе године била изложена разноврсним нападима на сопствени економски и монетарни систем. Економске санкције, комбиноване са снажним монетарним ударом који је могао да изазове колапс већ начете руске привреде, јасно је показао да је Запад решен да иде до краја и по цену сопствене штете, јер је потенцијална награда толико примамљива, а пасивност би могла да доведе до убрзаног урушавања долара, главног извора америчке моћи и хегемоније.

Управо је та хегемонија озбиљно уздрмана одлуком Москве, Пекинга, осталих  држава БРИКС и других које следе њихов пример, да из међусобне трговине избаце долар, а самим тим и утицај који та валута има на целокупну светску привреду.

Све је видљивије и окретање Москве ка истоку, а потписивање трговинских уговора са Кином и Индијом вредних на стотине милијарди долара само су почетак лавине која би могла да уследи наредних година. Новопланирани гасоводи и нафтоводи према Кини и Јужној Кореји, а можда и Индији могли би да изазову озбиљне економске и геополитичке промене широм планете.

Највеће азијске економије ће доћи до знатно јефтинијих енергената, што ће појефтинити производњу и учинити их много конкурентнијим на светском тржишту. Са друге стране, Немачка и многе друге чланице ЕУ би се могле суочити са „несташицом“ јефтиног руског гаса, што би довело до додатног смањења конкурентности и губитка многих светских тржишта, а не само руског.

Оваквим развојем догађаја, Запад (посебно САД) би могао да изгуби улогу светског хегемона, што је основни разлог агресивног понашања Вашингтона на Блиском и Далеком истоку, Балкану и Украјини. Снажна медијска кампања која се током целе протекле године водила против руског председника Путина, неуморно га осликавајући најмрачнијим бојама, показује колико је тај чувени Катонов „Ceterum censeo“ и данас жив. Тај императив нечијег уништења који доминира политиком Запада последњих деценија, увијен у облатне хуманости и људских права (Милосрдни анђео 1999.), убрзано открива своје право лице, јер време истиче па и акције морају бити брзе и одлучне.

Русија је успела да амортизује ове снажне комбиноване ударе, али је питање колико највећа држава на свету може да издржи, јер се Вашингтон сигурно неће на овоме зауставити. Како се буде појачавао притисак на саму Русију, тако ће се појачавати  притисци и уцене на све државе које сарађују са Москвом.

То се најбоље види на примеру „Јужног тока“ који је у занимљивом развоју догађаја напрасно постао „Турски ток“, оставивши Брисел неколико дана без текста, што је деловало као права васпитна мера за препотентне и недорасле чиновнике ЕУ. Очекивано, уследили су снажни притисци из Брисела на Анкару, који ће несумњиво добити на интензитету током 2015. године.

Суноврат цене нафте који је изазвала Саудијска Арабија, намењен пре свега, гушењу америчке производње нафте из шкриљаца, озбиљно је наштетио и Русији, највећем светском произвођачу нафте и гаса. Поред многих различитих анализа и мишљења, још увек је тешко проценити ко ће извући најдебљи крај из ове ризичне енергетске игре. Пре више од две деценије СССР је ниску цену нафте платио сопственим распадом, а Вашингтон се нада да ће се историја поновити и у случају Руске Федерације.

Прогноза

Комплексне и симултане активности Вашингтона на економском исцрпљивању и геополитичкој изолацији Русије, у комбинацији са тактиком „шокирај и застраши“, наставиће се и кроз целу 2015. годину. Бела кућа је јасно определила своју политику: жели целу Украјину, са Кримом, а потом ће се разговарати о евентуалном попуштању санкција Русији. У супротном, Москва може очекивати нову „антитерористичку акцију“ Кијева на Донбас већ на пролеће, а можда и раније. Вашингтону одговара и један и други сценарио, америчка администрација је проценила да су „наишли на меко“ и да то треба капитализовати.

Упркос презадужености и могућности избијања нове економске кризе, САД за сада „добро плива“, а њихова геостратешка позиција се, бар привремено, поправила: добијена је нова играчка, Украјина, а Вашингтону је успело да још више привуче ЕУ у свој „пријатељски загрљај“, а посебно Немачку. Уколико се то и озваничи потписивањем Трансатлантског трговинског споразума, Бела кућа би практично завршила посао у Европи и осигурала потпуну политичку и економску контролу готово читавог европског континента.

Са друге стране, Русија се убрзано припрема за предстојећи очекивани сукоб са САД. Први удар је мање или више успешно амортизован: Крим је обезбеђен, а руска рубља је издржала снажан монетарни удар у којем су, уз „домаће снаге“, несумњиво учествовали и опскурни ликови попут америчког милијардера Џорџа Сороша.

Руске обале је запљуснуо талас развејаних илузија о „европском партнерству“, тако вредно и пажљиво грађеном последњих деценија. Неуспели покушаји изолације и уцењивања Русије су показали да Москва има савезнике и праве партнере, не само у земљама БРИКС, али директна и недвосмислена подршка Индије и Кине ипак имају највећу тежину.

Иако Кремљ и даље држи одшкринута врата за договор са Кијевом и Бриселом, јасно је да Русија има само два избора: или ће препустити Донбас и Крим Вашингтону или ће се борити за Новорусију. Москва ће убрзо морати да преломи, јер ће је нова украјинска офанзива на Донбас на то присилити. Можда руски политички врх има неке скривене адуте и чека погодно време да их употреби, али неодлучност и попуштање би могло да их скупо кошта, јер свидело се то Кремљу или не, рат је већ почео.