Битка за Дамаск

Готово пуне две године траје сиријска криза, која је у међувремену значајно радикализована, а цела територија Сирије претворена у право ратиште са нејасним и флуктуирајућим линијама фронта. Либијски сценарио је поновљен до најситнијих детаља, са идентичним играчима, бар када је у питању подршка тзв. побуњеницима. Битна разлика је у томе што сиријски председник Башар ел-Асад има подршку из Москве и Техерана, са тим што се иранска подршка огледа не само у досадашњој директној дипломатској и финансијској (5 милијарди $) помоћи, већ и у логистичкој па и војној асистенцији. Рат у Сирији се води и изван граница те донедавно стабилне и мирне блискоисточне земље. Вашингтон, Брисел и земље Заливског већа сарадње чине све што могу да спроведу до краја нови покушај државног удара, који се поново, као и у Либији, претворио у крвави оружани сукоб. Хиљаде плаћеника из Марока, Либије, Турске, Саудијске Арабије, Ирака и других земаља Блиског и Средњег истока, заједно са елементима из саме Сирије успели су да изазову прави хаос, али не и да уклоне Асада са власти, а тиме и ирански утицај на дешавања у овој стратешки веома важној држави. Поред Алепа (под побуњеничком опсадом) и Хомса (под контролом Сиријске арапске армије), главни побуњенички циљ је свакако био и остао Дамаск.

Важност самог Дамаска није само војно-стратешка, економска и политичка (главни град), већ и психолошка, а пад престонице у руке побуњеника и најамника из иностранства би у сваком случају снажно утицао на пад морала Асадових присталица, јер ко држи главни град, аутоматски добија политички легитимитет па полаже право и на целу државу.

Битка за Дамаск је почела оног тренутка када је донета одлука да се покрене побуна у Сирији. У међувремену, уследиле су повремене борбе у предграђима и бомбашки напади на само срце Асадових полуга власти у Дамаску. У новембру 2012. уследио је најмасовнији напад тзв. побуњеника на Дарају, град од стотинак хиљада становника, који би се пре могао назвати предграђем Дамаска с обзиром да су међусобно удаљени свега неколико километара. Нападом у којем је учествовало и до 2.000 (можда и више) добро наоружаних и обучених исламиста, постигнут је основни циљ: заузимање града Дараја, као базе за каснији продор ка Дамаску. Дараја заузима стратешки важну позицију, због близине главног града, али и границе са Либаном па је било разумљиво форсирање управо овог правца, како би се пошто-пото стигло до Дамаска. Стратешку важност града повећава и непосредна близина војног аеродрома, свега километар северно од Дараје. Команди Сиријске арапске војске, али и самом Асаду је било савршено јасно шта би значило заузимање поменутог аеродрома, али и утврђивање побуњеничких јединица на ободима главног града, па је донета одлука да војска поново уђе у Дарају, успостави потпуну контролу над градом и елиминише исламисте. Задатак је додељен 4.оклопној дивизији сиријске Републиканске гарде.

Почетком децембра је отпочела операција сиријске војске, која ће се показати као успешна, иако још увек траје. Наиме, сиријске снаге су успеле да опколе цео град и преузму контролу над његовим највећим делом, истовремено систематски елиминишући отпор исламиста. Исламисти су претрпели велике губитке и налазе се у безизлазној ситуацији. Дараја данас личи на постапокалиптичну пустош, у којој тишину нарушавају звуци рафалне паљбе, детонација и тенковских гусеница. Цивили су одавно напустили своје домове, остали су само наоружани „опозиционари“. Поред разарања, тромесечна офанзива сиријске војске дала је занимљиве одговоре на неке недоумице. Тако смо могли да сазнамо да су „опозиционари“ били одлично наоружани и опремљени, од аутоматског оружја, снајпера, противоклопних и система за везу, до санитетског материјала и свега што је потребно за дуготрајно вођење борбених дејстава. Звучи познато, као повратак у деведесете на просторе бивше СФРЈ. Заплењене су и веће количине оружја израелског(?!) порекла, које су користили исламисти, а колико су тачне информације Њујорк тајмса да је и Хрватска снабдевала оружјем „опозицију“ у Сирији, види се из одлуке хрватске владе да хитно(!) повуче своје мировне снаге са Голанске висоравни.

Суочени са разоткривањем мреже за кријумчарење оружја и невеселим извештајима са терена, политички представници тзв. Слободне сиријске армије одлучно су негирали наводе о кријумчарењу, оптужујући Техеран за директно војно учешће у борбама у Сирији, укључујући и елитне иранске Кудс снаге. Такође, борбе за контролу над градом Дараја откриле су да значајан, а вероватно и највећи део побуњеничких снага чине радикални исламисти (салафисти), који све више преузимају примат и јачају из дана у дан. Реч је о групама као што су Ал-Нусра фронт, Ахрар ал-Шам и друге. Захваљујући тако шароликом друштву „опозиција“ је успела да постигне неколико аутоголова, од циљаних масакра на хришћанске и шиитске заједнице, преко бомбашких напада у многим сиријским градовима уз велике цивилне жртве па све до најновијег „бисера“ и узимања за таоце 21 припадника УН са Голанске висоравни. Са друге стране, иако се сиријска влада максимално труди да у борби за „срца и душе“ својих сународника, на све начине поштеди њихове животе и имовину, приметна је промена тактике регуларне сиријске војске, којом су смањени губици у људству и техници, али са повећаним разарањем цивилне инфраструктуре.

Сукоб у Сирији је ставио на испит способност и решеност Русије да штити своје виталне интересе како у самој Сирији, тако и на Блиском истоку. Дипломатским (УН) и политичким средствима, Москва је успела да бар за неко време спречи директну војну интервенцију НАТО пакта. Питање је колико далеко је Русија спремна да иде и шта ће урадити уколико Вашингтон одлучи да крене у „акцију“ и без резолуције Савета безбедности, као што је то био случај са СРЈ 1999. године? Додуше, времена су се променила, ни САД, а ни Русија нису оно што су биле пре 14 година. Сирија је од највеће стратешке важности за Исламску Републику Иран. Техеран не штеди ни новац, ни људство да на све могуће начине спречи рушење председника Асада са власти. О томе најбоље сведочи чињеница да се разноразне иранске и сиријске делегације смењују у Техерану и Дамаску као на покретној траци. Иран користи тешку ситауцију и да би повећао свој утицај на дешавања у самој Сирији, како на терену, тако и у највишим политичким круговима у Дамаску. Колико ће то помоћи Асаду да се одржи, остаје да се види у наредном периоду.     

Битка за Дамаск и даље траје, а трајаће још дуго, чак и по окончању борби у Сирији. Развој догађаја током протекле 2 године је такав да је извесна можда и неповратна подела у тој блискоисточној земљи на исламисте на једној и секуларне суните, Алавите и хришћане на другој страни. Много интересних, а нимало добронамерних групација је укључено у генерисање хаоса у Сирији. Више се не поставља питање да ли ће се сукоб прелити на околне државе, пре свега на Либан, већ када ће се то десити. Да ли ће Асад опстати или ће победити „опозиција“? Да ли ће НАТО ипак извршити ваздушне ударе? Шта ће урадити Русија и Иран? Много нерешених питања и даље чека на одговоре, али једно је сигурно, ништа више у Сирији неће бити као пре.