Женева, нуклеарни преговори и сиријски живи песак - година изазова за Исламску Републику Иран

Последњих неколико месеци Женева је постала центар светских дипломатских збивања која ће, сва је прилика, кулминирати током 2014. године. У Женеви је 24. новембра 2013. године потписан споразум Ирана са чланицама групе П5+1. Договорени споразум је нека врста акционог плана са ороченим трајањем (6 месеци) који би требало да буде довољан да се постигне свеобухватан договор и трајно решење за ирански нуклеарни програм. На крају петодневних преговора, сви су изразили задовољство постигнутим. Дакле, сви су победници, нико није поражен. Како је то могуће?

Сам споразум има неколико кључних тачака које би требало погледати из више углова. Иранска страна се обавезала да ће дозволити инспекторима Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) неометан приступ иранским нуклеарним постројењима (центрифуге, складишта, фабрике) и рудницима уранијума, да ће извршити конверзију постојећих количина уранијума обогаћеног до 20% у оксид и да ће обуставити обогаћивање преко 5%. Такође, Иран неће проширивати активности у својим нуклеарним постројењима Натанц, Фордо и Арак.

Запад (првенствено САД) обавезао се да неће пооштравати постојеће санкције и да ће дозволити продају иранске нафте у износу од 4,2 милијарде долара, укључујући још неке олакшице, што би донело Ирану прилив средстава од 7 милијарди долара.

Барак Обама и Џон Кери

Директни преговори са Вашингтоном, шестомесечне делимичне олакшице и чињеница да сав обогаћени уранијум остаје у Ирану су били довољни да Техеран изрази задовољство и дипломатску победу над „Великим Сатаном“. Са друге стране, обавезе које је Техеран прихватио су довољне да Барак Обама потврди „успешност“ једностраних санкција наметнутих Ирану, које су „омекшале“ Техеран.

Владимир Путин

Реалност на терену је ипак мало другачија. Техеран је наставио са радовима на комплексу реактора на тешку воду у Араку, али га (засада) неће пуштати у рад. Унаточ некој врсти привремене релаксације једностраних санкција, ирански годишњи губици због истих достижу 80 милијарди долара, а остаје и питање блокаде државних средстава у износу од 100 милијарди долара. Посебно занимљиво звучи наводна најава договора Москве и Техерана о преузимању 500.000 барела иранске нафте дневно у замену за руске производе, све у циљу заобилажења једностраних и незаконитих санкција. Уколико се ова најава покаже тачном и такав договор се заиста реализује, ефекти санкција ће бити значајно умањени. Не треба имати илузије, иранска економија тешко издржава бреме санкција, јер главнину државних прихода управо обезбеђује извоз нафте и гаса.

У Вашингтону то знају и врше страховити економски и политички притисак на све земље које увозе иранску нафту и гас. Индикативна је и најава америчког конгреса о изгласавању нових санкција Ирану, иако се Вашингтон обавезао да их неће уводити док трају „орочени“ преговори. На ту очигледну америчку дипломатску провокацију и тежњу да се припреми што боља преговарачка позиција, ирански парламентарци су одговорили својом иницијативом да се затражи обогаћивање уранијума на ниво од најмање 60% због његове наводне будуће употребе као погонског горива за бродове и подморнице на нуклеарни погон.

Башар ел Асад

Све ове „игре“ супротстављених страна ипак прате одређена обострана попуштања и компромиси, па је тако Вашингтон индиректно признао право Техерана на обогаћивање уранијума, иако то нико у америчкој администрацији не жели да призна. Техеран је заузврат одложио лансирање новог сателита, желећи да покаже сопствену посвећеност започетим преговорима. Да постоји обострана жеља за изналажење решења, говоре и „процуреле“ информације о двогодишњим тајним преговорима двеју страна, започетих још за време бившег председника Ахмадинеџада, којима је посредовао омански султан Ал-Саид. Ништа није случајно, па ни „коинциденција“ да се озваниче преговори са Техераном непосредно после договора о сиријском хемијском оружју и попуштања напетости између руских и америчких поморских снага у Медитерану, коју су многи упоређивали са кубанском кризом из 1962. године.

Јасно је да су ова два преговарачка процеса уско повезана, не само по идентичном месту преговора (Женева) и по великом значају које ће њихово евентуално разрешење имати по цео регион па и шире, већ и по кључној улози коју Техеран игра не само у Сирији, него и у читавом региону, свидело се то некоме или не. Несумњиво је да ће овај својеврстан дипломатски предах, све „заинтересоване“ стране искористити да би се прегруписале и припремиле за предстојећи период и све исходе које би женевски преговори могли донети. Прошлогодишња кулминација и озбиљно заоштравање сиријске кризе у једном тренутку су запретили да увуку многе светске играче и заглибе их у својеврсном живом песку, насталом на рушевинама једне доскора мирне и стабилне земље, која је и најближи ирански савезник. Падом Дамаска, Исламска Република Иран би се нашла у много лошијој геостратешкој и преговарачкој позицији, а питање је како би изгледао споразум потписан у Женеви крајем прошле године и да ли би уопште био постигнут.

Хасан Рухани

Сиријски председник Башар ел-Асад је уз помоћ својих традиционалних савезника (Русија, Иран, Кина) успео да ослаби побуну/интервенцију у Сирији и спречи промену режима у Дамаску, а самим тим и промену геополитичке слике овог дела Блиског истока. Ове општепознате чињенице говоре о још једном аспекту великог геостратешког сукоба светских (САД, Русија, Кина) и регионалних (Израел, С. Арабија, Иран) сила, које су своје напоре и потенцијале усмериле на Сирију, као да је то питање живота и смрти.

Кључни догађај у сиријском сукобу током 2013. године био је улазак Сиријске арапске армије (САА) и Хезболаха у стратешки важан град Ал-Кусаир, што је представљало тежак ударац исламистима, али и својеврсну прекеретницу овог рата за контролу над Сиријом. САА је последњих месеци успела да стави под своју контролу многа „одметнута“ предграђа Дамаска, Хомса па и читаве градове, а последњи успеси у рејону Алепа отварају могућност потпуног опкољавања дела побуњеничких снага и њихове елиминације из овог донедавно највећег сиријског града. Некако паралелно са сиријском кризом развија се и све је видљивији и суровији сукоб шиитских и сунитских муслимана широм Блиског истока, од Либана на западу, до Ирака на истоку.

Све ове војне игре у Сирији и око ње, остављају нас у недоумици: да ли је заиста могуће дипломатско решење или су догађаји на терену толико узели маха да је успостављена нека врста неконтролисане ланчане реакције која више не може да се заустави? У лето 2013. године и руска и америчка страна су биле спремне и на војно сучељавање, што је довело до опасног заоштравања кризе из које је председник Путин изашао као победник, а председник Обама одлучио да попусти и не изазива регионални сукоб који би врло брзо прерастао у глобални. Са друге стране, Путин је оставио довољан простор за договор и часно извлачење Вашингтона из могућег рата са Ираном и Русијом, приволевши Асада да пристане на уништење сиријских залиха хемијског оружја, што је Вашингтон могао да представи као сопствени успех.

Џон Кери и Сергеј Лавров

Кључну улогу је одиграо амерички државни секретар Џон Кери, који је у овој закулисној дипломатији имао улогу Обаминог џокера. Цео договор је утаначен нешто раније, почетком септембра на самиту Г20 у Санкт Петерсбургу, а криза је окончана помало невероватним и чак еуфоричним расплетом, приликом којег је нови ирански председник Рухани понудио договор и отопљавање односа са САД. Наравно, време ће тек показати колико су све заинтересоване стране искрено приступиле овом процесу или је можда само превладала жеља да се спусте тензије, јер никоме сада не одговарају нове ескалације које би могле да имају несагледиве последице и размере.

Рухани је очигледно по доласку на власт обновио и активирао неке незваничне контакте са западном дипломатијом, али сигурно не без знања ајатолаха Али Хамнеија и сачекао да дође прави тренутак да се отвори простор за прве озбиљне преговоре Ирана и западних сила, што је управо омогућено значајном релаксацијом ситуације у Источном Медитерану.     

Исход сиријских преговора (Женева 2) умногоме ће зависити од суштински важнијих преговора Техерана и Вашингтона око иранског нуклеарног програма, који је реално само изговор стварним намерама Запада, а то је рушење режима у Техерану и постављање „кооперативне владе“ која ће радити искључиво у интересу САД, као у добра стара времена за време владавине Резе Пахлавија. У том контексту би било веома занимљиво бацити поглед на онај део договора постигнутог у Женеви, популарно названог „non paper“, а који је по неким незваничним информацијама откуцан на 30-ак страна, за разлику од свега неколико страна које су званично објављене.    

Сва је прилика да ће се у сиријске преговоре у Женеви укључити и Иран, иако је Вашингтон раније одбијао сваку помисао на тако нешто. Ствари су се ипак промениле, осећа се то свуда у региону, па и у Израелу и Саудијској Арабији. Тел Авив и Ријад не могу да сакрију своју „разочараност и забринутост“ (читај: љутњу) због оваквог понашања америчке администрације. Тврдње многих да је дошло до одређених, значајних промена у политици Вашингтона према Блиском истоку, последњих месеци све више добијају на тежини. Изгледа да се САД на неки начин дистанцирају од политике С.Арабије и Израела, а постоје назнаке и о стварању неких нових савезништава, што би могло да доведе до значајног прекомпоновања геополитичке слике Блиског истока.

Преговори о иранском нуклеарном програму већ су започели, а сиријски преговори (Женева 2) крећу 22. јануара. Интензивна дипломатска активност нам разоткрива велику важност ових преговора, који су омогућили можда и последњу шансу за свеобухватан договор и разрешење постојеће кризе у региону, а 2014. година ће вероватно бити пресудна. Ако преговори пропадну, Западу ће једино да преостане војна интервенција да оствари своје максималистичке циљеве, што ће довести до ширег регионалног рата са глобалним импликацијама. Ако преговори заврше трајним договором, кључно питање ће гласити: ко је кога успео да превари и ко је остао кратких рукава?