Студија одрживости Исламске Републике Иран

Када је постало извесно да једнострано наметнуте економске и политичке санкције дају одређене резултате, ударајући све озбиљније по иранској економији и стандарду просечног Иранца, порасле су наде многима (Вашингтону и Бриселу понајвише) да ће се режим у Техерану сам урушити и без употребе оружја. САД и ЕУ, заједно са Израелом и земљама Заливског већа сарадње пажљиво прате развој ситуације у Ирану, истовремено настојећи да сломе Башара ел-Асада у Сирији и демонтирају иранску политичко-безбедносну мрежу у региону. Како би покрили све опције, Пентагон у сарадњи са НАТО савезницима наставља да концентрише велике војне ефективе у Персијском заливу и око њега. Све је то реалност која не звучи нимало оптимистично за Исламску Републику Иран. Какве су шансе иранске политичке елите да одбрани Иран од насртаја споља, а да притом не изгубе власт у Техерану? Одговор је веома комплексан и зависи од више фактора.

Економија

Вашингтон и Брисел су једностраним санкцијама према Техерану и снажним политичким притисцима на све компаније и државе које послују са Ираном да обуставе сваку врсту економске сарадње успели да нанесу озбиљну штету иранској економији. Главни удар санкција се односи на извоз нафте и гаса из Ирана, који је последњих месеци значајно смањен, чиме је смањен и прилив средстава у буџет ове исламске републике. Такође, блокирани су сви рачуни Техерана до којих су западне силе успеле да дођу. Да ствар буде још гора, хиперинфлација је почела да изједа здрави део иранске економије, а самим тим и стандард становништва. Техеран се одупире колико може и то му делимично и успева. Успели су да пребаце десетине милијарди долара „на сигурно“, а билатералним договорима са неким државама, пре свега Кином и Индијом, делимично и да осигурају несметан извоз нафте и гаса. Међутим, велико је питање колико дуго могу да издрже, с обзиром на ипак значајно смањене приходе од нафте и гаса и повећане расходе како за потребе сопствене одбране, тако и за Асада у Сирији и Хезболах у Либану. Процена економских експерата са Запада је да Иран може овако да издржи највише две до три године. С обзиром на резултате деловања тих истих експерата у САД и ЕУ, сумња у исправност њихових процена је потпуно оправдана, а са друге стране, заиста је тешко поверовати да би Израел могао толико дуго да чека, а да у међувремену ништа не предузме.

Економска ситуација значајно утиче и на унутарполитичка дешавања у Ирану. Упркос све већем броју незадовољних Иранаца, којем нису кумовале само једностране санкције, већ и лоше руковођење иранском привредом током протеклих година, тешко је очекивати репризу „зелене револуције“ из 2009. године, бар за извесно време. Подршка терористичким групама Џундала (енг: Jundallah) и Муџахедин Халк, неће помоћи ни Израелу ни САД да значајније дестабилизују прилике у Ирану. Упркос одређеним престројавањима и комешању унутар владајућих структура у Техерану, позиција ајатолаха Али Хамнеија је и даље чврста, а уколико таква и остане, садашња политика Исламске Републике Иран се неће значајније мењати.

Блиски исток

Сукоби у Сирији и константни покушаји споља да се уклони сиријски председник Башар ел-Асад задају највећу главобољу званичном Техерану. Саудијска Арабија и Катар су директно заинтересовани за Асадово рушење са власти, троше се велике количине новца, а ангажовани су и читави безбедносни апарати и медији свих држава региона које су под утицајем званичног Ријада. Ту је и Турска, коју НАТО савезници све више увлаче у сиријски хаос и коју Вашингтон и не пита много, без обзира на регионалне амбиције званичне Анкаре. И у стратешки важном Либану, сиријска криза је озбиљно довела у питање крхку, тешком муком створену стабилност. Израел се јавно држи на дистанци, али је тешко очекивати то исто и од Мосада. Борба за утицај над подељеним Ираком и даље траје. Иако је ирачка влада већински шиитска, север Ирака контролишу сунитска племена и курдска мањина. Нестабилну ситуацију у Ираку додатно усложњава уплитање Саудијске Арабије, Катара, САД, али и Турске, тако да Иран мора опрезно да наступа.

Са друге стране, односи Техерана и нове исламске власти у Египту су много бољи него раније, али се тренутно одвијају по систему топло-хладно. Наиме, по прихватању функције председника Египта, г.Морси је отпутовао (не без разлога) прво у Пекинг, а потом у Техеран. Упркос топлој добродошлици у Техерану и све бољим међусобним односима, камен спотицања даљем приближавању Каира и Техерана је управо Сирија, односно египатска подршка смени власти у Дамаску и иранска грчевита борба за опстанак исте. Покушаји Ирана да заједно са Египтом нађе компромисно решење сиријске кризе и стабилизује стање у том делу Блиског истока, а самим тим оствари услове за стварање осовине Техеран-Каиро, наилазе на снажан отпор држава Заливског већа сарадње, Израела и држава чланица НАТО. Да би се спречио такав развој догађаја и стварање једне такве исламске, сунитско-шиитске осовине Каиро-Техеран, подгревају се сукоби између сунита и шиита у Сирији, Либану и Ираку. То је и главни разлог реактивирања и давања великог простора организацијама као што је Ал-Каида.              

Велике светске силе и Израел

Упркос председничким изборима и урагану „Сенди“, Вашингтон упорно гомила ваздухопловне и поморске снаге у непосредној близини Ирана, а приметан је појачан притисак на европске савезнике да се придруже америчкој армади у Персијском заливу. Вашингтон и Брисел сматрају да санкције „дају жељене резултате“ и да треба још мало причекати. Очигледна је нервоза у Израелу, који све више губи стрпљење и жели акцију што пре. Иако се на први поглед може стећи утисак да Израел и САД немају истоветан став о начину решавања „проблема званог Иран и његовог нуклеарног програма“, не треба сумњати да они и те како усклађују деловање на терену, упркос неким ситним „смицалицама“. Да се ствари све више крећу у правцу директне војне интервенције, говори и податак да је водећи европски сателитски провајдер Еутелсат укинуо 19 иранских телевизијских и радио канала, по налогу француске владе. С обзиром на то да су избори за израелски Кнесет расписани за 22. јануар наредне године, мало је вероватно да ће Израел кренути у рат предвођен владом у оставци. Израелски политички аналитичари оцењују да ће Бењамин Нетанијаху, који ће своју кампању базирати управо на Ирану и његовом нуклеарном програму, вероватно бити нови/стари премијер. Жеља Вашингтона и Брисела да се још мало сачека и избори у Израелу су главни разлози зашто не треба очекивати никакву војну интервенцију пре фебруара 2013.

Русији не би одговарао „нуклеарни Иран“, али би јој још мање одговарала промена власти, како у Техерану, тако и у Дамаску. Са друге стране, Москва не жели ни додатна стратешка „натезања“ са „западним партнерима“. Управо зато динамични дуо руске државне политике Путин-Медведев примењује тактику којом помаже Ирану и Сирији, истовремено се трудећи да претерано не угрозе осетљиве преговоре са САД о неким другим важним аспектима руске спољње политике (ракетни штит, Украјина, Централна Азија...). То је и разлог због чега са једне стране Москва улаже вето у СБ УН на санкције Ирану, а са друге стране обуставља раније уговорену испоруку ПВО ракетних система С-300 ПМУ2 том истом Ирану.

Поставља се питање колико још дуго може Русија да одржава политику „хода по жици“ на Блиском истоку и шта ће урадити ако Израел и САД заиста крену у војну интервенцију? НР Кина је муњевито искористила празан простор настао повлачењем европских компанија из Ирана и преплавила га сопственим производима, а ту су и нови уговори о сарадњи бројних кинеских и иранских фирми. Трговинска размена ових двеју земаља је у протеклих неколико година порасла неколико пута, до 25 милијарди долара, а очекује се да ће се у наредним годинама и удвостручити. Чињеница да се трговина одвија највећим делом у кинеским јуанима, а мањим делом у злату, много нам говори о крајњим намерама Пекинга. Наиме, оваквим начином трговине и то не само са Ираном, већ и са многим државама Далеког истока, кинески јуан полако потискује амерички долар и тежи да постане трећа валута по снази у свету, а на Далеком истоку чак и доминантна. Веома брзо долар би могао да буде значајно уздрман, а самим тим и америчка привреда па би благостање грађана САД, као и америчка ратна машина били озбиљно угрожени, јер огромне буџетске дефиците Вашингтон више не би могао да намири пуким штампањем новчаница са ликом Бенџамина Френклина. На тај начин Пекинг би могао у наредном периоду да од Вашингтона преузме улогу водеће светске силе. То није све, јер се захваљујући трговини у јуанима Иран снажно везује за Пекинг, чинећи га економски зависним од истога. Самим тим НР Кина значајно појачава свој утицај у стратешки важном Персијском заливу и целом региону. Није немогуће да ће се Вашингтон управо због Кине одлучити да више не чека и крене у дуго најављивану војну интервенцију на „нуклеарне циљеве“ у Ирану.

Остаје да се види како ће изгледати „разрешење“ тзв. иранске нуклеарне кризе и ко ће из ње да изађе као победник. Тешка и напета шаховска партија између Техерана и Вашингтона доживљава кулминацију. Да ли ће превладати пословична иранска стрпљивост или америчка покерашка исхитреност и склоност ка ризику, можда сазнамо већ после парламентарних избора у Израелу.