Кримски референдум - Москва и Вашингтон у клинчу

Напетост расте, ишчекивање је на врхунцу. Референдум на Криму само што није почео, а дипломатски рат Русије и западних сила се захуктава. Кијевски пуч је довео ситуацију до усијања не само у Украјини, већ и на релацији Москва-Брисел-Вашингтон. Сведоци смо највеће и најозбиљније кризе која прети да изазове велике потресе широм планете и прекомпонује односе снага на светској геополитичкој сцени, уводећи цео свет у потпуно нову спиралу нестабилности и борбе за контролу над стратешким ресурсима широм планете. Припремите се, будућност је већ стигла.

Све је почело по добро опробаној америчкој формули већ виђених сценарија са субверзивним деловањем разних невладиних организација, подржаних страним инструкторима и великом количином новца, који су показали пуни ефекат у једној, по вертикали корумпираној и нестабилној земљи као што је Украјина. Држава са великим унутрашњим поделама и привредом на ивици колапса, са слабом и корумпираном владом и неодлучним председником државе, врло брзо је попустила под налетом двадесетак хиљада добро организованих, увежбаних, плаћених и мотивисаних демонстраната/пучиста, који су проузроковали такав хаос у овој источноевропској земљи да је велико питање да ли ће она уопште опстати и у којим границама?

Вашингтон је искористио Зимску олимпијаду у Сочију да једном брзом и одлучном акцијом ослаби Москву и њене виталне интересе, преузме пуну контролу над Украјином и избије на 70 км западно од Курска, као и немачки Вермахт у јесен 1941. године. Стратешко окруживање Русије би ушло у једну нову, завршну фазу, којом би Русија брзо изгубила базу на Криму, а самим тим и Сирију, односно читав Блиски исток, а амерички ракетни штит би био инсталиран на мање од 500 км од центра Москве. Белорусија би постала изразито рањива и наредних година би „мајданска револуција“ вероватно покуцала на врата Минска, а Русија значајно ослабљена, дестабилизована и отерана из Европе. Не треба заборавити ни економску добит: најплоднија земља на свету („чернозјом“), рударско-металуршки комплекс „Донбас“, тржиште од 45 милиона људи, али и значајна подводна налазишта нафте и гаса у непосредној близини кримског полуострва.

Намера САД и ЕУ да Русију доведу пред свршен чин делимично је успела. Кијев је буквално истргнут из Путинових руку, Јанукович није био дорастао притиску Запада („или си са нама или си против нас“), тако да његово одлагање потписивања Споразума о придруживању ЕУ Брисел није баш најбоље поднео. Како се Брисел и Вашингтон разрачунавају са непослушнима, најбоље је осликао бриселски чиновник Јелко Кацин својом изјавом „да ће ЕУ у наредном периоду показати на примеру Украјине како поступа према неодговорој политичкој елити“.

Међутим, Вашингтон није рачунао да ће до сада прилично пасивно руско становништво са југоистока земље реаговати тако бурно и енергично. Такав развој догађаја после кијевског пуча је дао Москви довољно маневарског простора и могућности за пружање отпора. Демонстрације широм југоисточног, најбогатијег дела Украјине и полуострва Крим прете да озбиљно угрозе америчке планове у Украјини. Кримски референдум за припајање Руској Федерацији представља тежак ударац плановима Запада, па се дружина са Мајдана размилела по целој земљи, како би „демократским методама“ спречили да се и остали региони поведу примером Крима. Tреба брзо деловати, нема времена за суптилније методе. Украјински пучисти и даље не контролишу добар део земље, полиција је деморалисана и обезглављена, војска се и даље држи по страни, што је пучисте присилило да поставе тајкуне за гувернере појединих области.

Одговор Москве у виду војних вежби, активности Црноморске флоте на Криму и подршка кримском референдуму није био планирани, већ изнуђени потез. Иако је Путин успео да изненади и разгневи своје „западне партнере“, натеравши их на прави медијски рат, који по интензитету подсећа на антисрпску медијску хистерију из деведесетих година, јасно је да је ово још увек далеко од руске победе. Разлога за такву оцену има напретек. Упркос одличној руској тактици координисаног преузимања Крима без испаљеног метка, још увек постоји могућност инсценирања сукоба на самом полуострву чак и по окончању референдума.

Уздржавање Москве од било какве војне интервенције у Украјини, којом би се долило уље на већ распламсалу ватру хаоса и деструкције, као и упорно инсистирање Москве на братским односима двеју држава, може да привуче ка Кремљу све оне неопредељене и збуњене становнике ове дубоко подељене државе. Путинова тежња да привуче Украјину на страну будуће Евроазијске економске уније је вероватно пропала (бар засад) и тешко је очекивати било какву промену у Кијеву у догледно време, посебно у светлу изразите антируске природе новог режима (избацивање из употребе руског језика и ћирилице и сл.). 

Треба нагласити да би се дуготрајније уздржавање Москве могло разумети и као слабост, што би довело и доводи до изазивања озбиљних провокација и сукоба на југоистоку Украјине уз својеврсно „утеривање европских вредности“ у локално становништво. Уколико пучистима то пође за руком, Путин не би имао шта да тражи у Украјини, а положај Крима би био додатно усложњен. Са друге стране, успешно референдумско одвајање Крима ће бити јасан сигнал и другим регионима да покрену сличан процес. Москва је тога свесна и то је један од кључних разлога за померање датума референдума са 25. маја на 30. март, а потом и на 16. март. Други разлог за померање датума је предупређивање било каквих озбиљнијих покушаја кијевских пучиста и западних сила да спрече референдум политичким или војним средствима. Ако Вашингтон може да примењује политику свршеног чина, зашто то не би могла и Москва?

Вашингтон покушава да амортизује руске активности и преокрене иницијативу на терену поново у своју корист, што је видљиво активирањем тајкуна и плаћеника (Blackwater), али и формирањем нове паравојне формације, такозване Националне гарде. Та „нова војска“ би требало да уради све оно што регуларна украјинска војска није спремна да уради, а то се пре свега односи на пацификацију „антимајдановаца“ и целог југоистока Украјине. Остаје да се види како ће Москва да одреагује, али времена је све мање и ударци се само ређају у овом, својеврсном украјинском рингу.

Немачка није пресрећна развојем догађаја, због својих економских односа са Русијом, али ипак прати у стопу Вашингтон, као и остале чланице ЕУ. Засад се говори искључиво о политичким санкцијама и сви су још увек сложни, али да ли ће такви и остати када на ред дође прича о економским санкцијама? Вашингтон неће много изгубити, што се не би могло рећи за многе европске земље.

Највећу непознаницу представљају даљи потези Москве, шта после референдума? Упадљиво је ћутање и опрезно реаговање највећег броја утицајних држава изван западног блока (Кина, Индија...). Сви чекају да виде Путинов следећи потез. Уколико не попусти западним претњама и ултиматумима, Путинова Русија ће озбиљно уздрмати досадашњи светски поредак и пољуљати углед западних савезника и њихове могућности утицања на светска кретања. Знају то сви учесници и посматрачи, зна то и Путин.

Развој ситуације не обећава ништа добро у наредном периоду, Запад је загризао и неће попустити. Догађаји се развијају великом брзином, што отежава праћење и реално процењивање ситуације на терену. Много је страница написано о међусобној економској зависности ЕУ и Русије и коме би економске санкције нанеле више штете. Често се провлачи питање да ли је Русија смела себи да дозволи мешање у украјински пуч и да ризикује толико много на економском плану? Међутим, мало је оних који постављају питање да ли је Русија смела себи да дозволи да се не умеша?