Отимање Сибира

Свет би ускоро могао да добије још једну нову нацију. Не патуљасту, каквих већ има много, већ велику, значајну и утицајну. Њено формирање и признавање (историјски - суштинско или вештачки наметнуто) могло би да изазове читаву буру са несагледивим последицама.

Реч је о сибирској нацији, о чијем су се стварању појавили наговештаји у руској штампи после прелиминарних резултата пописа становништва одржаног крајем прошле године. Ако је веровати тим написима, велики број грађана Руске Федерације који живе у Сибиру изјаснили су се као ,,Сибирци’’, односно захтевали да се у рубрици ,,националност’’ тако наведе.

У Државном статистичком уреду у Москви кажу да ,,Сибираца’’ има много. По мишљењу протојера у Иркутску, Вјачеслава Пушкарјева, на огромној сибирској територији има око 30 до 35 одсто оних који се изјашњавају као Сибирци. Протојереј каже да ти људи не везују своју будућност са ,,исконском’’, односно ,,европском’’ Русијом јер их тамо ,,и иначе нико не чека’’. Некако неочекивано се испоставило да већ неколико година постоји специјално измишљен ,,сибирски’’ језик који се убацује и распрострањује у интернету и научним срединама.

Ни сами нисмо приметили како се над нашом огромном земљом надвисила још једна опасност - написао је ових дана московски лист ,,Комсомолска правда’’. ,,За сада та опасност постоји само у друштвеној свести и једино од нас зависи да ли ће успети да се реализује нешто што је незамисливо - да се Сибир отргне од Русије; да се отргне тако као што се некада, не журећи, постепено, отргла Украјина’’.

Најтиражније московско гласило затражило је тим поводом мишљења неколико стручњака за ту област који сматрају да проблем није акутан, али да се не сме ни занемарити.

Да ли су Сибирци заиста неки посебни људи који, одвојивши се од матичне нације, могу да решавају сопствене социјалне, еколошке и друге проблеме? Да ли могу сами да определе будућност свог региона и временом да престану да буду само сировински прирепак Русије, већ да прерасту у заједницу која би могла да има обележја нове нације, што омогућава и формирање нове државе?

Водитељи програма ,,Национално питање’’ Јелена Ханга и Дмитриј Стешин и главни уредник интернет - листа ,,Руски коментатор’’, филозоф Јегор Холмогоров, покушали су да дају одговор на то питање. Њима су се придружили поједине јавне личности, политички аналитичари, економисти и други.

Стешин сматра да је Сибир (у руском језику та реч се пише с меким знаком на крају и именица је женског рода) у друштвеној свести одувек био некако издвојен од осталог дела Русије. Одувек се сматрало да се западно од Урала налази сва ,,свестост’’ а источно од Урала - ,,шпајз’’, односно сировинска остава Русије. Постојао је један краћи период када је Сибир имао неку врсту самосталности. Седамнаестог јула 1918, председник привремене сибирске владе Петар Вологодски потписао је Декларацију о државној самосталности Сибира. За то су постојали и неки предуслови. Ако се подсетимо како је Сибир насељаван, освајан, схватићемо да су се тамо стварно ,,исковали’’ људи у многоме другачији од оних у централним (европским) крајевима земље. Тамо никада није било ,,крепосног права’’, тамо су људи одлазили да од природе отму оно што им она пружа. Не уздајући се, не ослањајући се на дворјанина, спахију и далеког цара - баћушку.

Ја памтим мога деду, Александра Фјодоровича Пономарјова, који се родио и одрастао на левој обали Иртиша - каже Стешин. То је био потпуно посебан човек. Пио је и пушио само за време ратова. Чим би се рат завршио, он је опет постајао староверац. Није имао порок као што је похлепност. Било му је мучно да тргује нечим што није сам произвео на свом огромном газдинству. Поклањао је вишкове производа суседима или их враћао у земљу. Ја мислим да су то обележја сибирског менталитета.

Како се процењује, као ,,Сибирци’’ по националности могло би се изјаснити око 24,5 милиона људи, који су углавном грађани који живе у Сибирском федералном округу. То је огромна цифра, то је близу 14 одсто становника целе земље.

Надам се да се велики део њих ипак неће тако изјаснити’’ - каже Јегор Холмогоров. Неки грађани који живе у мањим местима и не користе интернет, чак неће сазнати за такву идеју - за идеју о сибирској нацији.

Овај научник и филозоф читав проблем посматра из једног другог угла. ,,Треба схватити једну просту ствар. У савременом свету ни на једну територију на земљиној кугли не гледа се са таквом зависношћу, са таквом жељом да се приграби, да се на њу стави шапа, као што је наш Сибир’’.

Холмогоров отворено каже да такве претензије постоје на западу. Он подсећа на изјаве које се тамо могу чути да је ,,Сибир исувише богато подручје да би припадало само једној држави, то јест Русији’’. По том схватању, Сибир би требало да постане ,,општесветско енергетско добро’’. И на који начин се то може урадити? Једним јединственим: објаснити људима који живе тамо да су они ,,нешто посебно’’. У суштини, они нам предлажу да признамо да се у списку националности на територији Руске Федерације налази и националност ,,Сибирац’’. Зато Русе, који живе у Сибиру, наговарају да се изјасне као ,,Сибирци’’. Њима се говори да то није ништа страшно, да они остају Руси али да као ,,Сибирци’’ могу да добију и неке привилегије као што их имају неки мали народи у држави. После извесног времена тврдило би се да у Сибиру постоји националност која нема никакве везе са руском националности и да ту територију треба одвојити од Русије. Таква идеја постоји одавно, никла је још у 19 веку, истовремено са украјинским сепаратизмом и читавим низом других сепаратизама. На Украјини се у томе и успело.

Руски филозоф каже да он сам себе може да сматра уралцем, пошто су му породични корени по оцу из Перма. И тамо се повремено појављују сепаратистичка расположења, али у Сибиру се такве тежње провоцирају једноставније јер оне имају давну традицију. Сада се жале да представљају сировински прирепак, а у 19 веку говорило се како је Сибир - подручје где се шаљу у изгнанство лопови, убице и други кажњеници.

Дмитриј Стешин гледа на цео проблем нешто другачије. Он каже да се држава разбија и дели - новцем. Наводи да лет авионом од Перма на Уралу до Москве кошта више него од Москве до - Каира. У томе, међутим, има и неке економске логике. Од Москве до Берлина, или било које друге европске престонице, много је мање километара него, на пример, од Москве до Владивостока. Испада да је величина земље фактор који води њеном разбијању. Али о томе нешто касније.

Прошлог лета, када су у Подмосковљу беснели пожари и престоница се гушила у диму, грађани Сибира одлучили су да пошаљу хуманитарну помоћ. Код људи су прорадили гени: потомци оних који су давно дошли у Сибир из Владимира или Вороњежа са секирама да секу сибирске шуме, хтели су да помогну потомцима оних који су остали у старом завичају. И, шта се десило? Од те хуманитарне помоћи, начелници и други чиновници - лопови покрали су оно што су могли да уновче, а остатак - бацили на ђубриште. То је изазвало скандал и огорчење Сибираца према Москалима (Москал - то је веома погрдна реч за Московљане, а у Украјини код других суседа и за све Русе, првенствено за руску елиту). ,,Хуманитарна помоћ била је одличан подстицај сепаратизму. Још јачи од ,,сибирског језика’’ - каже Стешин.

Тај ,,сибирски језик’’ почела је да промовише група грађана на чијем је челу био неки Јарослав Золотарјев. Најпре преко интернета, што је веселило његове кориснике. То је била некаква језичка мешавина у којој има речи са турским и арапским коренима.

Ствар није наивна - сматра Холмогоров. На исти такав начин из једног наречја руског језика створен је апсолутно измишљен украјински језик. Знамо чиме се то завршило - стварањем украјинске нације и украјинске државе.

Стешин се враћа на ратне године и подсећа на општепознату чињеницу да су Москву 1941 године спасли сибирски пукови. Јединице из Сибира, које су чиниле окосницу Друге ударне армије, спасле су и Лењинград спречивши Немце да у одлучним биткама пробију блокаду града у најтежој зими. ,,Страшно ми је да одсликам такву ситуацију у данашње време и видим како сибирци масовно дезертирају, одбијајући да се боре за ,,москале’’. Пре седамдесет година о тако нечем није могло ни да се помисли.

Одакле таква жеља да се постане ,,Сибирац’’ - пита се Холмогоров? То је такозвани ,,синдром наметнуте етничности’’. Када човек доживљава своју сопствену, праву етничност као наметнути атрибут од кога жели да се што пре отараси и изјасни се било како само да не буде оно што јесте, у конкретном случају, Рус. Из простог разлога што бити Рус није престижно, није ,,у тренду’’. Ко су данас Руси? На телевизији, по новинама, објашњава се да су Руси ништавила, наказе, фашисти. И када човеку говоре ,,ти си наказа, ти си наказа, ти си наказа’’, он хоће да промени ситуацију и приступи било којој групи само да више не буде ,,наказа’’.

При свему томе, Руска Федерација је веома чудна конструкција. То се стручно зове ,,асиметрична федерација’’ у којој региони, у којима живе грађани неруске националности, имају фактички предности над оним у којима живе Руси. То, на пример, значи да Чеченија има предност у односу на Псковску област. То је исто и са Башкиријом, Удмуртијом, и низом других република у којима живе припадници неруске националности. То је апсурд, сматра Колмогоров и каже да тај пример не износи зато што мрзи Башкире, него зато што су у Башкирији Башкири по бројности тек трећа нациолна група. А у уставу те републике написано је да је она створена ,,као резултат реализовања прва башкирске нације на самоопредељење’’. А при томе, на општедржавном нивоу, нигде није записано да је Русија држава руског народа. То је апсурд. Башкири у оквиру Башкирије су државотворни народ иако су по бројности у мањини. А Руси који су у окриву целе Руске Федерације најбројнији, нису државотворни народ. ,,Дајте да уништимо клице сепаратизма и да се определимо за један од принципа: или за потпуну грађанску равноправност и никакве националне републике не постоје, или имамо руску националну државу у којој се поштују други народи.

Да сасвим узгредно приметим. Пре неколико дана, председник Дмитриј Медведев на великој конференцији за штампу у једном контексту је рекао да се у Сибиру може чути: тамо у Русији. Па и они су Русија, рекао је Медведев.

Водитељка Јелена Ханга закључила је расправу констацијом: дајте да се за сада сагласимо да живимо у многонационалној држави и да треба са уважавањем да се односимо према свакој, па и најмањој нацији, таман да су то и ,,афроруси’’ (аналогно афроамериканцима). Јелена Ханга је, иначе, Црнкиња пореклом из једне афричке земље и позната је водитељка руске телевизије.

Главни уредник опозиционог листа ,,Завтра’’ Александар Проханов, који се сматра руским ултранационалистом, каже да се ради све како би се Сибир отцепио од Русије и да је то програм Збигњева Бжежинског, познатог америчког политичара пољског порекла за кога се тврди да је изразито антируске оријентације. По том програму, Русија треба да буде подељена на 60 субјеката. Историја иде својим током. Некада је био реализован програм стварања Руске империје, као некакве мистичне супердржаве. Затим се појавио контрапројекат о разбијању Русије, смањења руског етноса и претварања ненасељених териорија у полигоне за развој нових цивилизација и технологија. Зато се и ствара основа за схватање да су Сибирци потпуно посебни људи. И козаци су посебни, и приморци су посебни, а Москва је - неруски град. Зато не чуди што су приликом пописа предлагали да се грађани изјасне као сибирци, челдони. ,,Непријатеља код Руса никада није недостајало, а сада се њихов број увеличао хиљаду пута’’ - закључује Проханов.

Економиста Авган Микаелијан (име и презиме говоре да је Јерменин) каже да су се људи који живе у Сибиру називали Сибирцима и пре 200 година. То је огромна слабо насељена територија са великим тешкоћама у комуницирању (саобраћају) и не може да живи без дотација. Управо због огромних растојања и цене саобраћаја, тамо мора да буде све скупље (електроенергија, гас, прехрамбени производи). Ти фактори чине од Сибира ,,нешто друго’’ у поређењу са европском Русијом. Ја не мислим да неки етнички фактори могу да утичу на издвајање тог региона. Сибирци су називали себе Сибирцима и пре 200 година. Али никада ти људи нису издвајали, супротстављали своју националност руској нацији. Проблеми у региону свакако постоје. Велики део природних богатстава налази се у слабо насељеним областима. Раније су та подручја била освајана, држава је стимулисала насељавање, давала станове, земљу, постојао је план о одласку свршених студената на рад у Сибир. У царској Русији држава је давала и позамашне зајмове. Сада ништа од тога не постоји. Ми трошимо оно што су раније генерације изградиле. И то је основни проблем Сибира.

Човек који је створио ,,сибирски језик’’, Јарослав Золотарјев, каже да је на универзитету у Томску две године изучавао сибирске дијалекте и да му није на памет падало да ти дијалекти имају неке особине самосталног језика. А године 2005 током разговора са присталицама ,,сибирске независности’’ синула му је идеја о стварању ,,сибирског језика’’. Почео је, као шалећи се, да прикупља татарске и арапске речи, да би створио ,,сибирски језик’’ а затим их је заменио речима из сибирског, приморског и уралског дијалекта. После је створено некакво друштво присталица сибирске независности који су се бавили пропагандом током пописа становништва. По рачуници Золотарјева, сада у Сибиру живи око 20 милиона ,,Сибираца’’ чији су преци дошли у та подручја још пре насељавања за време Столипина и совјетске власти. Золотарјев сумња да ће се Сибир одвојити од осталог дела Русије и сматра да није важан сепаратизам, али да је оправдано да се формира посебан етнос од староседелачког становништва ради очувања његових особености. Али, од ,,посебног етноса’’ до нове нације и нове државе је само један корак, што - по оцени учесника у расправи, потврђује пракса са Украјином.

На западу има људи који би овај проблем решили, односно Сибир приграбили, на други начин. Тако је, још пре неколико година, амерички политиколог Волтер Мид предложио да Сједињене Америчке Државе - купе Сибир.

Куповином Сибира, сматра господин Мид, чије је мишљење објавио Њујорк тајмс а пренела руска штампа, Американци би задовољили своју страст за освајањем нових земаља и истовремено ,,помогли Русима да реше неке своје проблеме’’.

Цена би, каже Мид, била за Москву повољна: између две и три хиљаде милијарди долара. ,,То је по акру знатно више него што су Американци 1876 купили Аљаску.

У ,,понуди’’ се наводи да би куповина Сибира добродошла и Американцима из више разлога: створила би се нова радна места за незапослене Американце и појачало би се осећање ,,националног јединства’’. То би било слично освајању Дивљег запада. У овом случају, за Американце би то био ,,Дивљи исток’’ па би холивудски глумци могли да снимају филмове о козацима које би називали источњацима.

Американци би, каже Мид, били веома толерантни према ,,дивљим источњацима’’. Они би постали амерички грађани али би могли да користе свој матерњи језик у бизнису. Они који би желели да остану под влашћу Русије могли би да оду ,,уз сасвим пристојну одштету’’.

Сибир би, по концепцији господина Мида, био подељен на области које би ушле у састав САД са истим правима које имају остале америчке државе.

Господин Мид се само у нечему прерачунао; није размислио о томе ко ће продавати Сибир. Русија сигурно неће, ни сада нити било када.

Овај догађај памтим по једној занимљивој епизоди. Истога дана када је московски лист (не сећам свише који) пренео писање Њујорк тајмса, зове ме телефоном колега, руски новинар, с којим сам често разговарао о политици. ,,Друшкане, да ли си прочитао чланак? Па то је невиђена дрскост. Не могу да верујем да у нечијим главама може да се роди таква идеја. Шта мислиш, да ли да зовем америчку амбасаду и кажем им све шта мислим о њима?’’

Предлажем мом другу да се смири, да су то најобичније глупости. Кажем му - шта тек ми можемо да осећамо када су нам бомбардовали земљу и отимају нам део територије.

Москва, дабоме, ни у сну неће продати Сибир нити ће се икада одрећи ове исконске територије, али - по мишљењу аналитичара - мора бити опрезна када се ради о проблемима с којима се ова територија суочава, а са њом и цела земља.

Много пута сам читао у руским новинама, а то чујем и од пријатеља - Руса, да у пограничним подручјима са Кином, има све више кинеских грађана који се баве бизнисом, углавном трговином. Неки од њих се жене Рускињама и стичу право на трајни боравак. А сасвим недавно, на заседању експертне групе за израду ,,стратегије 2020’’ у Академији за привреду, изнета је претпоставка да би за двадесетак година у Русији могло да борави чак 10 милиона Кинеза који би тако постали друга по бројности нација у држави, одмах после Руса а испред Татара који сада заузимају то место. ,,Кинески проблем се прећуткује - речено је на скупу. И што дуже будемо забијали главу у песак, тиме ће неочекиваније овај проблем изаћи на видело.

Истовремено, у Амурској области уочава се одлазак квалификованих радника у Кину. Руски студенти који изуче кинески језик одлазе да раде у Кини, где их нико не пита за радну дозволу.

Иако Русији недостаје радна снага, иако су мигранти веома потребни, овај проблем би се морао решавати плански - сматрају стручњаци.

По мом дубоком уверењу, три највећа проблема са којима се Русија данас суочава су демографски проблем, сепаратизам и корупција. И док се са корупцијом држава како-тако може борити, са сепаратизмом и демографским проблемом ситуација је другачија.

Испада да је величина земље (у територијалном смислу) један од највећих негативних показатеља државе. На нешто преко 17 милиона квадратних километара, живи око 142 милиона људи односно око 8,3 станивника по квадратном километру. У неким деловима Сибира и на Далеком истоку (да и не говорим о огромним подручјима на крајњем северу) стотинама километара нема ни живе душе. А територија без грађана - то није права држава. Стручњаци сматрају да би ,,сношљиви’’ број људи који живе на толикој територији могао да износи бар 500 милиона.

У Москви нема никакве забринутости око могућности да се велики број грађана у Сибиру изјасни да су сибирске националности. Поједини аналитичари сматрају да је проблем надуван, да заправо не постоји, јер нема историјских и других претпоставки за дефинисање сибирске нације. Други пак кажу да их не брину они који су се на попису, из неког личног протеста или ко зна ког разлога, изјаснили као ,,вилењаци’’, ,,марсовци’’, ,,шумски људи’’, ,,ванземаљаци’’. То је једно, али масовно изјашњавање као ,,Сибирац’’ могло би да буде некакав негативан индикатор. Сматра се, међутим, да је велики број оних, који су се изјаснили као ,,Сибирци’’, имао у виду територијалну припадност а не национално опредељење. Лично сам имао прилике да у Сибиру чујем од људи: ја сам Сибирац, али - Рус.

Уосталом, сачекајмо дефинитивне резултате пописа који ће бити објављени тек крајем ове или идуће године. До тада, свакако неће бити Сибираца. А разни ,,вилењаци’’ и ,,марсовци’’ мораће да сачекају нека боља времена или да промене ,,националност’’.