Krimski referendum - Moskva i Vašington u klinču

Napetost raste, iščekivanje je na vrhuncu. Referendum na Krimu samo što nije počeo, a diplomatski rat Rusije i zapadnih sila se zahuktava. Kijevski puč je doveo situaciju do usijanja ne samo u Ukrajini, već i na relaciji Moskva-Brisel-Vašington. Svedoci smo najveće i najozbiljnije krize koja preti da izazove velike potrese širom planete i prekomponuje odnose snaga na svetskoj geopolitičkoj sceni, uvodeći ceo svet u potpuno novu spiralu nestabilnosti i borbe za kontrolu nad strateškim resursima širom planete. Pripremite se, budućnost je već stigla.

Sve je počelo po dobro oprobanoj američkoj formuli već viđenih scenarija sa subverzivnim delovanjem raznih nevladinih organizacija, podržanih stranim instruktorima i velikom količinom novca, koji su pokazali puni efekat u jednoj, po vertikali korumpiranoj i nestabilnoj zemlji kao što je Ukrajina. Država sa velikim unutrašnjim podelama i privredom na ivici kolapsa, sa slabom i korumpiranom vladom i neodlučnim predsednikom države, vrlo brzo je popustila pod naletom dvadesetak hiljada dobro organizovanih, uvežbanih, plaćenih i motivisanih demonstranata/pučista, koji su prouzrokovali takav haos u ovoj istočnoevropskoj zemlji da je veliko pitanje da li će ona uopšte opstati i u kojim granicama?

Vašington je iskoristio Zimsku olimpijadu u Sočiju da jednom brzom i odlučnom akcijom oslabi Moskvu i njene vitalne interese, preuzme punu kontrolu nad Ukrajinom i izbije na 70 km zapadno od Kurska, kao i nemački Vermaht u jesen 1941. godine. Strateško okruživanje Rusije bi ušlo u jednu novu, završnu fazu, kojom bi Rusija brzo izgubila bazu na Krimu, a samim tim i Siriju, odnosno čitav Bliski istok, a američki raketni štit bi bio instaliran na manje od 500 km od centra Moskve. Belorusija bi postala izrazito ranjiva i narednih godina bi „majdanska revolucija“ verovatno pokucala na vrata Minska, a Rusija značajno oslabljena, destabilizovana i oterana iz Evrope. Ne treba zaboraviti ni ekonomsku dobit: najplodnija zemlja na svetu („černozjom“), rudarsko-metalurški kompleks „Donbas“, tržište od 45 miliona ljudi, ali i značajna podvodna nalazišta nafte i gasa u neposrednoj blizini krimskog poluostrva.

Namera SAD i EU da Rusiju dovedu pred svršen čin delimično je uspela. Kijev je bukvalno istrgnut iz Putinovih ruku, Janukovič nije bio dorastao pritisku Zapada („ili si sa nama ili si protiv nas“), tako da njegovo odlaganje potpisivanja Sporazuma o pridruživanju EU Brisel nije baš najbolje podneo. Kako se Brisel i Vašington razračunavaju sa neposlušnima, najbolje je oslikao briselski činovnik Jelko Kacin svojom izjavom „da će EU u narednom periodu pokazati na primeru Ukrajine kako postupa prema neodgovoroj političkoj eliti“.

Međutim, Vašington nije računao da će do sada prilično pasivno rusko stanovništvo sa jugoistoka zemlje reagovati tako burno i energično. Takav razvoj događaja posle kijevskog puča je dao Moskvi dovoljno manevarskog prostora i mogućnosti za pružanje otpora. Demonstracije širom jugoistočnog, najbogatijeg dela Ukrajine i poluostrva Krim prete da ozbiljno ugroze američke planove u Ukrajini. Krimski referendum za pripajanje Ruskoj Federaciji predstavlja težak udarac planovima Zapada, pa se družina sa Majdana razmilela po celoj zemlji, kako bi „demokratskim metodama“ sprečili da se i ostali regioni povedu primerom Krima. Treba brzo delovati, nema vremena za suptilnije metode. Ukrajinski pučisti i dalje ne kontrolišu dobar deo zemlje, policija je demoralisana i obezglavljena, vojska se i dalje drži po strani, što je pučiste prisililo da postave tajkune za guvernere pojedinih oblasti.

Odgovor Moskve u vidu vojnih vežbi, aktivnosti Crnomorske flote na Krimu i podrška krimskom referendumu nije bio planirani, već iznuđeni potez. Iako je Putin uspeo da iznenadi i razgnevi svoje „zapadne partnere“, nateravši ih na pravi medijski rat, koji po intenzitetu podseća na antisrpsku medijsku histeriju iz devedesetih godina, jasno je da je ovo još uvek daleko od ruske pobede. Razloga za takvu ocenu ima napretek. Uprkos odličnoj ruskoj taktici koordinisanog preuzimanja Krima bez ispaljenog metka, još uvek postoji mogućnost insceniranja sukoba na samom poluostrvu čak i po okončanju referenduma.

Uzdržavanje Moskve od bilo kakve vojne intervencije u Ukrajini, kojom bi se dolilo ulje na već rasplamsalu vatru haosa i destrukcije, kao i uporno insistiranje Moskve na bratskim odnosima dveju država, može da privuče ka Kremlju sve one neopredeljene i zbunjene stanovnike ove duboko podeljene države. Putinova težnja da privuče Ukrajinu na stranu buduće Evroazijske ekonomske unije je verovatno propala (bar zasad) i teško je očekivati bilo kakvu promenu u Kijevu u dogledno vreme, posebno u svetlu izrazite antiruske prirode novog režima (izbacivanje iz upotrebe ruskog jezika i ćirilice i sl.). 

Treba naglasiti da bi se dugotrajnije uzdržavanje Moskve moglo razumeti i kao slabost, što bi dovelo i dovodi do izazivanja ozbiljnih provokacija i sukoba na jugoistoku Ukrajine uz svojevrsno „uterivanje evropskih vrednosti“ u lokalno stanovništvo. Ukoliko pučistima to pođe za rukom, Putin ne bi imao šta da traži u Ukrajini, a položaj Krima bi bio dodatno usložnjen. Sa druge strane, uspešno referendumsko odvajanje Krima će biti jasan signal i drugim regionima da pokrenu sličan proces. Moskva je toga svesna i to je jedan od ključnih razloga za pomeranje datuma referenduma sa 25. maja na 30. mart, a potom i na 16. mart. Drugi razlog za pomeranje datuma je predupređivanje bilo kakvih ozbiljnijih pokušaja kijevskih pučista i zapadnih sila da spreče referendum političkim ili vojnim sredstvima. Ako Vašington može da primenjuje politiku svršenog čina, zašto to ne bi mogla i Moskva?

Vašington pokušava da amortizuje ruske aktivnosti i preokrene inicijativu na terenu ponovo u svoju korist, što je vidljivo aktiviranjem tajkuna i plaćenika (Blackwater), ali i formiranjem nove paravojne formacije, takozvane Nacionalne garde. Ta „nova vojska“ bi trebalo da uradi sve ono što regularna ukrajinska vojska nije spremna da uradi, a to se pre svega odnosi na pacifikaciju „antimajdanovaca“ i celog jugoistoka Ukrajine. Ostaje da se vidi kako će Moskva da odreaguje, ali vremena je sve manje i udarci se samo ređaju u ovom, svojevrsnom ukrajinskom ringu.

Nemačka nije presrećna razvojem događaja, zbog svojih ekonomskih odnosa sa Rusijom, ali ipak prati u stopu Vašington, kao i ostale članice EU. Zasad se govori isključivo o političkim sankcijama i svi su još uvek složni, ali da li će takvi i ostati kada na red dođe priča o ekonomskim sankcijama? Vašington neće mnogo izgubiti, što se ne bi moglo reći za mnoge evropske zemlje.

Najveću nepoznanicu predstavljaju dalji potezi Moskve, šta posle referenduma? Upadljivo je ćutanje i oprezno reagovanje najvećeg broja uticajnih država izvan zapadnog bloka (Kina, Indija...). Svi čekaju da vide Putinov sledeći potez. Ukoliko ne popusti zapadnim pretnjama i ultimatumima, Putinova Rusija će ozbiljno uzdrmati dosadašnji svetski poredak i poljuljati ugled zapadnih saveznika i njihove mogućnosti uticanja na svetska kretanja. Znaju to svi učesnici i posmatrači, zna to i Putin.

Razvoj situacije ne obećava ništa dobro u narednom periodu, Zapad je zagrizao i neće popustiti. Događaji se razvijaju velikom brzinom, što otežava praćenje i realno procenjivanje situacije na terenu. Mnogo je stranica napisano o međusobnoj ekonomskoj zavisnosti EU i Rusije i kome bi ekonomske sankcije nanele više štete. Često se provlači pitanje da li je Rusija smela sebi da dozvoli mešanje u ukrajinski puč i da rizikuje toliko mnogo na ekonomskom planu? Međutim, malo je onih koji postavljaju pitanje da li je Rusija smela sebi da dozvoli da se ne umeša?