Savremeni svet | |||
Kako je potonuo ,,Kursk'' |
subota, 29. jul 2023. | |
Ruska nuklearna podmornica ,,Kursk'' doživela je havariju 12 avgusta 2000- te godine. Niko od 118 članova posade nije preživeo. Bila je to najveća podmornička nesreća u istoriji u mirnodopsko vreme, koja se nadovezala na druge takođe tragične događaje u Rusiji u tom periodu. Dva dana pre havarije, podmornica Kursk, ponos ruske pomorske i podmorničke flote, učestvovala je na vežbama u Barencovom moru, u Zapolarnoj oblasti severno od poluostrva Kola. Uvežbavao se napad na protivnički nosač aviona i druge brodove zamišljenog neprijatelja.
Oko 11,28 časova toga dana na ruskoj nuklearnoj krstarici ,,Petar Veliki'' koja je takođe učestvovala na vežbama, zabeleženi su jaki akustični signali. Nakon toga, ,,Kursk'' nije nastavio vežbu torpednog napada i više se nije javljao.Vojnoj komandi bilo je jasno da se nešto neobično desilo i da sluti na nesreću. Nestanak nuklearne podmornice izazvao je veliku pažnju u ruskoj i međunarodnoj javnosti i političkim krugovima zbog veličine tragedije, misterioznih okolnosti u kojima je nestala i eventualnih posledica. Raznovrsna nagađanja samo su podgrejavala takvu atmosferu.
Sledećeg jutra otpočela je potraga za nestalm podmornicom. Nađena je nekoliko dana kasnije na dubini od 108 metara. Maksimalna dubina tog tipa podmornice na koju može da ponire iznosti 600 metara. Kako se kasnije saznalo, norveška i britanska mornarica su odmah posle alarma ponudile pomoć u pronalaženju podmornice ali im u prvo vreme to nije bilo dozvoljeno. Tek 20 avgusta jednom norveškom brodu bilo je dozvoljeno da učestvuje o operaciji spašavanja. Podmornica je pronađena na dnu mora, gotovo raspolućena od eksplozije i ispunjena vodom. Kasnije tog dana saopšteno je da je stradalo svih 118 članova posade. Prema službenoj verziji koju je više dana kasnije izneo ruski vojni tužilac, general Ustinov, u podmornici je došlo do nekontrolisanog curenja jedne tečnosti sa šifrovanom oznakom, što je prouzrokovalo eksploziju jednog torpeda koja se prošlila i na ostala. Eksplozija je prosto raznela jedan deo podmornice ne ostavivši posadi ni najmanju mogućnost za spas.
Navodno, dvadeset i tri člana posade preživela su eksploziju i zabarikadirala se u jednom odelenju podmornice, ali su ubrzo i oni izdahnuli. Postoji i druga, nezvanična verzija prema kojoj je došlo do sudara ,,Kurska'' sa jednom američkom podmornicom iz sastava NATO pakta koja se nalazila u špijunskoj misiji u zoni pomorskih manerava ruske mornarice. Pristalice te verzije tvrde da je tih dana jedna američka podmornica sa vidljivim ostećenjima doplovila do jedne norveške luke na severu zemlje. Ta verzija je, ipak, malo verovatna iako se u jednom delu javnosti i dalje pominje, ali ubedljivih potvrda ni sa koje strane nema.. Tragedija sa ,,Kurskom'' nedeljama nije silazila sa stranica moskovske stampe i televizijskih ekrana. Gledaoci su bili prosto šokirani izgledom izvučene podmornice, ili bolje rečeno njenim ostacima. A zatim i onim što su videli nešto kasnije tokom boravka predsednika Putina Zapolarnoj oblasti. Tražiti krivca za ovu nesreću je nezahvalno, kažu analitičari. Nije malo onih koji smatraju da je pravi uzrok nesreće u stvari -veoma loša politička i društveno- ekonomska situacija u kojoj se zemlja nalazila posle raspada Sovjetskog Savez. A pre svega- situacija u vojnom vrhu, u kome su ,,parketni generali'' (koji su službovali u kancelarijama a ne na terenu) gledali samo sopstvene, lične interese. Mito, korupacija, krađa i pljačka državne imovine carovali su u najvišim vojnim vrhovima- pisao je svojevremeno poznati ruski publicista i satiričar Mihail Zadornov. U oprširnom tekstu koji je objavilo više moskovskih medija, on je povodom potapanja ,,Kurska'' i drugih nesreća koje su u to vreme pogađale Rusiju, izlio svu svoju satiričku žuč.
Da podsetim: tih dana, u podzemnom pešačkom plelazu na Puškinovom trgu, u centru Moskve, progrmela je eksplozija koju su podmetnuli čečenski teroristi. Poginulo je desetak ljudi a stotinak je povređeno. Televizija je prikazala mesto nesreće nekoliko minuta posle eksplozije. Prizor je bio strašan, šokantan, i ne bih želeo da ga opisujem niti da se na njega podsećam. Par dana kasnije, izbio je požar na televizijskom tornju ,,Ostankino'' u Moskvi, jednom od najviših zdanja u Evropi, odakle emituju rpogram gotovo svi kanali ruske centralne televizije. Iz ulice Prospekt mira u kojoj stanujem i koja vodi iz centra grada ka četvrti Ostankino, toranj se vidi kao na dlanu, Danima se oučavao gust dim koji je iz njega kuljao. Stručnjaci su upozoravali na opasnost da se čitav toranj može srušiti, što se na sreću nije desilo. Da samo ovlaš pomenem druge nesreće tog vremena: terorističke akcije u Moskvi i drugim ruskim gradovima, rušenje stambenih zgrada višespratnica podmetanjem eksploziva sa velikim brojem žrtava, rušenje aviona, podmetanje eksplozivnih naprava u metroima i vozilima gradskog saobraćaja, masakr u osnovnoj školi u Beslanu, osetinskom gradiću na Kavkazu kojom prilikom je poginulo nekoliko stotina osoba, uglavnom dece mlađeg školskog uzrasta, tragediju u moskovskom pozorištu na Dubrovki u koje su teroristi upali za vreme predstave i minirali salu punu gledalaca. Sve je to bilo delo čečenskih terorista koji su, prema nekim izvorima, imali podršku pojedinih zapadnih centara. Nije bilo ni prijatno ni bezbedno živeti u takim okolnostima u Moskvi svih tih godina posle raspada sovjetskog Saveza. A još manje meni, kao stalnom dopisniku Tanjuga i drugih srpskih medija, da sa porodicom sve to doživljavam, koristeći svakodnevno metro i drugi gradski prevoz i da izveštavam o tim tragedijama. Posle potonuća podmornice, u mnogim gradovima održana su bogosluženja sa molbom da se Gospod Bog sažali na Rusiju, kaže Zadornov. On, međutim, ni sam nije znao kako može da nas zaštiti. Formirana je komisija za ispitivanje tragedije podmornice. Ali šta će komisija pronaći? Članovi komisije će skrivati koliko ko od štabskih generala ima novca na svojim računima, koliki je bio mito za otpisivanje spasilačkih podmornica u otpad i koliko je američka Centralna obaveštajna služba dozvolila vladinim činovnicima da ukradu od kredita MMF kao protivuslugu za rasturanje vojnih fabrika i uspešno pripremanje društvene krize. Zapadu su prodavane čak i male podmornice za spasavanje, jedinstvene u svetu koje su za NATO predstavljale najstrožu tajnu- tvrdi Zadornov. Interesantno je da su prelazeći iz Komunističke partije u Pravoslavlje, generali počeli mnogo manje da se plaše Strašnog suda. Očigledno, Strašni sud prestao je za njih da bude realnost odmah posle raspada Komiteta za državnu bezbednost (KGB). Koliko u ovim tvrdnjama ima istine a koliko su plod gorčine i emotivnog naboja autora teksta, ostaje da se nagađa. Analitičari ocenjuju da, ako ne sve, a onda bar neke od navedenih tvrdnji odgovaraju istini. Posle tragedije sa ,,Kurskom'' predsednik Rusije posetio je Severomorsk i Viđajevo (Vidяevo) na obali Barencovog mora odakle je podmornica krenula na svoju poslednju plovidbu. On se na tom položaju nalazio samo nekoliko meseci pre tragičnog događaja sa podmornicom pošto je u martu te godine nadmoćno pobedio na predsedničkim izborima. Viđevo je u stvari vojno naselje u kome su živeli mornari i oficiri sa članovina porodice, uključujući mornare sa podmornice ,,Kursk'' i njegovog komandanta Genadija Ljačina. Zgrade su u veoma lošem stanju. U njima najčešće nema ni struje, ni vode, ni grejanja. A to je Zapolarna oblast; temperatura zimi može da se spustiti i ispod -30 stepeni celzijusevih. Zar u takvim uslovima osoblje pormornice može normalno da izvršava svoje obaveze, a konstruktori i drugo stručno osoblje da se pridržava sigurnosnih pravila? Ugledni moskovski dnevnik ,,Izvestija'' doneo je tih dana razgovor sa jednim oficirom Severnomorske flote koji je u slobodno vreme taksirao sa svojom izdrndalom ,,ladom'' da bi prehranio porodicu. Rekao je da mu je žao što i on nije bio na ,,Kursku''. ,,Žena i dete bi dobili za naše pojmove ogromnu odštetu i mogli bi normalno da žive, a ne da životare kao sada''. Putin je po povratku u Moskvu održao oštar govor pred nekoliko stotina generala, rekavši da je nedopustivo da oficiri i vojnici žive na granici bede. ,,Treba prekinuti sa ponižavajućim položajem vojnih lica koje izbacuju iz tramvaja, trolejbusa i vozova- rekao je Putin. Mi na njih gledamo kao na gotovane''. U zvaničnim krugovima se u to vreme mogla čuti poznata krilatica: ako ne budemo hranili našu armiju, hranićemo tuđu. Još tada, dakle pre dvadeset i tri godine, Putin je na godišnjem sastanku sa vojnim vrhom upozoravao na destruktivnu delatnost zapadnih centara u odnosu na Rusiju. To u stvari i nije bila neka novost jer takva politika traje još od carskih vremena Još tada, dakle pre dvadeset i tri godine, Putin je na godišnjem sastanku sa vojnim vrhom upozoravao na destruktivnu delatnost zapadnih centara u odnosu na Rusiju. To u stvari i nije bila neka novost jer takva politika traje još od carskih vremena. Rekao je da pojedini krugovi na zapadu žele da izoluju Rusiju i zaglibe je u krvavo blato međureligioznih i međuetničkih konflikata. Dodao je da Moskva ,,nikome neće dozvoliti da sporna pitanja sa Rusijom rešava sa pozcija sile''. Konstatovao je da stanje u oružanim snagama ne odgovara ni ciljevima ni zadacima koji pred njima stoje. Posebno je kritikovao situaciju u komandnom sastavu i naglasio da su samo pojedinci iz vojnog vrha pravi, a ne ,,parketni'' generali; samo mali broj njih komandovao je armijama ili okruzima. Velika većina se nalazi na službi i dobija generalske činove u moskovskim štabovima, dakle u kancelarijama. Samo trideset odsto komandira pukova ima više obrazovanje. Tako nečega kod nas nikada nije bilo- rekao je Putin. No bez obzira na sve, kaže već pomenuti satiričar Mihail Zadornov, Rusija se drži ne na Berezovskim, Gusinskim i Čubajsima (prozapadni političari i oligarsi) nego na ljudima kao što su naši izginuli mornari. Oni su isključuli atomski reaktor podmornice da bi sprečili ekološku katastrofu, znajući da time sami sebi presuđuju. Mornari su postupili onako kako su za vreme rata postupali naši borci, zatvarajući svojim grudima otvore neprijateljskih bunkera- kao pravi Rusi. Mornari su ostavili zapise. Tih zapisa najviše su se i plašili naši štabni oficiri. Upravo te poslednje reči mornara sadrže osnovnu tajnu. Mi nećemo nikada saznati šta su mornari napisali jer ,,štabisti'' kažu da je to vojna tajna. Kakva još tajna može da postoji kada je jedno vreme sekretar Saveta za bezbednost bio Boris Berezovski, izrazito prozapadna ličnost. Zato, govoriti o nekakvim supertajnama je naivno. Neko od izginulih mornara, kaže dalje Zadornov, maštao je da zaradi dovoljno novaca da kupi skroman stan za svoju porodicu ili da sa ženom i decom otputuje negde na jug, gde su vremenske prilike podnošljivije. Sada, udovicama daju odštetu. Porodice poginulih mornara dobile su stanove. Samo, da bi to ostvarili, trebalo je da izginu. Oni su otišli, kako se to navodi u davno napisanim stihovima o ratu, ne doljubivši voljenu ženu, ne popušivsi poslednju cigaretu. Ja vidim da se kod mnogih naših ljudi nešto prelomilo u dušama zbog tragedije podmornice. Ona je pokazala da se duša Rusije još nije preobrazila u okoreli dodatak lopovskog mozga. Čak i kod okorelih lopova pojavile su se suze u očima. Ja smatram, kaže Zadornov, da su mornari poginuli da bi zore Rusije postale svetlije. Nije slučajno što se posle potapanja ,,Kurska'' desio požar na Ostankinskom televizijskom tornju. To je bilo upozorenje Gospoda: razmislite u toj tišini bez televizije, donesite zaključke. Zamislite se nad znatno ozbiljnijim problemima nego sto je traženje krivca. Zadornov ističe da u svom članku nije želeo da kod ljudi izazove prezir prema lopovluku, niti prema reformama koje su lopovi sprovodili zamajavajući nas tvrdnjom da nas vode u zapadnu civilizaciju, a vode nas u klopku. Želeo je da podseti da su u Rusiji oduvek postojali čast, dostojanstvo i plemenitost. Zato je ruska armija stolećima bila nepobediva a gubila je bitke samo kada su je vodile izdajice. Spomenik poginulim mornarima Kurska Znakovi poboljšanja već se naslućuju. Svi lupeži i lopovi koji su grabili iz državnog budžeta, novinari koje plaća zapad, emigranti koji se predstavljaju kao naši učitelji, bankari, finnasijeri, biznismeni i drugi- u glas viču i plaše nas da će sada biti još gore. A to znači da postaje bolje- zaključuje poznati ruski satiričar. I to bolje uskoro je počelo da se oseća na svakom koraku. Situacija u društvu, uključujući i armiju, drastično je promenjena. Rusija iz devedesetih godina prošlog veka više ne postoji. To je danas sasvim druga zemlja. Za relativno kratko vreme, Rusija je politički, ekonomski i socijalno stabilizovana, vojno značajno ojačana. Mnogo što-šta dovedeno je u red, iako prema rečima predsednika Putina ima još mnogo šta da se uradi da bi se u zemlji živelo konforno a njeni građani se svojom domovinom ponosili. Prestala je da se politički potčinjava Zapadu, da bude njen ekonomski prirepak. Uspostavila je partnerske odnose sa mnogim zemljama širom sveta i pružila je i dalje pruža ruku saradnje svima koji žele takvu saradnju na ravnopravnim osnovama. Rat u Ukrajini koji se uz obimnu vojnu, političku, ekonomsku, diplomatsku i svaku drugu pomoć i podršku zapadnih saveznika i NATO pakta kijevskom režimu vodi protiv Rusije, nagoveštava nove, veoma značajne promene na međunarodnoj sceni. Ali to je već druga priča koja nema ničeg zajedničkog sa osnovnom temom ovoga teksta. |