Grotlo ukrajinskog građanskog rata i tektonska geopolitička pomeranja

Nakon referenduma u Donjeckoj i Luganjskoj oblasti 11. maja i predsedničkih izbora 25. maja 2014. godine, Ukrajina je sve dalje od deeskalacije krize, a sve bliže otvorenom građanskom ratu. Izgleda da se ratna mašina zahuktala i da je građanski rat u Ukrajini praktično već počeo, a poslednji događaji u Donjecku govore tome u prilog.

Da li se sve ovo moglo sprečiti­? Deklarativno, svi akteri su insistirali na deeskalaciji i pregovorima, a suštinski kijevski pučisti (čitaj: Vašington) nisu ni imali nameru da pregovaraju. Odavno se stekao utisak da dijalog nije nikada ni bio opcija novom kijevskom režimu. To je i osnovni razlog zašto sporazum četiri strane (SAD, EU, Rusija, Ukrajina) dogovoren 17. aprila u Ženevi nije bio vredan papira na kojem je napisan, kao ni dogovor Rusije i predstavnika OEBS postignut u Moskvi. Iako je ovakav scenario već viđen na Balkanu, Bliskom istoku i drugim svetskim kriznim žarištima, postoji jedna razlika: geopolitičke implikacije ukrajinske krize su mnogo veće i ozbiljnije od svega što je svet video u poslednje dve i po decenije, još od raspada Sovjetskog Saveza.

Šta se želelo postići ovim referendumima i izborima? Magična reč je legitimitet. Kijevu (i Zapadu) su bili neophodni predsednički izbori, kako bi što pre osigurali legitimitet za pučiste, a to su postigli izabiranjem nametnutog kandidata, Petra Porošenka za novog predsednika Ukrajine. Šta može novo da donese ovaj tajkun, koga je Zapad jedino i mogao da „svari“ u ovom trenutku, a čija je pobeda bila osigurana od samog početka predsedničke kampanje? Apsolutno ništa, osim nastavljanja iste politike kao i prethodnih meseci, ali ovaj puta sa punim legitimitetom.

Novim vlastima Donjecke i Luganjske Narodne Republike je bio neophodan referendum kako bi dobili neku vrstu legitimiteta, barem de facto, ako već ne de jure. Izlaznost na referendumu i podrška odvajanju od Kijeva je i njima dala zeleno svetlo, neophodno za nastavak započetog procesa, što je i potvrđeno 24. maja formiranjem saveza nazvanog Novorusija.

Šta dalje? Proces disolucije je već otišao predaleko, tako da je pređena tačka sa koje nema povratka. Tome su umnogome doprineli potezi koje su povlačili kijevski pučisti i njihovi zapadni prijatelji u poslednjih nekoliko meseci, a koji su imali za cilj brzo slamanje otpora na jugoistoku zemlje i/ili direktno uvlačenje Rusije u postojeću krizu i prebacivanje odgovornosti za posledice na Moskvu.

Zadaci koje „evromajdanovci“ moraju da izvrše se gotovo eksponencijalno umnožavaju i usložnjavaju, što je izgleda preveliki teret za njihova nejaka leđa, još uvek nenaviknuta i nepripremljena za svoje, prilično zahtevne zapadne prijatelje. „Ukrajinsko proleće“ nije dalo očekivani rezultat, čak štaviše, transformiše se u neku vrstu „ruskog proleća“, pa je razumljiva sve veća nervoza Vašingtona.

Osim katastrofalno lošeg odnosa prema dobrom delu sopstvenih građana, kijevski režim je pokazao da će njegovi odnosi sa Rusijom samo nastaviti da se pogoršavaju. Jedan od osnovnih zadataka nove ukrajinske političke elite jeste stvaranje države koja će biti izrazito neprijateljski nastrojena prema Moskvi, što je od presudne važnosti pre svega Vašingtonu. Bela kuća čvrsto stoji iza politike unitarne Ukrajine, kojom će upravljati ukrajinski tajkuni i njihove privatne vojske, kako bi se pacifikovalo stanovništvo, posebno na jugu i istoku zemlje i osigurala mirna tranzicija u EU i NATO.

Prvi šamar takvoj politici je stigao aneksijom Krima, a drugi delimičnim ili potpunim gubitkom kontrole nad više oblasti jugoistoka Ukrajine. Oružana intervencija kijevskog režima samo je pogoršala stanje na terenu i još više radikalizovala stanovništvo jugoistočne Ukrajine, što je dovelo do oružane pobune protiv vlasti u Kijevu. Nosioci te pobune su avganistanski veterani, bivši pripadnici ukrajinskih snaga bezbednosti i civili.

Vašington pokušava to da amortizuje aktiviranjem ukrajinskih tajkuna i snažnim pritiskom i zastrašivanjem lokalnog stanovništva, koncentrišući gotovo sve raspoložive ukrajinske snage na jugoistoku zemlje, a masakr u Odesi je upravo poslužio kao ozbiljno upozorenje neposlušnom jugoistoku. Novi (američki) predsednik Ukrajine, tajkun Petro Porošenko, treba da omogući Beloj kući pored geopolitičke i kontrolu nad ukrajinskom ekonomijom, posebno nad energetikom i poljoprivredom.

Prvi koraci su već načinjeni: sin američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena (Hanter) je imenovan u odbor direktora najvećeg ukrajinskog proizvođača gasa „Burizma holdings“. Nije teško zaključiti kako je to Bajden povezan sa značajnim ukrajinskim rezervama gasa u škriljcima i nalazištima nafte i gasa u Crnom moru. Takođe, logična je i ozbiljna zainteresovanost američke administracije za ukrajinski „černozjom“, koji bi trebalo da padne u ruke „Monsanta“, najvećeg proizvođača GMO semena na svetu. Zanimljiva je i namera zvaničnika u Kijevu da zamene ruske dobavljače goriva za svoje nuklearne elektrane s američkim. Ne treba zaboraviti ni geostrateške ciljeve opkoljavanja glavne premije, Ruske Federacije, što bi značajno oslabilo i NR Kinu, a tu je i osveta za neuspeh u Siriji.

Vašington se više i ne trudi da sakrije svoju otvorenu, čak i histeričnu, antirusku retoriku, pa je logično da je takva atmosfera predominantna i u postpučističkoj Ukrajini. Viševekovne podele na teritoriji današnje Ukrajine došle su kao poručene američkim stratezima i koriste se maksimalno. Ipak, pogrešno je mišljenje da je podeljenost ukrajinskog društva na nacionalnoj (i verskoj) osnovi slična kao na Balkanu. Zaboravlja se snažna veza sa Sovjetskim Savezom i „majkom Rusijom“, pa mnogi doživljavaju ime Ukrajinac ne kao nacionalnu, već kao teritorijalnu odrednicu. Stanovništvo Ukrajine mnogo više određuje jezik kojim govore pa je zbog toga (ne)zvanični Kijev krenuo u tako agresivan obračun sa ruskim jezikom, a to je i jedan od osnovnih razloga (uz ekonomsko-socijalni) ustanka na jugoistoku zemlje.

Rusija se suočava sa najvećim geostrateškim izazovom još od kraja kubanske krize. Aneksija Krima je samo delimično amortizovala veliki bezbednosni problem, koji je stvoren potpunim američkim preuzimanjem državne infrastrukture Ukrajine, čime je dobar deo ovog, nekada sastavnog dela carske Rusije nepovratno izgubljen.

Moskva jedino može da spase šta se spasti da, a to je zadržavanje uticaja na jugoistoku Ukrajine. Treba igrati veoma oprezno pa je Kremlj izabrao igru čekanja, na koju Vašington nije navikao i nema unapred pripremljen odgovor. Čini se da je Moskva dobro proučila američku taktiku u Siriji. Sada je svima jasno da oružane snage Ruske Federacije neće intervenisati na ukrajinskoj teritoriji, osim u slučaju krajnje nužde (pogrom ruskog stanovništva). Pored toga, ruski zvaničnici su svojim ponekad i kontradiktornim izjavama uspeli da dodatno zbune zapadne stratege koji su u poslednjih par decenija imali prilično lak posao: svako može da sabere dva i dva, ali sa Rusijom moraju da računaju sa mnogo nepoznatih.

Putinova poseta NR Kini 20.maja i veliki strateški ugovori potpisani tokom te trodnevne posete pokazali su da čak ni „svemoćne“ SAD ne mogu da zaustave točak istorije, koliko god se tome opirale. Saradnja koja nije samo u domenu energetike (gas i nafta) već i automobilske, avioindustrije i drugih privrednih grana, trebalo bi da do kraja decenije poveća godišnju međusobnu trgovinsku razmenu na najmanje 200 milijardi dolara.

Mnogo važnija činjenica, od koje se Beloj kući diže kosa na glavi, jeste da će se sva trgovina NR Kine i Ruske Federacije obavljati u juanima i rubljama, dok će američki dolar biti potisnut. Iako medijski u drugom planu, veliki značaj ima istovremeni boravak iranskog predsednika Hasana Ruhanija u Kini i njegovi bilateralni susreti sa Putinom i Đinpingom. Da li se stvara osovina Moskva-Peking-Teheran? Verovatno je po nekim pitanjima već stvorena, a tu je i moguće otopljavanje odnosa Indije sa Kinom i Pakistanom, na sveopšti užas Bele kuće i Brisela. Kao „šlag na tortu“ dolazi namera Kremlja da Monsanto i sve ostale firme koje proizvode GMO seme stave izvan zakona i praktično proglase nekom vrstom kriminalnih, pa i terorističkih organizacija.

Upravo potpisani ugovor Rusije, Belorusije i Kazahstana o formiranju Evroazijske ekonomske unije (29.maj) i skoro proširenje na još tri članice (Jermenija, Tadžikistan i Kirgistan), uz već potpisane strateške ugovore sa NR Kinom, značajno su ojačali rusku poziciju, tako da je potpuno razumljivo zašto je Vašington proteklih par meseci neprekidno provocirao Moskvu na jugoistoku Ukrajine i činio sve da ne dođe do ovakvog razvoja događaja.

Dakle, stvara se jedan veoma ozbiljan front protiv svetske hegemonije SAD i NATO. Koji su naredni potezi Vašingtona? SAD će se držati svoje oprobane strategije i igrati ulogu „kvariše“ gde god je to moguće. Obaminom azijskom turnejom početkom maja ove godine je trebalo postići nekoliko ciljeva: prvi, da se spreči potpisivanje energetskog i drugih sporazuma između Moskve i Pekinga, a drugi (ako ne uspe prvi), da se kazni „nekonstruktivnost“ Pekinga potpaljivanjem postojećih nesuglasica sa Vijetnamom, Japanom, Filipinima… Cilj je izazivanje unutrašnjih ili međusobnih sukoba određenih zemalja koje nisu po volji Vašingtonu: Libija, Irak, Sirija, Afganistan, Srbija, Ukrajina, Rusija, Belorusija, S.Koreja, Kina…spisak je veoma dugačak.

Međutim, sve ima svoj kraj pa bi ovakva politika Vašingtona mogla doživeti potpuni kolaps, ukoliko u svetu zaživi trgovina drugim valutama umesto američkog dolara. Time bi se oduzela mogućnost Vašingtonu da štampanjem novčanica bez realnog pokrića finansira sopstvenu golemu ratnu mašinu, ali i veliki broj pučeva i oružanih sukoba širom planete.

Šta naredni dani i nedelje donose stanovnicima Ukrajine, ima li leka za ovu istočnoevropsku zemlju ili je njena sudbina zapečaćena? Istorija nas uči da se uvek po uzimanju leka (ako ga je i bilo) stanje pacijenta pogoršalo, pre nego što bi došlo do poboljšanja, ali ne bez posledica, tako da se isto može očekivati i u slučaju Ukrajine. Vašington i Kijev su povlačenje ruskih snaga sa granice i poslednje pomirujuće izjave iz Kremlja razumeli kao slabost zvanične Moskve, pa su rešili da slome pobunu na jugoistoku po svaku cenu i svim sredstvima. Nadmen i ucenjivački stav kijevskog režima po pitanju regulisanja gasnog duga (3,5 milijardi dolara) prema Gaspromu govori da je Kijev procenio da je Moskva u ekonomski podređenom položaju i da se neće usuditi na neke drastičnije korake (zavrtanje gasnih ventila, otvoren sukob sa EU).

Ostaje da se vidi šta će Kremlj uraditi nakon isteka roka za razrešenje duga za gas početkom juna, ali i u slučaju velikog stradanja stanovnika Donjecke i Luganjske Republike, odnosno Novorusije. Nažalost, mnogi su zaboravili lekcije iz istorije i prethodnih pokušaja da se ostvari „drag nach osten“. Iako se za Srbe često govori da su mali Rusi, postoji jedna bitna razlika: Rusi niti zaboravljaju, niti opraštaju.