Meni je neprihvatljivo da neko neće u EU. Razumljivo mi je da se kaže „hoćemo u EU, ali pod tim i tim uslovima“. Što se mene tiče, ja sam odavno prestao da govorim „neću“. Ne prihvatam da sam izdao bilo koji programski detalj SRS.

U pojmovima međunarodnog konteksta, iako Sirija ima mnogo neprijatelja u regionu, od kojih neki pomažu pobunjenike, ni na jedan način ona nije država poput Libije prokaženog Gadafija. Njena bliskost sa vojnim krilom Hezbolaha u Libanu je obezbedila značajnu vojnu pomoć.

Tri stotine i pedeset godina, za koliko je moravska Srbija robovala pod Turcima, čuvar njene ideje o državnosti i onda kada države više nije bilo – bila je Srpska pravoslavna crkva. Njeni patrijarsi, vladike i kaluđeri uvek su bili na čelu narodne borbe za slobodu, pa su zato u mnogo primera vešani i davljeni, sabljom sečeni i nabijani na kolac.

Teško se možemo odupreti jednom zdravorazumskom utisku da su vojnici zapravo bili kolateralna šteta, a da Sjedinjenim Državama upravo odgovara jedna kvazidemokratska država koja će predstavljati trajni izvor nestabilnosti u ovom delu Evrope.

Brutalno kontrolisani mediji, pored ostalog, Vučiću trebaju i da bi mogao da prikrije sopstvenu metaforfozu, od mladog Šešeljevog jurišnika koji preti osvetom „sto Muslimana za jednog Srbina“, u velikog poštovaoca Tonija Blera i Alistera Kembela

Na stranu što su raspolagali, kako je rečeno, ogromnom tehnikom – očito nije imao ko ni kada da je upotrebi. A regruti, pa i u kod marinaca, znaju šta se može učiniti kada se raspolaže takvom tehnikom!

Kako se izveštava, Vašington se poneo gotovo histerično što je Moskva dozvolila susret Snoudena sa javnošću. Neki izvori su javili da je američki ambasador Makfol lično telefonirao zaštitnici za ljudska prava Ljudmili Aleksejevoj pa čak i pretio, što je ambasador demantovao.

Prošle nedelje umro je patrijarh koji nam pokazao svu besmislenost njihovih džipova i porculanskih osmeha. Umro je patrijarh koji je srpsku crkvu i srpski narod poštedeo crnih mantija na optuženičkoj klupi u Hagu. Umro je čovek koji je mogao da ima sve te džipove i zlata. Ali nije...

Postoji i barem nekoliko ozbiljnih pitanja na koje pristalice ove teorije nemaju odgovor. Pre svega, i najvažnije, da li je iko od nas u stanju da uopšte zamisli koliko bi velike, globalne razmere takva zavera morala da ima? Kolika bi ogromna produkcija iza toga morala da stoji?

Sa Turskom koja govori Albaniji, Kosovu i Bosni i Hercegovini da predstavljaju centralni deo njene sfere uticaja i sa Rusijom koja daje novac i podržava Srbiju i Srbe u Bosni – iznenada se dobija alternativa dugom i mučnom procesu pristupanja EU.