"Тешка реч" Александра Вучића у Народној скупштини

Бурна расправа у Скупштини Србије о предлогу ребаланса буџета Србије за 2014. годину и предлогу буџета за 2015. годину показала је право стање нашег урушеног и привидног парламентаризма. Могли смо јасно видети да су основни принципи демократског система који се састоји пре свега у поштовању темељног начела поделе власти на извршну, судску и законодавну, уважавање критичког дијалога и улоге опозиције брутално отворено и брутално погажени. Јер је ова расправа показала апсолутну и нескривену премоћ извршне гране власти у лику премијера Србије, а од начела равнотеже и поделе власти није остало ни трага.

И сам премијер Вучић није у својим агресивним наступима у обраћању посланицима пропустио да демонстрира своју политичку надмоћ дисквалификујући на веома агресиван начин припаднике опозиционих партија. Он је у исто време дерогирао и поништио значај законодавне власти као основног извора легалитета и легитимитета сваке власти. Зато се и поставља питање да ли и председник владе мора да се придржава основних правила поделе власти, парламентаризма и парламентарне расправе, или му је дозвољено да говори као најострашћенији партијски апаратчик показујући да му је пре свега важно да покаже своју партијску и политичку моћ, без обзира на то колико се позивао на интересе грађана и њихову подршку.

Он каже да се веома учтиво изразио говорећи да су посланици Демократске странке „најобичније кукавице и ништа више, и то сте били и то сте остали“. При томе се он у својој властодржачкој бахатости обратио упутством председавајућем скупштинског заседања Игору Бечићу (који је све учинио да рашчисти терен за дуготрајне премијерове монологе) „дајте посланицима да говоре колико хоће и колико желе“.

То је потез без преседана у нашој парламентарној пракси и сведочи до које мере он не схвата своју улогу у парламентарном и демократском систему владавине. Њему очигледно највише лежи улога великог редара, али Народна скупштина није исто што и седница Главног одбора Напредне странке на којој је он очигледно навикао да заводи страначку дисциплину, или седница владе на којој он постројава и понижава своје министре, а ни емисија „Тешка реч“, у којој он ужива у својим бескрајним монолозима уз асистенцију неформалног уредника владиног пара „Службеног гласника“.

Показујући ниподаштавајући однос према највишој законодавној власти у овој земљи, Вучић је, без обзира на то што се у својим излагањима непрестано позива на његово виђење да наше реформе подржава цео свет и да им се диве најважнији светски политичари, показао да није дорастао да буде озбиљан државник јер је остао на нивоу острашћеног партијског јуришника. У ком то европском парламенту би премијер смео да се на овако бахат и арогантан начин обраћа посланицима и поништава значај законодавне власти. Његово понашање у Народној скупштини је далеко од усвојених европских вредности у поштовању демократских принципа и темељних начела парламентаризма.

На овој седници Народне скупштине председник владе и његова владајућа коалиција су зорно показали да не могу да прихвате и најблажи облик критике и да нису спремни да у својој бахатости прихвате критички дијалог и преиспитивање буџетске политике, што је и основна суштина парламентаризма. Чим је председник владе изашао на ширу политичку сцену, он је показао да није далеко одмакао од својих познатих манира које је стекао дуготрајним чланством у Српској радикалној странци испољавајући агресивност, идеолошку острашћеност и искључивост. За владајућу већину није прихватљиво критизерство, већ само конструктивна опозиција (они сами арбитрирају и одређују ко спада у ту прихватљиву и подношљиву категорију) јер како често изјављује премијер Вучић Срби воле да их неко обмањује, склони су да имају негагативистички и нихилистички приступ свему прихватајући теорију сталне кукњаве. Вероватно и овако конципиран буџет треба да послужи за промену свести народа, који није у стању да препозна све благодети реформске политике владе која од народа тражи велика одрицања и штедњу у име надолазећих бољих дана, које непрестано наговештава премијер Вучић.

У елиминисању опозиције и критичког дијалога у парламенту посебно се истакао председавајући овог заседања Игор Бечић, који је све учинио да ућутка посланике опозиције „бранећи при томе здушно достојанство Народне скупштине“. Али када он наступи као отворени гласоговорник скупштинске већине и премијера Вучића, онда се ради о транспарентном и грубом кршењу самог парламентаризма.

Игор Бечић се чак до те мере у свом подаништву занео да је коментаришући (на шта иначе нема посланичко право) монологе премијера, рекао да је он посланицима опозиције одржао праве лекције о реформама у Србији поредећи га при томе са Кемалом Ататурком и кнезом Данилом, на тај начин је фарса у Народној скупштини достигла свој врхунац.  

Јасно је да је долазак и наступ премијера Вучића требало да пружи додатну политичку снагу и аргументацију предложеној буџетској концепцији јер је он неколико пута нагласио да на своја плећа прима све последице овако формулисане социјалне и економске политике која се огледа у залагању за политику оштре штедње грађана и јавног сектора, што би довело до фискалне консолидације.

Основни проблем је у томе што оваква политика штедње (о чему су покушавали да говоре посланици опозиције) нигде у европским земљама које су погођене дубоком економском и структуралном кризом није довела до социјалне и друштвене стабилизације и заустављања разарајућих последица већ дуготрајне економске кризе. То се може видети у масовним социјалним сукобима и друштвеним протестима који се одвијају у Грчкој, Италији, Шпанији и у самом седишту ЕУ у Бриселу.

Ова расправа у Народној скупштини показала је поразно стање нашег крхког парламентаризма, који је у Србији сведен на привид и самим тим испражњен од правог значаја и доведен у апсолутно подређен однос према извршној власти. Иако наш политички систем није канцеларски, без обзира на то што се наш премијер веома труди да преузме канцеларску улогу општег политичког и друштвеног арбитра, још увек се морају бранити основна начела парламентаризма и демократије.

За спровођење његовог великог „историјског заокрета и скока“ неопходно му је остваривање што шире друштвене и политичке подршке и сагласности, али начин на који је наступио у Народној скупштини само је наговестио да ће се и даље продубљавати политичка криза, али и подстакнута озбиљна политичка сучељавања, а наше друштво при томе све очигледније клизи у отворену демократуру и изразити облик личног облика владавине.

Али овакав начин функционисања владајуће странке није на чврстим темељима јер се оно искључиво заснива и ослања на подршку њеном председнику јер ова странка без Вучића на њеном челу добила би 10,22 посто на неким новим парламентарним изборима. То значи да је СНС веома плитко укотвљен у друштвено и политичко ткиво нашег друштва и почива на високом рејтингу њеног вође.

То је озбиљна порука над којом треба да се замислимо јер само упорно и безнадежно понављамо већ толико пута виђене и опробане ауторитарне политичке обрасце, у којима нема места за доследно поштовање основних начела парламентраизма, поделе власти, развијање медијских слобода и критичког дијалога. А без поштовања ових основних демократских принципа не могу се стварати ни услови за озбиљно и далекосежно реформисање и модернизацију нашег друштва.