недеља, 22. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Рађање патриотског блока - корак у добром правцу
Политички живот

Рађање патриотског блока - корак у добром правцу

PDF Штампа Ел. пошта
Марко Копривица   
субота, 10. јануар 2015.

Стара изрека „Само слога Србе спасава“ која од памтивека прати наш народ ових дана поново добија на актуелности. Превише често смо искусили да нам поред нас самих други непријатељи нису потребни тј. да највеће непријатеље имамо у себи. Јер, тешко да би се могла нека друга нација која у тешким тренуцима, управо онда када је то најмање пожељно, зна да буде толико несложна и разједињена као наша. А унутрашња неслога и сукоби унапред доносе пораз, чак и кад непријатељ није снажан, или бар није снажнији од нас. Зато увек треба имати на уму речи великог српског пријатеља Арчибалда Рајса који нам је мудро поручио „Чувајте се Срби себе самих“, и то на првом месту.

Почетак обједињавања патриотских снага који су ових дана формализовали ДСС, Двери и група патриотских интелектуалаца, с обзиром на поменуте тегобне српске поделе и расколе који нас као сенка прате кроз историју, вредан је сваке похвале и подршке. Без окупљања што већег броја патриотски оријентисаних политичких организација, покрета, група и појединаца, можемо слободно да заборавимо и опростимо се од националног и социјалног ослобођења. Иако се то понајмање може назвати патриотским снагама и ослобођењем Србије (напротив, њихова победа била је почетак окупације), сетимо се да је некадашња „грађанска“ и „демократска“ опозиција дошла на власт тек када се поприлично ујединила. За то јој је требало читавих десет година.

Сетимо се и како је значајан био тренутак у лето 2008. када се, поводом хапшења и изручења Хашком трибуналу Радована Караџића, одржао највеће митинг патриотске опозиције у (пост)петооктобарској Србији који је означио почетак стварања патриотског блока после читавих осам година неповезаности и супротстављања. На бини су се нашле до тада непомирене и често непомирљиве странке и појединци, радикали, ДСС, Нова Србија итд., са својим лидерима. И како се то завршило? Тако што су на ову претњу издајничка власт и западњачке службе реаговале свом силом и оперативом. Митинг је разбијен и угушен у сузавцу, а међу радикале су се инфилтрирале стране службе и убрзо их изобличиле у „напредњаке“.

Од тада је прошло још шест и по година, укупно више од четрнаест година нашег живота под окупацијом. Па колико још година националног и социјалног тлачења, понижења и уништења треба да прође да бисмо коначно схватили, и у дело спровели, да морамо да ујединимо све разасуте снаге отпора, јер нам без тога нема спаса?! И да ту нема места ни за какве личне или страначке зађевице и нетрпељивости које ниједној страни не доносе добро, напротив, дефинитивно их све скупа остављају на маргини политичког живота Србије. Док не преломимо то са собом и међу собом, Србији сасвим сигурно неће сванути.

Ово данашње укрупњавање патриотске сцене, наравно, само је пропламсај сванућа, тек његова назнака. До светле зоре остаје још пуно препрека и прегнућа. Али, већ сад, као по лошем српском обичају и традицији, почели смо да се мрзимо и гложимо. ДСС, Двери и патриотски интелектуалци су јасно ставили до знања да су отворени за договор и сарадњу са осталим патриотским снагама. Али, неке од њих, на жалост, у старту затварају своја врата и то не бирајући речи и нимало не скривајући своје рђаве емоције. У патриотском делу јавности тако се могу чути тешке оптужбе и увреде на рачун ДСС-а, Двери, њихових водећих личности или неких интелектуалаца који су приступили овом блоку. Има ту и поприлично гласова, коментара, нарочито по интернет форумима и сајтовима, који дефинитивно делују као организовано, синхронизовано троловање, спиновање и ботовање, у чији се циљ и залеђину стога итекако може сумњати.

Оптужбе против Санде

Па да видимо како стоји ствар са овим оптужбама и увредама, на чему су и да ли су уопште оне рационално и морално утемељене. Тако се, рецимо, Санди Рашковић-Ивић понајвише замера на наводним изјавама којима је подржала акцију „Олуја“, назвавши је „хуманитарном“, и представљању Сребренице као „геноцида“. Добар пример такве кампање против Рашковићев, који обилује најпримитивнијим псовкама и увредама, таквим да је сваком иоле пристојном човеку мучно да их чита, можемо наћи на Србијаданас.нет. Аутор овог поста окачио је на сајт исечак из једног ТВ гостовања Рашковићеве, где она наводно тврди горе споменуте ставове, при том је најпогрдније нападајући[1]. Али, кад се погледа цела та емисија[2], такође доступна на истом сајту, види се колико је ова оптужба што се тиче „Олује“, потпуно лажна и исконструисана, а што се тиче Сребренице, веома тенденциозна и злонамерна. Јер, шта је заправо рекла Рашковићева у тој емисији? Конкретно о „Олуји“, што се може видети и у клипу, одговарајући Славену Летици: „Ја нећу тврдити да је Сребреница била попут Олује хуманитарна акција што се може закључити из онога што ви говорите“. Дакле, Летица, а не Рашковићева, заправо мисли да је Олуја „хуманитарна“ акција, то је поента његових, а не њених речи! Када се погледа тај део емисије у целини, ово је још јасније него у клипу.

А шта сама Рашковићева мисли о „Олуји“ и ономе што се дешавало у Хрватској, види се из њеног супротстављања Летици поводом његове изјаве да је „бомбардовање Вуковара и осталих хрватских градова класичан образац једне свирепе агресије“: „Тамо где није било напада на касарне ЈНА није било рата, хрватске паравојне снаге су прве почеле са нападима (упадица Летице - ви сте жртва великосрпске пропаганде), онај ко се залагао за рат био је ваш (Летицин) тадашњи шеф Фрањо Туђман“. И пре тога: „Хрватска нас је 1999. одмах после бомбардовања СРЈ почастила тужбом за геноцид. Ово је за Србију коначно једна изванредна прилика да се проговори о ономе што се десило у Хрватској. Маркач и Готовина су ослобођени, Олуја се десила, 250.000 људи је истерано, велика материјална штета, а да та акција није добила дијагнозу. Не могу да кажем геноцидна акција али нешто што највише на то личи. Хрватска је тужила Србију за геноцид да би се опрала за геноцид који се десио у Другом светском рату. Сад ће бити прилика за Србију да се пред међународним форумима ствари назову правим именом. Добро је да тужбе има, добро је да Србија изнесе своје доказе. На жалост, већина хрватске јавности не види у Олуји никакав злочин, у Хрватској фали 8% становништва, то су искључиво људи српске националности...Србија ће имати прилику да пред једним високим међународним форумом изнесе своју одбрану, да скинемо са себе ту стигму, етикету 'великосрпских агресора' која се цело вече овде некако провлачила“. Дакле, наступ Рашковићеве је овде у патриотском погледу сасвим беспрекоран.

А о Сребреници, рекла је у целини следеће: „Сребреница је била злочин због ког не треба да будемо поносни, она је била геноцидни злочин (на инсистирање Летице 'какав злочин?'), ми смо у парламенту Србије изгласали декларацију, о Сребреници посебно, ја не знам да ли је неки парламент у окружењу изгласао неку сличну декларацију. Међутим, ја морам да кажем да Сребреница није била само стратиште Бошњака, у јануару и јулу месецу 92. и 93. године је тамо убијено 3585 Срба именом и презименом, тачно се зна ко је убијен, где му је гроб и кад се родио, и о томе се некако не говори, па бих ја хтела сада вас да питам како ви на то гледате... Ви мени нисте одговорили на питање како ви називате то да је у тој истој Сребреници пре него што су Срби учинили злочин, геноцидни злочин, убијено 3.500 Срба...Ви сте узели на себе као да сте ви једина жртва, као да нисте имали ниједан логор за Србе, као да ви нисте ниједног Србина убили“. Дакле, да будемо сасвим искрени и објективни, Рашковићева јесте рекла да се у Сребреници десио „геноцидни злочин“ над Муслиманима, али кад се узме у обзир читав контекст теме и разговора, јасно је да је то више био тактички уступак опонентима да би постигла свој главни и крајњи циљ, а то свакако није прича о геноциду над Муслиманима у Сребреници, која се ево већ скоро двадесет година развлачи по свим могућим медијима, домаћим, регионалним и светским, него о геноциду над Србима у Сребреници, о којима се готово апсолутно ништа не може чути, а који муслиманска страна упорно прећуткује, тражећи за себе искључиву улогу жртве, што је покушано и у ово емисији.

Ћутање потпредседника СДА Адила Османовића на више пута поновљено питање Рашковићеве како назвати убијање 3.500 Срба у истој тој Сребреници, пар година пре убијања Муслимана, показује да је она свој циљ постигла, да је тријумфовала у полемици и да је њен патриотизам, узимајући у обзир целину емисије и њеног наступа, несумњив. То потврђује и Османовићева реакција „Ви (Рашковићева) оспоравате Хашки трибунал“ и њена изричита изјава „Нећемо дати укидање ентитета Републике Српске“. Уосталом, ако је Рашковићева издајник зато што је (не сасвим вољно) рекла да се у Сребреници десио геноцид над Муслиманима, онда ништа мањи издајник није Шешељ који је недавно рекао да се у Сребреници десио злочин, и да је то „најмрачнија тачка на српској страни“, додајући томе и злочине у Приједору[3]. Штавише, бар мени лично, ова Шешељева изјава делује као тежа по српску страну него изјава Рашковићеве, јер ју је она одмах избалансирала и преусмерила ка причи о геноциду Муслимана над Србима, што Шешељ, бар у овом интервјуу за једну телевизију у БиХ, није учинио. Све у свему, поред високог патриотизма, Рашковићева је у овој емисији испољила још неке врлине: борбеност, сналажљивост, сталоженост, поткованост, аргументованост, што се може приметити и у другим њеним изјавама и наступима. У сваком случају, без намере да икога вређамо и одбацујемо, звучи конкретније, динамичније и убедљивије од њеног претходника на челу ДСС. И као извесна новина и освежење на нашој политичкој сцени, које јој било преко потребно, поготово патриотској опозиционој, уморној и истрошеној од дугогодишњих лидера чији укупан ангажман и резултати нису баш завидни.

Следеће оптужбе на рачун Рашковићеве, али и Двери, тичу се њихове наводне постављености од стране Вучића, са циљем да разбијају патриотску опозицију. Ове оптужбе у јавности на рачун Рашковићеве нарочито пласира и потенцира Шешељ, а онда то здраво за готово прихватају и многи његови симпатизери. Али, Шешељ никада није понудио конкретне доказе за ову озбиљну оптужбу, са све именима, датумима, описом операције, како он то иначе зна и воли да чини. Зато ове његове оптужбе звуче паушално и неубедљиво. И уопште, када говори о њој, примећује се да ту више има неке личне, па и мизогине, Шешељеве нетрпељивости и омаловажавања који изгледа датирају још из времена деловања Јована Рашковића[4], него што има разложних и оправданих примедби. И Шешељ погрешно мисли да је Рашковићева оравдавала хрватску „Олују“, и да са њом нема шта да се разговара јер не спада у „озбиљне људе“ као неки други из некадашњег ДСС-а са којима је вољан да разговара[5]. Шешељ иде чак дотле да изговара следећу увреду: „Санда Рашковић-Ивић то не разуме. Она је једна ћурка која је залутала у политику. (Немојте то да избацујете.)“ Не избија ли овде из Шешеља мизогинија, став да жене у суштини немају шта да траже у политици (шта онда Радета, Јовановић, Поп-Лазић и друге раде у СРС-у?!), који је испровоцираном оном тако ретком појавом код нас, да се жена нађе на челу неке странке. Не могу да се сетим ниједног таквог случаја сем Мире Марковић, према којој је, често и неправедно, такође емитована мушка женомрзачка енергија (више пута сам лично слушао такве коментаре).

У сваком случају, на овакве Шешељеве неодмерене и увредљиве изјаве, ДСС и сама Рашковићева одговарају сталожено, са остављањем личног по страни, чак отворено признајући Шешељеву жртву у Хагу, и то мора да импонује: „Била сам повређена Шешељевим понашањем, али када је отишао у Хаг, опростила сам му. Јер је он заиста жртва и човек који је поднео велику жртву. - Да ли он на тај начин персонификује и Србију? Наравно да персонификује српску жртву. Зато сам и свој лични однос према њену ставила по страни“[6]. Исто уважавање Шешељеве борбе у Хагу показује и Покрајински одбор ДСС са КиМ у свом одговору „Родољубиве снаге не треба да се нападају“[7]. Подсетимо, то је исти онај одбор који води најљућу битку против издајничке политике (анти)српске власти на КиМ, на челу са Марком Јакшићем. Он је и предложио Рашковићеву за новог председника ДСС, незадовољан дотадашњом пасивном и према власти опортуном политиком странке. Па зар би онда тај одбор кандидовао некога иза кога стоји Вучић?! Уосталом, зашто би Вучићу био претња ДСС на челу са Коштуницом, који није ни ушао у парламент и који се налазио у фази одумирања? Зашто би он предузимао операцију да Рашковићева уклони Коштуницу са чела странке? Све то звучи врло шупље и неуверљиво. Зато би било лепо и по патриотску ствар добро, а можда, време ће показати, и спасоносно, да Шешељ престане са оваквом реториком према Рашковићевој и ДСС-у, и на њихове добронамерне изјаве и отвореност за разговоре, одговори истом мером.

Оптужбе против Двери

Што се тиче оптужби на рачун Двери, да су Вучићева инсталација и тројанци, оне су се могле чути и раније, од самог оснивања Двери. И такође никада нису достигле довољан степен заснованости и убедљивости. Ако ће појава било које нове патриотске организације на политичкој сцени одмах значити доказ теорије завере, да је она настала да би се одвукли гласови старим странкама попут СРС-а или ДСС-а, и тако спречило да ове уђу у парламент (као да су само оне предодређене и имају богом дано овлашћење на патриотску опцију), онда свака појава која иде у правцу расипања гласова такође значи потврду ове конспиролошке теорије. Онда су и Шешељево и Коштуничино међусобно одбијање, или Коштуничино одбијање предлога Двери, да направе заједничку коалицију, „доказ“ да иза свега тога и свих њих стоји Вучић.

Изгледа да је онда све симулација и да је све виртуелно, у режији Вучића као мастермајнда свих тих операција; Вучић доводи Шешеља из Хага да би нападао Николића, Вучић доводи Рашковићеву на чело ДСС да би елимисао Коштуницу, Вучић подржава Двери да би ослабио СРС и ДСС итд. итд. Изгледа да се Вучић онда не бави ничим другим него односима у „патриотској опозицији“ (томе можемо додати и односе унутар СПС-а) које расклапа и склапа као лего коцкице. Оваква „теорија“ нам, међутим, звучи као потонуће у параноидни сумрак ума у којем је све онда „могуће“ и „смислено“, у којем се све може доказати и побијати, што онемогућава сваку рационалну дискусију и анализу. И која са Вучићем можда дели његову искривљену самосвест и манију величине, да је свемоћни господар политичке сцене у Србији, као што је ономад био „Супермен из Фекетића“. Уместо ове тлапње о Вучићев(ск)ој завери, која је опседнута његовом тобожњом над(природном)моћу да све зна и контролише (а која се својевремено пројектовала и у Милошевића), много ближе разуму и искуству нам делује објашњење које гложења унутар патриотске сцене приписује (повређеним) сујетама и страначким интересима њених лидера који, на жалост, односе превагу над вишим, општим интересима, што је појава која представља константу у српској историји.

Конкретан потез Двери да у време поплава и уклањања штете од ове тешке непогоде која је задесила Србију, траже пријем код Вучића и буду примљени, као један од круцијалних доказа њихове „подметнутости“ и „издајства“, такође не држи воду. Није непознато да у тренуцима неких општих националних катастрофа као што су ратови или елементарне непогоде постоје склоности ка превазилажењу политичких разлика, па и супротности, у корист општег интереса. Сетимо се само уласка Вука Драшковића у Савезну владу током бомбардовања СРЈ.

Можемо рећи да је било помало наивно што су Двери очекивале нешто више од Вучића у том правцу; из самог саопштења са тог састанка види се да је Вучић остао углавном нем на њихове најважније предлоге. Али не можемо рећи да је ово доказ заврбованости Дверјана од стране Вучића. Да су Вучић и Двери имали неке тајне намере и планове за разбијање патриотске опозиције, да ли би Двери јавно тражиле пријем , и да ли би их Вучић јавно примио, што видимо да се на многим местима протура управо као „доказ“ дверјанског „издајства“ тј. за слабљење њиховог патриотског имиџа? Не би ли ова операција била извођена сасвим тајно, без икакаве назнаке контакта Двери и Вучића, чиме би се много пре одржао лажни патриотски идентитет дверјана? Дакле, можда је потез био лош, наиван и/ли непотребан, али није никакав доказ да су Двери нечије „кукавичје јаје“.

Коалиције на локалу

Ни тезе које патриотски карактер ДСС-а оспоравају због његових коалиција са СНС-ом у неким местима у Србији нису довољно јаке. На локалу се не води висока, општа политика која дефинише суштину и идентитет неке странке, и ту се дешавају свакакве коалиције, комбинације и преокрети. Нема ниједне странке која је у том погледу „чиста“. Укључујући и СРС. Ако су ДСС-овци „издајници“ зато што су у коалицији са СНС-ом у Мионици или неком другом мањем месту, онда ништа мање нису издајници радикали, јер су у коалицији са СНС-ом у Тителу[8] и Житорађи[9]. Друго је питање великих градова попут Београда или Новог Сада. Ту врста коалиције већ задире у питање глобалне оријентације странке и њене принципијелности и доследности. Зато за ДСС заиста представља проблем учешће у градској власти заједно са СНС у Београду и Новом Саду. То је проблем који је Рашковићева наследила од свог претходника и видећемо како ће га решавати. Али, чак и ако остане тако, то показује само да ДСС није сасвим доследан, а не да није патриотски. Или, ако је то доказ да није патриотски, онда ништа већи патриота није Коштуница у чије време председниковања странком су се и направиле ове градске коалиције. Онда, у најмању руку, није коректно да се напада Рашковићева, а хвали и велича Коштуница.

На крају, неки замерају ДСС-у и објављеној платформи патриотског блока да немају (довољно) социјалних момената и нагласака. Ово је далеко од истине. Ако се само овлаш погледа сајт ДСС-а, види се да су управо социјалне теме и акције које се поводом њих организују главни акценат новог руководства. Погледајмо само наслове: „Смањивање пензија и плата је нуставно, нехумано и економски штетно“, „Укинути законе о смањивању плата и пензија“, „Смањите плате директора а не наставника и лекара“, „Недопустиве мере штедње“ итд. То доминира и у интервјуима Рашковићеве: „Најгори потез власти је свакако смањивање плата и пензија“[10], „Државни приоритет у наредној години треба да буде смањење незапослености и повећање стандарда грађана“[11], у интервјуу за лист „Сведок“[12] итд. А у платформи патриотског блока као принципи дословце стоје: промена економске политике, и установљавање дугорочно одрживог концепта економског патриотизма, против распродаје државних јавних предузећа и природних ресурса.

Ова коалиција ДСС, Двери и угледних патриотских интелектуалаца има перспективу. Примећује се појачан активизам ДСС-а на терену и медијима, за разлику од некадашње замрлости и летаргије. „Тргните се из летаргије“ је и новогодишња порука председнице ДСС грађанима Србије. Такође, позитивна новина је отвореност и иницијатива за званичну, формалну сарадњу са другим организацијама и појединцима, изван ДСС-а, што је такође недостајало ранијем руководству. Први резултат ове иницијативе је формирање патриотског блока на нашој политичкој сцени. Зато, уместо лажних оптужби и простачких увреда, помогнимо овом пројекту ако смо истински патриоти. Наравно да ћемо, као и до сад, пратити и анализирати даљи развој догађаја. Али, за сада нема никаквог разлога да останемо по страни, сумњичави, или још горе, нахушкани. 


 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер