Политички живот | |||
2014. из угла НСПМ |
уторак, 13. јануар 2015. | |
Догађаји године: 1. Прекид изградње Јужног тока 2. Избори 2014: Легализација Вучићеве апсолутне владавине – парламент без опозиције 3. Обреновац под водом – одговорност ничија 4. Смањење плата и пензија 5. Шешељ на слободи
Спољнополитички догађаји године: 1. Пуч у Кијеву и присаједињење Крима Русији 2. „Исламска држава“ (ISIS) као нови геополитички фактор 3. Обарање цене нафте за преко 40% 4. Расни немири и признање тортуре у САД 5. Референдум о независности у Шкотској
Политичар године: 1. Александар Вучић – прошлогодишњи политичар године и „најмоћнији човек у Србији“ по избору НСПМ, ове године је досегао врхунац власти и утицаја. Након тога линија рејтинга и моћи неминовно креће да се спушта, само је питање да ли ће тај спуст бити благ или стрмоглав и како ће главни актер у том тренутку реаговати. У атмосфери ванредног стања коју непрекидно продукује расписао и тријумфално добио изборе 2014. (који су били на ивици регуларности и зрели за бојкот због опште медијко-политичке климе) и направио владу по својој вољи. Али та влада („неочекивано“) више одговара ММФ-у и Светској банци, као и администрацији у Вашингтону и Бриселу, него српском народу и бирачима. Искористио сметове у фебруару и поплаве у мају за беспримерну медијску промоцију у спаситеља нације, али је ту спин-карту тиме за дуже време потрошио. Очистио парламент од праве опозиције – економске и националне. Очистио мејнстрим медије од сваке критичке речи – укључив и од „вечног“ Утиска недеље. Његова кључна слабост је његов нестабилан карактер и потпуно неспособно кадровско окружење које је створио – министри Небојша Стефановић и Никола Селаковић су еклатантан пример сарадника који више производе проблеме („афера докторат“, штрајк адвоката) него што их решавају. Вучићев политички брод, и поред потпуне доминације у српским политичким водама, већ сада на неколико места „пушта воду“, и ти његови проблеми ће с временом само расти. А и проблеми грађана Србије са њим. 2. Војислав Шешељ – упорним једанаестогодишњим отпором Хашком трибуналу и фанатичном доследношћу у заступању политичких идеја, изашао као морални победник из Шевенингена и тријумфално се вратио у Београд. Иако је неколико његових изјава, које су, делом, последица несналажења услед предугог одсуства, а делом плод његовог необузданог карактера, режимска пропаганда искористила да га медијски демонизује и маргинализује, Шешељ и надаље остаје потенцијално опасан противник Вучићу и Николићу. Или макар камен у ципели који ће, ако га здравље послужи, наставити да иритира и жуљи владајући екс-радикалски двојац. Но, шансу за повратак на сцену у великом стилу, као нека врста „српског Нелсона Менделе“, дефинитивно је пропустио. 3. Санда Рашковић-Ивић – у тешкој унутарстраначкој борби постала је лидер ДСС-а, унела нову енергију у малаксалу страначку инфраструктуру и започела са окупљањем национално-демократске опозиције. Проглашавају је за „српску Мари Лепен“, иако би можда поређење са Кристином Кирхнер више одговарало и њој и Србији. Њени политички потенцијали су знатни, али су знатна и њена реал-политичка ограничења – од унутарстраначке опозиције у и око ДСС-а, преко ограниченог приступа ресурсима и главним медијима, до ненаклоњености главних амбасадора у Београду. Најтежи ударац свакако је било (не)очекивано напуштање странке од стране оснивача и лидера Војислава Коштунице, одмах по њеном избору за предсеедника. Ипак, њена политичка интелигенција, политичка култура и породични педигре дају јој изгледа да амортизује и превазиђе ове хендикепе. 4. Ивица Дачић – иако је у 2014. изгубио премијерско место (што би га у нормалним околностима кандидовало за категорију „губитника“), успео да се одржи на власти, сачува солидан рејтинг усред напредњачког цунамија и позиционира као, потенцијална, каква-таква („системска“, тј. „мејн стрим“) алтернатива Вучићу. Но то му је, уједно, и извор највеће опасности у времену које је пред нама. Вучић, који опсесивно уништава не само сваку актуелну, већ и сваку потенцијалну конкуренцију, уколико се осети несигурним подсећиће му ресурсе, или га сасвим уклонити (Иако му је овакав Дачић, и на оваквом месту, заправо, најјефтинији и најбезопаснији). Дачић је у текућој години додатно учврстио своју позицију у странци и успоставио систем личне власти какав није имао чак ни Слободан Милошевић у својим најбољим данима. Додуше, то може бити и мач са две оштрице, мада, барем док је на власти, не мора да страхује за страначку фотељу. 5. Расим Љајић – последњи „досовски политичар“ који је још увек на власти! И даље, као и ранијих година, „успешно плива у свим струјама и вртлозима власти на бурном океану српске политике“; то што је „још увек ту“, после 14 година политичких турбуленција које су потопиле „гиганте“ попут Милошевића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића, Динкића..., јесте само по себи невероватан успех – „чудо звано вечни Расим“ . Политички губитник године 1-2. Војислав Коштуница и Борис Тадић – обојица су у 2014. години урадила исту невероватну и неопростиву ствар – пљунули су на сопствене странке, којима су били лидери и политички симболи. (С тим што је Коштуничин гест можда чак и неопростивији, с обзиром да Тадић има какво-такво оправдање у смислу да је странка, сменивши га, најпре одбацила њега.) Тиме су погубно оштетили како странку, тако и себе – не само политички, већ и људски, па на неки начин чак и пред историјом. Обојица су своју странку оставили, или чак поцепали, кад јој је било најтеже – Тадић уочи избора, Коштуница након губљења парламентарног статуса. Обојица су тиме показали изузетан вишак лидерске сујете и политичког егоизма, а мањак мудрости и васпитања – које им је, иначе, било заштитни знак. Жалостан епилог за људе који су несумњиво били најзаслужнији за одређено „упристојење“ српске политичке сцене. Међусобни анимозитет и сујете ова два „принца“ српске грађанске политичке сцене на крају су скупо коштали и њих лично и њихове странке – и умногоме асвалтирали пут до тријумфа Вучићу и напредњацима. 3. Никола Селаковић – главни кривац за вишемесечни штрајк адвоката, који је паралисао целокупно српско правосуђе. У нормалној демократској земљи, после овога, био би не само био најурен из владе, већ и трајно из политике. У Србији, међутим, такав резултат га само додатно препоручује за (нај)виша места у пирамиди Вучићеве свевласти. 4. Чедомир Јовановић и Млађан Динкић – испали из парламента, па делимично и из политике; ипак, њихова мала бизнис царства која су себи направили у залеђу, дају им сигурност и наду да ће се силазна путања њихове каријере зауставити само на политичком губитништву. 5. Томислав Николић – захваљујући политичкој офанзиви у последњим недељама 2014. „пао“ са другог на пето место политичких губитника, али и даље важи оно што смо за њега прошле године написали: „сем стрпљења и безбедне фотеље (мада то нису безначајни адути), нема већих потенцијала да у 2014. може парирати Вучићу и зауставити ерозију властите моћи“. Ипак, дословно у последњим седмицама протекле године Николић је показао да није, или да не би морао бити баш толики губитник за каквог су га прогласили. У пар интервјуа потегао питање сопственог медијског третмана, припретио мало Вучићу и ЕУ, присетио се чак и Косова – с тим да остаје отворено питање да ли има снаге и амбиције за ишта више од пуког и релативног поправљања свог личног статуса. Дневне новине (политичка рубрика) - Политика (Љиљана Смајловић) - Данас (Зоран Пановић) - Вечерње новости (Ратко Дмитровић) Политички недељници: - Време (Драгољуб Жарковић) - Сведок (Владан Динић) - Печат (Милорад Вучелић)
Колумнисти: - Мирјана Бобић Мојсиловић (Вечерње новости) - Цвијетин Миливојевић (Данас, Наше новине) - Михаило Меденица (Недељник, «Два у један») - Драгољуб Петровић (Данас, Недељник, «Два у један») - Мирослав Лазански (Политика) - Драгољуб Жарковић (Време, Блиц) Политичка ТВ емисија: 1. „Утисак недеље“ – Оља Бећковић (ПГ Мрежа, ТВ Б92) 2. «Један на један» - Даница Вученић (РТВ) 3. „ Питања и одговори“ – Оливера Милетовић (Палма плус) 4. «Ћирилица» – Миломир Марић (ТВ Хепи)„ 5. „Став Србије“ – Драган Бујошевић (ТВ Прва) Најбоља политичка радио-емисија: 1. .Седмица – Зоран Продановић и Ана Томашевић (Радио Београд 1) 2. Агора – Снежана Бићанин (Радио Београд 2) 3. Речено-прећутано – група аутора (Радио Београд 2) Карикатуристи: - Марко Сомборац (Блиц) - Душан Петричић (Политика) - Душан Рељић (Сведок)
Медијско-политички треш године: 1. Вучићево спашавање завејаних из сметова у Фекетићу 2. Покушај да се протест адвоката угуши тиме што ће у режимским медијима његови учесници бити проглашени за део «тајкунске завере» против владе и премијера. 3. Скидање Утиска недеље са програма Б92 и образложење са којим је то учињено 4. Таблоидна осовина Пинк-Информер за уништавање и компромитацију противника Александра Вучића 5. Петар Луковић и Е-новине због континуираног и вулгарног ангажмана на истом задатку |