ZSO kao Potemkinovo selo ili ilegalno prepuštanje Srba besporetku tzv. "Republike Kosova"

Sažetak: Protivno zdravom razumu i pravu, Sporazum o ZSO je dokazao da Briselski sporazum ipak proizvodi pravne posledice. On narušava pravni poredak. Formom bilateralnog ugovora Vlada R. Srbije prepušta besporetku srpsku pokrajinu i svoje građane koji tamo žive. Srbe Kosova i Metohije sopstvena Vlada predaje nasilnicima iz Prištine.

Vražja sila odsvud oklopila;

da je igđe brata u svijetu

da požali, kâ da bi pomoga.

Njegoš

Formalni naslov Sporazuma o ZSO, zaključen između Vlade R. Srbije i ilegalne Vlade tzv. Kosova avgusta 2015. godine, glasi „Glavni elementi i osnovni principi Asocijacije-Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu“. Pravni osnov tog sporazuma je tzv. Briselski sporazum iz aprila 2013. godine.

Oročenost „autonomije“ ZSO do revizije za godinu dana

Zajednica srpskih opština (ZSO) se u Sporazumu alternativno naziva i asocijacijom. Pod eufemizmom „Prvi sporazum“ (the First Agreement) u čl. 1 i 2 se u stvari skriva tzv. Briselski sporazum. Njegovo konačno prihvatanje izvršio je predsednik Vlade Srbije zaključenjem Sporazuma o ZSO u formi bilateralnog međunarodnog sporazuma sa tzv. Kosovom. Ovim je dokazano da je Briselski sporazum proizveo pravno dejstvo, pošto je doveo do izričitog priznanja zakonodavne nadležnosti tzv. Kosova od strane Vlade R. Srbije.

Sporazumom o ZSO donetim na osnovu Briselskog sporazuma se izričito ustanovljava zakonodavna nadležnost tzv. Kosova (Kosovo law) na teritoriji ZSO. Iako bi trebalo da Sporazum o ZSO ima pravnu snagu međunarodnog ugovora, njegova propisana pravna snaga je po čl. 1 Sporazuma niža od zakona tzv. Kosova, a možda čak i od rešenja kao formalnog akta Vlade tzv. Kosova.

Čl. 2 Sporazuma propisuje mogućnost da Vlada tzv. Kosova svojim rešenjem na ZSO neposredno sprovodi odredbe tzv. Briselskog sporazuma. Pošto se pitanje revizije Sporazuma od strane Ustavnog suda tzv. Kosovau materiji prenetih nadležnosti (čl. 5. i 21) ne može tumačiti mimo čl. 1, znači da je pitanje pravnog statusa ZSO u isključivoj zakonodavnoj nadležnosti tzv. Kosova, pod odložnim uslovom revizije Ustavnog suda tzv. Kosova za godinu dana (čl. 22). Prosto rečeno, sva ovlašćenja koja budu preneta na ZSO mogu za godinu dana biti oduzeta.

Pravni status ZSO bez pravnog subjektiviteta

Zaista, propisivanje neposredne primene Sporazuma o ZSO rešenjem tzv. Vlade Kosova znači da i najniži akt tzv. Vlade Kosova, koji je u formalnom smislu pojedinačan, ima višu „pravnu snagu“ od bilo kog akta ZSO, jer propisano donošenje rešenja predstavlja formu pojedinačnog akta. Međutim, ono što se u tekstu na srpskom jeziku naziva rešenjem, u tekstu na engleskom jeziku je decree (ukaz), što znači da forma akta vlade tzv. Kosova određuje taj akt kao opšti akt u formalnom smislu donet od strane najvišeg nivoa upravne vlasti! Ovo je najbitnija razlika teksta Sporazuma na srpskom jeziku od teksta Sporazuma na engleskom jeziku, sa najdalekosežnijim mogućim posledicama, jer tekst na srpskom daje osnov za znatno zamašnije tumačenje ograničenja samoupravnih ovlašćenja ZSO u odnosu na tekst na engleskom istog sporazuma.

U čl. 2 st. 1. teksta na srpskom navode se „posebna svojstva“, a u engleskom tekstu distinct character ZSO. Pojam posebnost u srpskom jeziku ima nešto uže značenje od engleskog pojma distinction (posebnost i različitost). Čini se da doslovno tumačenje, prema tekstu na srpskom, bilo kakve pravne stvari vezane za ZSO onemogućava njeno shvatanje kao stvari opšteg karaktera. Ovim se malicioznom tumaču otvara mogućnost za upotrebu pravnog sofizma o neoborivoj pravnoj fikcijinepostojanja bilo kakvog akta ZSO koji može imati karakter opšteg pravnog akta.

Propisani elementipravnog subjektiviteta ZSO njenim sopstvenim Statutom, o kojima se u čl. 2 st. 2 . u Sporazumu izričito govori, regulisani su poodeljcima Sporazuma.

Posebno ograničenje autonomije donošenja statuta ZSO nalazi se u opštim i završnim odredbama Sporazuma u čl. 21. Njime se propisuje posebna radna grupa nazvana„tim rukovodilaca“ (Management Team) koja će izraditi nacrt statutau roku od četiri meseca od postizanja Sporazuma. Ovaj „tim rukovodilaca“ se ne navodi u odeljku o Organizacionoj strukturi ZSO, pa izrada nacrta statuta uopšte ne mora da bude akt ZSO. Propisuje se da će tim rukovodilaca „biti predstavljen u okviru dijaloga na visokom nivou u roku od četiri meseca od usvajanja ovih načela/elemenata“. Standard visokog nivoa u okviru dijaloga (engl. High-level Dialogue) nije preciziran Sporazumom.

U slučaju neophodnosti (ni ovaj standard Sporazum ne precizira) predviđeno je „davanje nacrta“ uz posredovanje „između ostalih“. Umesto „ostalih“ se izričito navodi samo Ministarstvo za lokalnu samoupravu (naravno, tzv. Kosova). Izmene (nacrta statuta ZSO) u slučaju utvrđenog postojanja neophodnosti rešenjem usvaja i proverava Ustavn sud. I kod ovog standarda postoji razlika u prevodu, pošto je teško prevodljivi engelski izraz facilitation if necessary (osetljiva potreba ili potrebna olakšica) u tekstu na srpskom jeziku naveden kao „neophodnost“.

Ovakvo rešenje ne predstavlja ni upravnu ni ustavno-sudsku kontrolu akata ZSO (radi se o nacrtu akta, a ne o aktu), već aktivno uplitanje sudske i upravne vlasti tzv. Kosova u samoupravu ZSO na nivou izrade nacrta najvišeg akta pre faze njegovog predlaganja! Neophodnost je sasvim neodređeni standard koji daje centralnoj vlasti tzv. Kosova potpuno arbitrarno ovlašćenje uplitanja u fazi izrade nacrta, pre nego što taj akt i bude formulisan. Jedina obaveza centralne vlasti prema ZSO sastoji se u predstavljanju arbitrarno izmenjenog nacrta ZSO. Po osnovu razobručeno arbitrarnog ograničavanja izrade najvišeg akta ZSO, jasno je da ZSO nema nikakvo suštinsko pravo da samostalno definiše, a kamoli da reguliše sopstvenu autonomiju.

Revizija primene Sporazuma, koja se ustanovljava članom 22 Sporazuma, nakon godine dana tiče se isključivo delegiranih nadležnosti po čl. 5Sporazuma.

Pravna nesposobnost ZSO

Nije autonomija ZSO onemogućena samo pri izradi nacrta njenog najvišeg akta. Ograničenja su brojna i mnogo gora.

Osnovni ciljevi ZSO navedeni u čl. 5 se ne tiču nacionalnih osobenosti, niti zaštite kolektivnih interesa i kolektivnih prava srpskog naroda. Tumačenje Sporazuma o ZSO u smislu kolektivnih interesa i prava srpskog naroda je nemoguće, čak i da se protivno našem nacionalnom pravu primeni tumačenje pro minoribus u cilju „celokupnog nadzora u oblasti obrazovanja“ (čl. 3 al. c). Sporazumom je ostavljena mogućnost delegiranja ovlašćenja od centralnih vlasti (tzv. Kosova). Da li bi teoretski bilo moguće tvrditi da se među takvim ovlašćenjima nađe i staranje o srpskoj nacionalnoj manjini? Teško, pošto među propisanim ciljevima ZSO osnova za prenos takvog ovlašćenja nema.

Članovi ZSO (members, čl. 4 al. j i i) kao „korisnici usluga“ bi trebalo da budu neštorazličito od „stanovnika“ (residents, čl. 4. al. k), kao što bi opšti interes (common interest, čl. 4. al. i) trebalo da bude različit od „zajedničkog interesa“ (engleski tekst Sporazuma ne razlikuje opšti od zajedničkog interesa kao srpski, već navodi doslovnocommon interests), i „stavova od zajedničkog interesa“ (positions of common interests, čl. 4. k). Sem toga, „zajednički interes“ koji se pominje u tekstu Sporazuma na srpskomtamo gde na engleskom jeziku stoji cooperation arrangements je nešto sasvim drugo. Cooperation arrangements su Sporazumi o saradnji (u množini) i prema tome suštinski sasvim različit pojam od zajedničkog interesa.

Stvar još više komplikuje pominjanje „opšteg interesa“ u vezi sa „promovisanjem, širenja informacija i javnog zastupanja“m „zajedničkog intereca“ u vezi sa „procenom efikasnosti pružanja javnih usluga“, kako stoji u tekstu Sporazuma na srpskom jeziku.

Podsetimo, pitanje kolektivnog srpskog nacionalnog interesa uopšte nije ni pomenuto među ciljevima ZSO (čl. 4). Pravni interesi zajednice Srba na Kosovu ne spadaju u osnovne ciljeve ZSO (čl. 4), direkno i isključivo moglo bi se izvesti samo ograničeno pravo na promociju pred centralnim vlastima (čl. 8)! Međutim, promocija spada u marketinšku, a ne pravnu oblast.

Kancelarija za žalbe ZSO raspolaže toliko svedenim ovlašćenjima da se bilo kakav suštinski pravni pojam žalbene nadležnosti u njima ne može naći, pošto ona samo „preispituje pritužbe“, i to „u vezi sa ciljevima zajednice“ (čl. 6. al. f) među kojima nema srpskog nacionalnog interesa. Međutim, u engleskom tekstu Sporazuma umesto preispitivanja pritužbi stoji to examine complaints, što doslovno znači ispitivanje žalbi, jer complaint ima šire značenje koje obuhvata i pojam žalbe i pojam pritužbe. Zašto se u tekstu Sporazuma na srpskom našao pojmovno uži izraz od izraza u engleskom tekstu?

Pritužba je instrument zaštite prava kojom se građanin obraća zaštitniku građana, smatrajući da su njegova prava oštećena radom državnih organa. Dakle, ne predstavljadirektni zahtevupravnom ili sudskom organu radi ostvarenja povređenog prava. Dakle, razlika žalbe kao procesnog sredstva od pritužbe je bitna, ne radi se o sinonimima, iako u engleskom jeziku oba značenja može sadržati pojam complaint. Naravno, pitanje koji subjekt uopšte ima pravo da podnese žalbu (koju Sporazum zove pritužbom) podobnu za preispitivanje, sasvim je neregulisano Sporazumom.

Pravo ZSO na učestvovanje u izmeni pravnih akata i pokretanja sudskih postupaka (sve u okviru „poretka“ tzv. Kosova) predviđeno je, doduše, po čl. 10 i 11, ali je i ograničeno samo na ugrožavanjevršenja ovlašćenja ZSO po njenom statutu. Dakle, ni ono se ne tiče kolektivnih prava srpskog naroda na tzv. Kosovu, niti pojedinačnog zastupanja Srba, što ionako Sporazum ne smatra ciljevima ZSO. Ovim se pravo na pritužbu ZSO sasvim udaljuje od ovlašćenja zaštite građana, a približava se javno-pravobranilačkim ovlašćenjima zaštite. Pošto je jasno da ni pravo ZSO na samostaln pravno-zaštitni zahtev ne postoji, kao ni pravo da ZSO pravno zastupa Srbe na tzv. Kosovu suštinski ne postoji - ZSO raspolaže sasvim ograničenom pravnom sposobnošću po čl. 14 Sporazuma.

Prema Sporazumu ZSO izričito može da raspolaže samo „neophodnom imovinom“. To imovinsko ograničenje ZSO je izričito i određeno ciljno, u smislu čl. 4 Sporazuma, i nema veze sa zaštitom kolektivnih, kao ni individualnih prava Srba. Sistemski tumačeno prema celini ovog akta, ograničenje imovine ZSO prema standardu „neophodnost“ (engl. necessary) ima poseban načelni pravni karakter. Skandalozno je i dodatno ograničenje konkretnog prava vlasništva ZSO na participiranje u vlasništvu preduzeća na lokalnom nivou.

Prilikom određivanja pravnog kapaciteta stupanja ZSO u obligacione odnose, posebno se navodi samo regulisanje radnog odnosa sa zaposlenima. Jasno je da vlasnička ovlašćenja ZSO per definitionem ne mogu biti potpuna, apraktična posledica toga je da se ZSO kao pravni subjekt stavlja u neravnopravnipoložaj u stvarnom i privrednom pravu. „Neophodnost pravne sposobnosti“ ZSO se po čl. 14 procenjuje u skladu sa „zakonima“ tzv. Kosova.

Organizacija ZSO kao parodija

Sloboda samoorganizovanja ZSO je veoma ograničena Sporazumom. Skupština ZSO se ne može birati direktno, pri čemu se obrazovanje tog tela udaljuje od principa neposredne demokratije u korist principa delegiranja (engl. board members). Jasno je da Skupština ZSO neće biti nikakavo neposredno izabrano predstavničko teloni srpskog naroda, niti građana koji žive na teritoriji ZSO, već opštinskih uprava ili samouprava.

Skupština bira Predsednika ZSO (Čl 6. b) koji predstavlja ZSO.

Savet ZSO (uopšte nije propisano kako će se birati, ali jeste da neće imati upravna, već savetodavna ovlašćenja) davaće „smernice“ (guidance). Kakvi su to akti u hijerarhiji akata ZSO, nejasno je, naročito u svetlu hijerarhije akata tzv. Kosova u kome rešenje Vlade tzv. Kosova može biti tumačeno kao akt više pravne snage od bilo kog akta ZSO.

Članom 6 al. a st. 2 uvodi se liberum veto opština članica ZSO na primenu akata Skupštine ZSO.

Suštinski, upravna ovlašćenja ZSO vršiće Odbor (Board) kojeg će činiti delegati (board members) delegatski izabrane Skupštine ZSO (čl. 6. al. d), a Odbor će imati profesionalne ekspertske kolegijume (professional collegia composed of experts) prema ciljevima ZSO navedenim u čl. 4 Sporazuma.

Pored Uprave, propisuje se Sporazumom i Kancelarija za pritužbe, koja će se umesto žalbama baviti preispitivanjem pritužbi, što sam ranije razmotrio u ovom tekstu.

Iako u Organizacionoj strukturi ZSO nije propisano postojanje nikakvog njenog konsultativnog tela, u čl. 12 je propisano postojanje „Konsultativnog saveta za zajednice“, koji će vršiti nadzor nad telima centralne vlasti. Važno je imati na umu da propisani „Konsultativni savet“ nije nikakvo telo ZSO. Njegovo pominjanje u istom članu u kojem se propisuje i da predstavnici ZSO imaju „pravo na pristup informacijama centralnih vlasti u skladu sa zakonima Kosova“, ima smisao u tome da se Vlasi ne dosete da je „konsultativni savet“ nadzorno telo tzv. Kosova u čiji rad ZSO nema nikakvo pravo uvida, nema pravo žalbe protiv njegovih eventualnih zloupotreba, niti se propisuje ikakvo ovlašćenje u vezi sa učestvovanjem ZSO u njegovom formiranju nasuprot čl. 6 Briselskog sporazuma. „Konsultativni savet za zajednice“ (gramatički, izraz „zajednice“ je upotrebljen kao množina) nije konsultativni savet ZSO (gramatički, naziv ZSO je upotrebljen kaojednina), pa se, logično, ne pominje u odeljku o organizaciji ZSO.

ZSO nema nikakvo pravo predlaganja „regionalnog komandira policije“, a kamoli odlučivanja o njegovom imenovanju. Sporazum jedino propisuje da će predstavnicima četiri gradonačelnika na severu biti dozvoljeno da dostave spisak predloga kandidata Ministarstvu unutrašnjih poslova (čl. 13). Dakle, ne radi se o pravu predlaganja, već o savetodavnom pravu koje uopšte ne obavezuje centralnu upravnu vlast tzv. Kosova. Ovim se konačno sprovodi čl. 9 Briselskog sporazuma kojim se potpuno eliminiše mogućnost da četiri srpske opštine steknu pravo na biranje regionalnog komandira policije.

Pravni odnos sa ZSO centralnim vlastima se suštinski uopšte ne reguliše. To propuštanje je namerno. Ovaj nedostatak u srpskom tekstu Sporazuma potkrpljen je trapavo, književno stilski, kao pleonazam („sarađivati sa centralnim vlastima po načelima međusobne saradnje“, čl. 8). Naravno, engleski tekst Sporazuma je jasan. Will work with the central authorities on the basis of mutual cooperation znači „rad sa centralnim vlastima na osnovu međusobne saradnje“.

U Sporazumu na srpskom jeziku brkaju se uredbe sa zakonodavstvom (čl. 10), iako engleski tekst u istom članu pojmovno jasno razlikuje izraze. Kosovo law, amendments to the legislation and other regulations- „Kosovski zakoni, amandmani na predloge zakona i drugi propisi“.

Ograničeno finansiranje

Na osnovu čl. 16 izgleda kao da će ZSO imati nekakvu budžetsku autonomiju. Pošto budžetsko pravo proizilazi iz ustavnog prava, za očekivati je da će u duhu sporazuma biti naveden ustav tzv. Kosova. Nasuprot tome, navedena su načela transparentnosti i odgovornosti bez naznake njihovog pozitivno-pravnog porekla, izuzev izričitog navođenja Zakona (tzv. Kosova) o javnim nabavkama.

Taj zakon se tiče javnih rashoda, a ne javnih prihoda! Čl. 16 st. 2 upućuje na shodnu primenu pomenutih načela nejasnog porekla iz člana 17 na navedene izvore finansiranja: doprinose članova, prihode od usluga ZSO, njenih preduzeća, prihode od imovine ZSO, transfera centralnih vlasti, doprinosa, bespovratne pomoći i finansijske podrške drugih subjekata. Regulisanje prihoda ZSO je po čl. 17 Sporazuma preciznije, za razliku od delimičnog i dvosmislenog regulisanja njenih rashoda, njenog statusa i procesnog položaja.

Propisano je da se ZSO izuzima „od dažbina i poreza pod istim osnovama kao i opštine koje su njen deo“ (čl. 17 al. d). Upotrebljena je veoma široka formulacija fiskalnog izuzimanja, koja može značiti izuzimanje srpskih opština i ZSO od obaveza uporeskom sistemu tzv. Kosova. Međutim, ista široka formulacija može da bude tumačena i kao oslobođenje centralnih vlasti od finansijskih obaveza prema srpskim opštinama i ZSO koji potiču iz poreza i dažbina. Naime, u izvor finansiranja ZSO koje Sporazum naziva „transferi centralnih vlasti“ (čl. 17. al. c) trebalo bi logično da ulaze i finansijska sredstva koja centralna vlast prikupi fiskalnim putem.

Konačno, ali ne i pravosnažno, odricanje Vlade Republike Srbije od Kosova i Metohije

Pogrešna je teza da je pravni položaj ZSO sveden na položaj obične nevladine organizacije. Iako je ZSO teritorijalna organizacija, suštinska ovlašćenja su joj svedena na znatno manja ovlašćenja od NVO. Pravni subjektivitet ZSO je poput pravnog subjektiviteta nas citurusa, a poslovna sposobnost ograničena joj je već u fazi izrade nacrta sopstvenog najvišeg akta. Pravni kapacitet ZSO prema Sporazumu nema kapacitet lokalne samouprave, a ni teritorijalne autonomije.

Pravni položaj ZSO je Potemkinovo selo za Srbe Kosova i Metohije koji hoće da žive u legalnom poretku. Sporazum o ZSO je zaključen u formi bilateralnog sporazuma na nivou predsednika vlada kojim je, na sramotu Ustavnog suda Republike Srbije, najviša republička izvršna vlast pokušala legalizaciju besporetka NATO „države“.

Sporazum o ZSO sasvim ignoriše i „panel“ Apelacionog suda u kojem bi većinu činili kosovski Srbi (Briselski sporazum, čl. 10). Izraz „kosovski Srbi“ se u Sporazumu o ZSO uopšte ne navodi!

„Prava“na grb i zastavu, kao i ostala „prava“ iz Sporazuma o ZSO, ostaće samo smokvin list koji prekriva pokušaj izričite legalizacije nasilnog besporetka separatističke ilegalne NATO tvorevine suprotne našem nacionalnom pravu, evropskom bezbednosnom pravu (OEBS) i međunarodnom javnom pravu (UN).