Vlada Aleksandra Vulina i statusno neutralni kosovski izbori

Ako su narodu u vreme prethodne Vlade bile potrebne naočare za sunce ili za varenje kako bi zaštitili svoj vid od šljaštećih slika koje su mediji slali, pogotovo u vreme predizborne kampanje, sada su potrebna halogena svetla kako bi se razbila magla koju mu prodaje državna vrhuška.

I dok se dokoni analitičari i još dokonija javnost bave time čija je ovo Vlada, ko je zapravo njen premijer, nudim jednostavan i slikovit odgovor na to, možda i ne tako nebitno pitanje.

Dame i gospodo, ovo nije Vlada ni Ivice Dačića, ni Aleksandra Vučića, ovo je Vlada Aleksandra Vulina!

Po njemu merite uspehe ove Vlade, kroz njega gledajte njenu konzistentnost i njen moral.

On sam je paradigma Vladine politike prema, kako se iz godine u godinu ispostavlja, najvažnijem i nezaobilaznom pitanju od tri reči- Kosovo i Metohija.

Na stranu to što je pogazio svoju reč da će napustiti mesto direktora Kancelarije za KiM posle potpisivanja Briselskog sporazuma, politički luping koji je preživeo zahvaljujući prvom potpredsedniku Vlade, i dalje ne prestaje da iznenađuju njegove izjave kako u vezi sa evrointegracijama, tako i u vezi sa procesom implementacije.

Ovaj bivši Mirin pionir koji je svoju političku karijeru i devedesetih i u 21. veku kome ne pripada gradio na antizapadnoj retorici, na antievropeizmu, na kastrovskim monolozima, na kvazi-rusofilstvu danas tvrdi da su najveću žrtvu na evrounijatskom oltaru podneli Srbi sa Kosmeta i da ostatak Srbije treba da im oda dužno poštovanje.

Iako nijedno istraživanje nije pokazalo koliki je procenat Srba na Kosmetu zaista za ulazak ostatka Srbije u Evropsku uniju, niti ih je bilo ko pitao šta misle o odredbama Briselskog sporazuma, vredne kamere javnog servisa uspele su da zabeleže skupljanje potpisa protiv usvajanja „neopozive“ ostavke ovog propalog antiglobaliste kome se u fotelji za koju bez dokaza tvrde da nije njihova kolevka pridružio još jedan naprednjački konvertit postavši ekspresno njegov zamenik.

Proteklih nedelja javnost se zabavljala mogućnošću da Srbi na Kosovu dobiju svog Dodika, a sve u režiji funkcionera koji su odavno politički mrtvi, samo im to još niko nije javio ili ih na aparatima drži novi gospodar Srbije sa njihovim blanko umrlicama u džepu.

Ova izjava interesantna je sa više aspekata.

Prvo – logično je napraviti jednostavnu analogiju: Milorad Dodik je lider Srba u susednoj nam državi, ergo, i kosovski Srbi koji su u susednoj državi potrebuju svog lidera.

Drugo – Republika Srpska je entitet susedne države čime se brani opstanak srpskog naroda u posleratnoj BiH, sličan model mogao bi se primeniti i na Kosovo.

Kao što rekoh, Aleksandar Vulin ne pripada 21. veku gde se informacije dele u deliću sekunde. On je ipak vojevao za ideje 19. veka, te je i brzina kojom prihvata, obrađuje i prosleđuje informacije na sličnom nivou.

Pre samo par meseci trećerazredni američki činovnici jasno su stavili do znanja srpskom pregovaračkom timu da ne žele novu Republiku Srpsku na Balkanu i da neće dozvoliti da Kosovo postane nova nefunkcionalna država poput Bosne i Hercegovine.

Washington locuta est, causa finita est!

Ipak, politički je lukrativno iako uvredljivo (ali, ova vlast je više puta dokazala da računa na nacionalnu neinteligenciju) upoređivati buduću Zajednicu srpskih opština, koja će biti zaostavština ove Vlade, sa Republikom Srpskom za koju su pale desetine hiljade života, koja je rođena u lokvi (i tuđe) krvi, i kojoj je međunarodni život udahnuo blaženopočivši Slobodan Milošević.

Jednostavni su razlozi zbog kojih je ova komparacija neodrživa.

Republika Srpska ima svoju jasno definisanu teritoriju, ZSO još uvek nema ni broj opština koje ulaze u nju, niti su te opštine jasno razgraničene se ostatkom Kosova.

RS ima svog predsednika koji se bira direktno i koji je nosilac narodnog suvereniteta, svoju Skupštinu koja donosi zakone i svoju Vladu koja pored ostalih organa RS vrši sve državne nadležnosti osim onih (nekada ih je bilo osam pre bonskih hiruških rezova) koje su prenete na organe zajedničke države.

ZSO po Briselskom sporazumu će imati predsednika, potpredsednika i Skupštinu koji će imati puni nadzor u oblastima koje su propisane planom Martija Ahtisarija, odnosno Zakonom o lokalnoj samoupravi Republike Kosovo.

Podsetimo se koje su to proširene nadležnosti koje razlikuju buduće „srpske“ opštine od drugih:

1. nadležnost za visoko obrazovanje- registracija i izdavanje licenci,zapošnjavanje i isplata plata i obuka nastavnog osoblja

2. nadležnost za obezbeđivanje sekundarne zdravstvene zaštite- registracija i izdavanje licence, zapošljavanje, isplata plata i obuka zdravstvenih radnika

3. nadležnost iz oblasti kulture

Takođe pored izvornih i gore navedenih proširenih nadležnosti Opštine mogu dobiti i takozvane poverene nadležnosti:

1. katastarske knjige

2. matične knjige građana

3.  registracija glasača

4. registracija firmi i izdavanje licenci

5. raspodela naknade socijalne pomoći

6. zaštita šuma

Inače sve tri vrste nadležnosti Opština definisane su članovima 17 do 23 gore pomenutog Zakona.

Inače, ova vlast je uspela da napravi nove podele u već ionako podeljene Srbe.

Proliferacija političkih opcija u južnoj pokrajini nastala je inicijativom državnog rukovodstva da instalira „svoje“ Srbe u organima koji nastaju implementacijom Briselskog sporazuma.

Ono što je nekada radio rahmetli Milošević sa Babićem i Martićem, sada njegovi naslednici pokušavaju da primene par decenija kasnije.

Na severu neposlušni Srbi ne smeju biti većina i protiv njih sva sredstva biće dozvoljena. Nijedan od njih neće dočekati lokalne izbore 3. novembra na nekoj od državnih funkcija, jer država ne sme i neće da hrani one koji rade protiv njenih interesa.

Nije za zameriti Ivici Dačiću što ne shvata da ono što je dobro za njegovu partiju ne mora nužno biti dobro za narod i državu, jer ipak je on samoproklamovani naslednik one struje koja nije pravila razliku između partije i države, ali se treba čuditi najnovijem najevropljaninu zašto ne iskoristi barem deo svog pravničkog i političkog talenta da zauzda ambicije povampirenog Vožda u telu kvazi-premijera.

Nema sumnje da će država naći nove izvođače radove svoje politike jer ako su bivši komunistički portparol i bivši četnički ađutant mogli preko noći da odbace svoje zmijske kože i pretvore se u ljubimce i sveta i nacije- naivno je misliti da ne postoje političari takvog „kvaliteta“ i mežu Srbima na Kosmetu.

Južno od Ibra rašomonijada je još veća. Tamo postoje 1. Srbi koji se solidarišu sa braćom sa Severa i zajedno sa njima prave fantomsku Privremenu skupštinu AP KiM, 2. Srbi koji su jedva dočekali Vladin signal da jurnu u kosovske fotelje, i 3. Srbi kojima sada ne vredi ne naknadna već prethodna pamet jer su sprovodili Briselski sporazum pre nego što ga je Vlada i potpisala, odnosno to su oni koji su još ranije izašli na kosovske izbore i time za sadašnje rukovodstvo postali „Tačijevi“ Srbi.

Ovo treće „pleme“ biće beskrupulozno žrtvovano i nad njihovim karijerama držaće se apoteoze beogradskoj mudrosti, iako su isti zasukli rukave, progutali svoj ponos i poput Miloša ljubili Tačiju skute ne bi li Srbi ostali u istom onom broju koliko ih i sada ima i tom poslušnošću omogućili barem figuru više srpskoj strani u gambitu koji polako izlazi iz pat pozicije.

Lokalni izbori biće samo uvod u inkorporaciju srpskog življa u kosovske institucije.Na proleće naše sunarodnike očekuju kosovski centralni izbori.

 U sprovođenju lokalnih izbora problem je izbio oko amblema Republike Kosovo na glasačkim listićima jer to isuviše jasno pokazuje da isti nisu „statusno neutralni“ iako ih, pored toga, raspisuje Predsednica Kosova (ukazom od 2. jula tekuće godine), iako se raspisuju po Ustavu i zakonu republike Kosovo.

Centralne izbore i spremnost da Srbi na njih izađu najavio je još pre nekoliko meseci junak sa početka naše priče, lice i naličje ove Vlade Aleksandar Vulin.

Da li će „ statusno neutralna“ biti i zakletva koju će Srbi, makar izašli i na toliko željenoj zajedničkoj listi i osvojili trećinu poslaničkih mandata, polagati pred predsednikom Skupštine Kosova, a koja počinje sledećim rečima: „ Ja, poslanik Skupštine Republike Kosova, zaklinjem se.....“.

Ako se o narodu ne može, o Vladi se može i mora suditi po njenim najgorim delovima.