Tužba, novogovor i „jednakiji“ ljudi

Jedna od prvih (i najkorisnijih) stvari koje možete da naučite kao dečak, a najkasnije početkom puberteta, jeste ta da ne pokušavate da se mešate u svađu dvojice, ukoliko niste sigurni da ste jači od obojice. Pri tom nije bitno ko je pravu, ko je kriv i šta je pravda. Bitna je gola sila i pravilo – ne mešaj se ili ćeš dobiti po nosu. Najverovatnije, od obe umešane strane. Tu lekciju svi nauče, na ovaj ili onaj način, osim što je neki vremenom zaborave. Oni kojima se to desi, dožive da se situacija ponovi.

Ne mogu da kažem da sam očekivao da će se tekst dopasti obema stranama. Ali nisam ni očekivao da se neće dopasti pojedincima sa obe strane. Da budem iskren, nisam ni razmišljao o tome. Moje je bilo da iznesem stav. Zbog toga me je tog popodneva iznenadila serija poziva nekoliko ljudi koji su mi saopštili da jedna TV stanica sa nacionalnom frekvencijom prenosi moje ime u ,,kajronu'', u sred vesti.

Nije loše kad vam se ime nađe na ,,stranoj, a našoj'' televiziji. Kad, recimo, dobijete neku nagradu, osvojite medalju ili otvorite izložbu. Nije baš prijatno kad se ono nađe na mestu koje je obično rezervisano za vesti koje su bitne za čitavu naciju, uz saopštenje o nekoj prirodnoj nepogodi, hapšenju Joce Amsterdama, o akciji protiv nekog mafijaškog klana, ili uz vest o širenju meksičkog gripa. Čovek prvo pomisli na to ko sve može to da pročita i kako takvu vest može da protumači. Ko bi rekao da sam odjednom postao tako bitan velikoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, zajedno sa NSPM-om (čije ime obično izbegavaju da pomenu) da u ,,kajronu'' prenose saopštenje o tužbi jedne manje nevladine organizacije. Uzgred, a nije nevažno, nisam novinar NSPM-a, nego saradnik redakcije, i svestan sam da u čitavoj situaciji nisam toliko bitan. Zbog toga napad na redakciju preko mene liči na pokušaj osvajanja vrhova Kopaonika pentranjem po ,,visovima'' Barajeva. Ma koliko to izgledalo kao lakši način, to su ipak mesta između kojih ne postoji direktan put.

Nisam sklon tome da verujem da je tekst aktivistima te NVO zasmetao zbog tog spornog pasusa. Pre će biti da je je on sporan zbog jednog drugog dela i nekome drugome, pa je onda tražena zabrana, kao u dobra stara vremena jednoumlja. Zbog toga su mladi aktivisti, barem kako meni izgleda, upotrebljeni da kao nekad članovi SSOJ-a (pre toga SKOJ-a), a umesto članova KP koji se bave bitnijim stvarima, ustanu u odbranu najsvetlijih tekovina revolucije i pozovu na moralnu odgovornost odmetnute pripadnike iz sopstvenih redova, tražeći od društva moralnu osudu, a od prekršitelja ,,samokritiku'' koja bi za rezultat imala zabranu spornog dela, a sve u ime bratstva i jedinstva. Jedina razlika je u tome što su u SSOJ-u bili najbolji studenti i najbolji đaci, mladi ljudi koji su davali moralni primer generaciji o tome kako se treba ponašati u ondašnjem društvu, koji su svojim nepristrasnim delovanjem bili uzor na kojeg se treba ugledati, predvodnici ljudi koji će činiti novo društvo. Oni koji danas brane ,,tekovine revolucije'' više izgledaju kao neki koji brane tekovine jedne druge revolucije, odigrane na jednom dalekom mestu, u drugom vremenu, a u ime interesa države koja baštini tu revoluciju.

Sama tužba je uvreda za inteligenciju čitaoca, jer je svakome ko je pročitao tekst jasno da je ona zapravo pokušaj nametanja tumačenja teksta, ono što su pisci tužbe želeli da tamo vide. Ili pokušaj da se takvo tumačenje nametne kao jedino ispravno čitanje. Problem je u tome što takva tužba bolje funkcioniše sa javnošću, i što će mnogi svoj sud donositi na osnovu nje, a ne na osnovu pročitanog teksta.

Što se mene tiče, tužbu za ,,govor mržnje'' doživeo sam kao ličnu uvredu. Jedno je kad vam ime pomenu u ,,helsinškom izveštaju'', u ispravnom kontekstu, i na to ne može da se ima zamerki. Nešto sasvim drugo je kad ga pomenu uz optužbu za govor mržnje. Vaspitavan sam tako da ljude ne cenim po narodu kojem pripadaju, nego po delima koja načine. I u mojoj ličnoj i porodičnoj istoriji postoje sasvim privatne i intimne priče koje svedoče da su neki pripadnici ,,naroda koji sebe zovu Albanci sa Kosova'', odlični ljudi, u jednom slučaju i pravi heroji. Iz tih krajeva sam poznavao nekoliko ljudi koje sam s pravom smatrao prijateljima. Naučen sam da se borim protiv svakog šovinizma, bio on šiptarski, hrvatski ili srpski, potpuno je svejedno. U čitavoj ovoj danas aktuelnoj priči, najopasniji i najsnažniji je onaj ,,neo-jugoslovenski'' šovinizam, koji je umotan u privlačnu i lepu oblandu evropejstva, demokratije, ljudskih prava. Tako sakrivenog, teško ga je prepoznati na prvi pogled. Ali on je tu. Pokazuje se onda kad treba raditi na zataškavanju istine u korist ,,boljeg sutra'', kad treba udarnički raditi na guranju prljavštine pod tepih zbog viza za Evropu.

Samo jedan od vidova ispoljavanja tog šovinizma je zabrana pominjanja činjenice da je jednom narodu na Balkanu dozvoljeno da ima dve države. Da je mnogim narodima priznato pravo na samoopredeljenje a jednom narodu to pravo ukinuto. Da je nakon svega što se desilo, pripadnicima tog naroda zabranjeno da uopšte priča o onome što se desilo, u ime bratske ljubavi među narodima. Uvodi se zabrana pominjanja da je jedna velika država uništena iz istih onih razloga koji se koriste da se opravda održavanje države koja je ,,Jugoslavija u malom''. Minimalizuju se zločini nad jednim narodom, priča o njima podvodi se pod ,,govor mržnje'', dok se istovremeno ohrabruje i podržava priča o zločinima pripadnika tog naroda.

Takvo bratstvo i jedinstvo se gradi na klimavim nogama, baš kao što se gradilo 1945.

Isti oni koji su se nekad zalagali za ukidanje famoznog člana 133 koji tretira ,,verbalni delikt'', danas na isti način eksploatišu sankcionisanje govora mržnje i zakon o diskriminaciji. I opet, čak i u demokratiji, mišljenje je krivo. Pozivanje na to da su svi ljudi jednaki, osim što su neki jednakiji od drugih, ne izgleda da će dobra doneti. Takva praksa podizanja tužbi, i pretnja podnošenja istih, vodi formiranju atmosfere straha kod onih koji pišu. Ukoliko se pristane na to, doživećemo da će nam i priča sa komšijama biti sterilna, kao u Staljinovo vreme ili Orvelovim pričama, očišćena od svega što neko može drugačije da protumači. Pa će tako ljudi i pred decom ćutati, ili pričati o vremenu i fudbalu. Kao što su nekad zabranjivani vicevi o Titu, na sud će se ići i za viceve o Bosancima, Erama i Slovencima. Tako će i pisci romana morati da paze o kakvim likovima pišu. Moraće dobro da razmisle pre opisivanja onih koji su predstavnici manjina, ili onih za čije bi pominjanje mogao da se primeni zakon o diskriminaciji ili govor mržnje. Pa će tako biti najsigurnije da se romani pišu o Srbima, sa svim likovima rođenim u Srbiji, a da svaki zaplet bude vezan za lokalne ili sasvim univerzalne teme, da se cenzor ne naljuti. Zato knjige neće ni postojati. Sve što bi trebalo napisati neće se napisati, a sve što će se pisati odavno je pročitano.