Драмске епизоде новинарског ријалитија

Прошле недеље десило се неколико сличних драма са новинарима. Прво је нестрпљиво насртљив водитељ угостио председника Вучића на једној црногорској телевизији, онда су нам медији пренели као вест да су неколико америчких телевизија прекинули излагање председника САД, и на крају недеље Оља Бећковић нам је скренула пажњу на новинара који се изнервирао на конференцији Кризног штаба, и поставила занимљиво питање – ''има ли новинар права да се изнервира?''.

Црногорски водитељ који је интервјуисао Вучића је овде добио интернет овације, највише због тога што је поставио питање о Вучићевом ''ширењу српског утицаја'' и прављењу ''српског свијета'', и због тога што је упорно инсистирао да добије одговор о изручењу Светозара Маровића Црној Гори. Председник Трамп је у Америци дао своје легитимно мишљење о резултатима избора, и доживео да га неке телевизијске куће прекину због тога. А у Београду, новинар се љутио јер није добио одговор на неколико пута постављено питање Дарији Кисић-Тепавчевић.

Нервозно понашање репортера који не добије одговор на постављено питање није понашање новинара, него личи на понашање размаженог детета којем нису дали играчку коју је тражио

Новинари су постали размажени. Ништа страшно, и многи људи у другим професијама су се опустили, само је код новинара то видљивије. Али, нервозно понашање репортера који не добије одговор на постављено питање није понашање новинара, него личи на понашање размаженог детета којем нису дали играчку коју је тражио.

 У време кад сам постајао новинар, у Београдској хроници Политике почетком деведесетих, вест је била најважнија. Ни новинар, ни саговорник, само тачна вест. Вешт новинар може да кроз начин на који склопи речи пренесе поруку пажљивом читаоцу, али артикулацијом и гестовима на телевизији, али то је у другом плану. Најважнија је истинита вест, без уплитања.

Негде у то време била је прича о неком новинару коме је за длаку измакла Пулицерова награда. Не знам да ли је прича истинита, али ондашње новине су писале о томе, што значи да је била довољно важна и релевантна. Репортер је негде у Африци камером снимао планирану егзекуцију пред стрељачким водом. У тренутку кад је то требало да се деси, схватио је да му се заглавио филм у камери. Одмах је викнуо официру и тражио од њега да мало сачека. Официр и вод војника су направили паузу испред несрећника који је касније стрељан, само због новинара који је мењао филм. Егзекуција је настављена, фотографије направљене и послате у Америку. Због тога му се смешила Пулицерова награда (или је већ добио), али је све прекинуто када се сазнало које су околности пратиле настанак фотографије.

Порука и поука јавне осуде која је следила била је да новинар не сме да учествује у догађају, не сме да мења историју и да буде њен део, већ може само да преноси вест. Кад новинар одабере страну, престаје да буде новинар и постаје учесник. Ако се одабере страна, не постоји начин да се више буде објективан.

 То је као ситуација са Трампом. Председник државе, какав год он коме био, јесте медијски најзанимљивија особа у држави. Поготово у САД, где је председник и најмоћнији. Кад новинар одлучи да прекине председника, то не значи само да је непристојан, него пре свега да је одустао од преношења вести. Дакле, одустао је од свог посла, престао је да буде новинар и постао пропагандна полуга једне стране.

Проблем је једино кад овде медији пренесу да су америчке медијске и телевизијске куће прекинуле говор Трампа. Нису то новинске куће, то су пропагандне испоставе Демократске странке. Оне су се и саме јавно прогласиле за такве

Није то ништа ново, такав је дух времена. У Америци последњих деценија постоји пракса да се подржи неки политичар, кад новинска кућа јавно прогласи да је стала на нечију страну. На протеклим изборима, 47 дневних новинских кућа је јавно дало подршку Бајдену, а само седам Трампу [1]. Од недељника, 71 подржава Бајдена а пет Трампа. Занимљиво је да Волстрит Журнал не подржава никога, а ових дана ту своју несврстаност поносно рекламира на Фејсбуку.

То само по себи није тако проблематично, чак је поштено што су јавно прогласили да су заузели страну, да би читаоц знао које новине купује. Онда нико никога не лаже. Проблем је једино кад овде медији пренесу да су америчке медијске и телевизијске куће прекинуле говор Трампа. Нису то новинске куће, то су пропагандне испоставе Демократске странке. Оне су се и саме јавно прогласиле за такве.

Ових дана на црногорској телевизији су пропитивали председника Вучића. Новинар који неколико пута постави питање на које не добије одговор, самим тим је већ добио одговор. То је могао да научи не на факултету, него на сваком курсу за новинара. Поготово нема разлога да се инсистира на одговору током разговора са државником стране државе.

Нешто слично се десило средином деведесетих, када је чувени Лари Кинг интервјуисао Слободана Милошевића. У ту сврху успостављена је и сателитска веза између Београда и CNN-а. Лари је поставио неко незгодно питање, на које Милошевић није желео да одговори. Али је рекао отприлике – Не чујем добро, везе су лоше, али само да кажем... И онда је наставио са својим темама. Лари је ваљда наивно поверовао да су везе стварно лоше, па је поновио питање. А кад је добио исти почетак одговора (Не чујем добро, везе су лоше...) само се шеретски насмешио и прешао на другу тему. Знао је да је одговор већ добио. Е то је разлика између озбиљног новинара, и новинара-иследника.

У Србији већ имамо доста новинара-иследника, који сматрају да добро новинарство мора да личи на полицијски посао. Мислим да је зачетак такве врсте новинарства био након петооктобарских немира, када су неки нови људи ушли у медијске куће

У Србији већ имамо доста новинара-иследника, који сматрају да добро новинарство мора да личи на полицијски посао. Мислим да је зачетак такве врсте новинарства био након петооктобарских немира, када су неки нови људи ушли у медијске куће. Тада је започета иследничка пракса, која је довела до тога да данас неки новинар на конференцији може да се увреди и наљути због тога што није добио одговор, уместо да такво нереаговање само забележи и пренесе.

Наравно, времена су се променила, људи су генерално постали више наклоњени себи и олакшавању посла, али то не значи да новинарство треба да се претвори у професију која слави новинара. Новинар није центар новинарства, он не би смео да постоји сам за себе, он је мост који спаја вест са онима који траже вест. Уколико сви, и његови гости и његови читаоци/гледаоци буду ту само да би играли око њега и због њега, новинарство као професија губи смисао.