Амерички сан - Буђење (II) "Две Америке" и полицијска држава

Термин ''две Америке'' ушао је у ширу употребу 2004. године, нешто раније него што је почела наша прича о ''две Србије''. Сенатор и председники кандидат Џон Едвардс је тада говорио о Америци оних који имају и оних који немају, о онима који имају најбоље здравстевно осигурање и онима који га уопште немају, о онима који иду у најбоље школе, и онима који могу само у најлошије. Сам термин је заправо први изговорио Мартин Лутер Кинг, мислећи на подељену црну и белу Америку. Кад је Трамп дошао на власт, смисао фразе ''две америке'' био је онај Едвардсов, о Америци богатих и сиромашних. Од недавно, тај термин се вратио свом изворном значењу, оном Лутеровском.

Деценијама су се политичке партије пред изборе, као у позоришту, препирале око два главна и једина различита становишта, које су јавности представљене као непремостиве поделе – за или против абортуса и за или против оружја. Теме које су у остатку света само део политичких различитости, код њих су биле једина основа за политичке сукобе. Тек доласком Трампа, отвориле су се и неке друге теме.

Када данас Американци говоре о две Америке, то не значи нужно да је реч о подељеној држави, него да се ради о нормалној држави у којој по први пут истински постоје различити ставови. У политички дискурс су по први пут ушли суштински различити погледи на међународну политику, заштиту америчке привреде и радних места. По први пут су поред абортуса и оружја велике теме постале и имиграција, фракинг, однос према муслиманима, стање у полицији, међународна политика и став према међународним споразумима, нуклеарном наоружању, однос према НАТО...

Никада раније се није више говорило о разједињености, и никад раније није било више различитих ставова две највеће партије. Али, иако различити политички погледи могу да изазову поларизацију, они нису једини узрок тога, само су показатељ да постоји демократија. Због тога чуди што у држави која се хвали најбољом демократијом на свету, одједном постоји толико подела, које су настале управо због различитих мишљења. Поделе су ушле и у породице. Више од четвртине Американаца прекинули су везе са пријатељем или чланом породице, због политичких ставова [1].

Једине праве ''две Америке'', различите и супротстављене по бројним стварима, су Америка до Првог светског рата и она која је настала после њега.

До почетка двадесетог века, спољна политика Америке је била таква да би се данас назвала изолационистичком. Следили су упутства Оснивача нације, који су и замислили такву државу. Џорџ Вашингтон је у свом последњем обраћању америчкој нацији рекао да би за њих било најбоље да ''према страним нацијама развијамо наше комерцијалне односе и да са њима имамо најмање могуће политичке везе'' [2]. Џејмс Медисон, четврти председник, један од Оснивача нације и ''отац Устава'', написао је ''Од свих непријатеља слободе највише се треба плашити рата, зато што укључује и развија клице свих других. Рат је родитељ армија; из њих произлазе дугови и таксе; и армије, и дугови, и таксе су познати инструменти за довођење многих под доминацију неколицине'' [3].

Прва Америка је била против рата, због тога што су знали да од рата корист има мањина. Сам Џорџ Вашингтон, први председник и врховни командант америчке револуционарне војске, на врхунцу моћи, у тренутку преузимања дужности првог човека војске, рекао је ''Кад кажемо војник, ми не запостављамо грађанина, и најискреније ћемо се радовати са вама у срећном тренутку успостављања америчке слободе (...) које ће нам омогућити да се вратимо нашим приватним пословима, у наручје слободне, мирне и срећне земље'' [4]. Сви оснивачи америчке нације били су против рата и против формирања сталне стајаће војске. То је било време кад се рат звао правим именом – рат, антипод мира. Уместо данашњих кованица ''хуманитарна интервенције'', ''војна акција'', ''мисија разоружавања'', ''конфликт'', ''сукоб''...

То је била политика која је трајала више од једног века. Политика немешања са државама старог света и политика развијања своје економије. Она би се данас звала политика неутралности, изолационизам, не-интервенционизам, можда пре свега и најактуелније – America First. Таква Америка је била истински предводник читавог ''слободног света'', идеал демократије, просперитета и развоја.

Поред тога што су такву политику заговарали и водили први председници, она је од прве половине деветнаестог века, била засновама и на принципима установљеним у Монроовој доктрини. Она је представљена Конгресу 1823. године и у њој се од европских нација захтевало да не прави нове колоније од тек ослобођених држава Јужне Америке. Заузврат, САД су се обавезале да се неће мешати у послове европских држава.

Постоји занимљива анегдота из тог периода, која пуно говори о разликама између две историјске Америке. Када је Лајош Кошут након неуспешне револуције, стигао у САД 1851. године, дочекан је са одушевљењем као револуционар и ''човек слободе''. Њујорк је захватила ''Кошут манија'', сви су носили ''Кошут кравате'' а ресторани су служили гулаш [5]. Сви водећи политичари су га радо примили и одушевљено говорили о њему [6]. Али, и поред такве велике наклоности, када је затражио помоћ за револуцију, није је добио. Није било ''фондова за подстицај демократије'', није било финансирања ''слободних медија'', ни пропагирања идеје ''слободног друштва''. Америка је озбиљно схватала своју политику не-интервенционизма.

Преокрет је дошао 1898. године, која означава крај изолационистичке политике, и почетак Америчког интервенционизма, који траје и данас. За председника је дошао Вилијам Мекинли. Ако је Вашингтон отац америчке нације, онда је Мекинли отац ове нове (друге) Америке. Неки Кубанци су две деценије до тад тражили независност, али мало ко је у САД обраћао пажњу на њих. Када је за председника постављен Мекинли, кубанци су променили тактику. Тражили су ''слободу'', ''независност'', и поредили Шпанију са Енглезима. Онда се и штампа дохватила те теме, и почела да пише о шпанским злоделима на Куби.

И поред противљења инвеститора са Волстрита и власника плантажа на Куби, Вашингтон је почео да шаље ноте Шпанији, у којима је изражавао ''забринутост'' због дешавања на Куби. Војни брод USS Maine послат је 1898. у Хавану. Кад је експлодирао у луци, погинуло је 252 морнара, а за то је оптужена Шпанија. Иако је тада чувени Пулицер приватно писао да ''нико ко није у лудници не верује да је Шпанија одговорна'' [7], његове (и све друге) новине су јавно тражиле одговорност и позивале на рат.

Наравно, касније истраге су утврдиле да је узрок био немар и случај, али то је било касније. Та експлозија војног брода, USS Maine, била је претеча многих других ''лажних ознака'' – потапање RMS Lusitania за улазак у Први светски рат, инцидента у Заливу Тонкин за почетак Вијетнамског рата, Садамових оружја за масовно уништење, Гадафијевих ракета, Асадових бојних отрова, Рачак, Меркале...

Шпанија је пристала да Куби да аутономију, али је председник Мекинли захтевао независност. Шпанија је потписала примирје са терористима на Куби, али председнику то није било довољно. Захтевао је од Конгреса да објави рат, и успут је заборавио да их обавести да је Шпанија прогласила примирје.

Рат је наравно проглашен, и Куба је на брзину отета од Шпаније. Успут, кад су већ војним бродовима изашли на море, заузели су и Порторико. Америчка јавност је након тога била одушевљена успешном борбом за ''америчке идеале'', ''амерички начин живота'', против тираније ''старог света''... Ова реторика изузетности и љубави према интервенционистичкој војсци задржала се до данас.

Америка је након тога заузела и Филипине, и прогласила анексију Хаваја. Председник Мекинли је објаснио да су морали да узму Филипине, да би их ''едуковали, цивилизовали и покрстили''. Поново је заборавио да помене да су Филипинци у то време већ били покрштени католици.

Наследник Мекинлија био је заменик секретара Морнарице у његовој влади, Теодор Рузвелт, који је само наставио исту политику суптилних лажи који иду у корист сукоба. Познат је по изреци ''Говори тихо и носи дуг штап''. Чини се да је његов једини проблем био тај што није имао против кога да води рат. Познат је инцидент у Мароку, који је овековечен у чувеном холивудском филму Ветар и лав, када је поглавица неког племена Раисули отео трговца Пердикариса, и од Америке тражио одштету. Рузвелт је одмах послао бојне бродове у Тангир, са кратком телеграфском поруком – ''Пердикарис жив или Раисули мртав''. Као и претходник, и он је ''заборавио'' да објасни својим суграђанима да није било потребе за сукобом, јер трговац и није био Американац.

Jедан други Рузвелтов сукоб је направио нову прекретницу и преседан у америчким интервенцијама. Американци су желели да направе Панамски канал, који је пролазио кроз територију тадашње Колумбије. Када је колумбијски Сенат то одбио, Рузвелт је активно новцем подржао сепаратистичку опозицију, која је желела независност Панаме. Након што су борбе почеле, послао је војне бродове да блокирају покрете Колумбијских трупа. Панама је ''ослобођена'', па је онда постала протекторат Америке (до 1939.), споразум је потписан и градња канала је могла да почне. Рузвелта није био стид што је био први председник који је заобишао Сенат и што је о свему сам одлучио. Поносно је изјавио да је заузео Иштмус, започео Канал, а онда оставио Конгресу да не расправља о каналу, него о њему [8].

Ту је отприлике била историјска и временска граница између две Америке. Тако је почела дуга историја империјалистичких интервенција САД која (са кратком паузом тридесетих година прошлог века) траје све до данас.

Полицијска држава

Пре било каквог писања о америчкој полицији, потребно је да се разјасне две ствари.

Прва је да у америчкој полицији (поред већине нормалних и пристојних људи) раде и толеришу се потпуно, потпуно луди људи, нервно поремећени, нестабилни и кукавице. Поред овога, обука људи и тимова је очигледно катастрофално лоша, о чему ће бити речи.

Друга је чињеница да, упркос увреженом и логичком мишљењу, америчка полиција од 2005. године уопште нема уставну обавезу да штити грађане. Без обзира на слова (To serve and protect, и слично) која им још увек пишу на аутомобилима док парадирају градом. Жена из Колорада је 1999. сатима позивала полицију након што јој је бивши супруг, који има забрану приласка, отео троје деце. Полиција није реаговала ни на један позив. Не би ни реаговали да се отмичар није касније појавио наоружан пред полицијском станицом. Али у том тренутку већ је имао троје тела у пртљажнику. Жена је тужила полицију, али је Суд 2005. донео пресуду по којој је установљен преседан, по коме полиција нема уставну обавезу да реагује и заштити грађане[9].

 Неколико година касније, Џо Лозито је ушао у воз метроа. За њим је ушао и човек са ножем, који је ословио двојицу полицајаца закључаних иза врата машиновође. Иако је воз ишао ка Тајмс скверу пуном људи, ниједан од полицајаца није ништа урадио да заустави наоружаног и агресивног човека. Он се онда окренуо ка Лозиту и напао га. Тек кад је он иако тешко рањен успео да разоружа нападача, полицајци су изашли напоље и ухапсили га. Лозито је преживео, и након тога тужио полицију. Али, суд је донео исту пресуду као у Колораду – полиција нема уставну обавезу да некога штити [10] [11].

 Стереотипна слика лењог и спорог америчког полицајца каквог знамо из црно-белих филмова почела је да се мења средином шездесетих година. Као одговор на све бројније грађанске и студентске протесте, формиран је SWAT одред полиције. Од самог почетка формирани су и тренирани као војне јединице, а добили су и војно наоружање. Од почетних стотињак припадника, свој прави процват доживели су у Реганово време, када је председник 1982. прогласио чувени ''Рат дроги''.

SWAT тимови су почетком осамдесетих имали око 3.000 рација због дроге и упада у куће годишње. Крајем 1996. тај број се попео на 30.000, а до 2014. на читавих 80.000, без обзира на катастрофално лоше резултате које су имали и имају у проналажењу дроге.

 И редовна полиција је почела да добија војно наоружање од почетка осамдесетих година. Прво Законом о војној сарадњи са цивилним полицијским службама из 1981. године, па онда ''Програмом 1033'' из 1990. На тај начин је постало могуће да обична полиција користи војно аутоматско наоружање, оклопна возила, хеликоптере, чак и мање авионе. Наоружање је почело да пристиже деведесетих година, након пада Берлинског зида, а полиција се озбиљно наоружала после 2011. године и повлачења из Авганистана.

Након 11. септембра 2001. Патриотским актом укинута је обавеза полиције да поседује судски налог за претрес. У исто време укинута је и Миранда, обавеза читања права ухапшеном лицу, уколико се сумња на тероризам. Исто тако, уколико постоји сумња да је неко терориста, полиција може да га држи у притвору докле год то жели. За не-држављане (и не-терористе) САД тај рок је чак недељу дана.

Судске налоге за претрес заменили су налози ''без куцања'' (No-knock warrants), чиме је омогућено да полиција упада у куће и станове без икакве најаве. Проблем је у томе што у Америци постоји и други, супротстављени ''Stand your ground'' закон, којим се свакоме омогућава да се оружјем легално одбрани од нападача. У многим државама ово није ограничено само на приватни посед, него на одбрану од нападача на било ком месту на коме нападнути може легално да борави. Конфликт између ових правила (и логике) довео је до бројних трагедија, о чему постоји пуно текстова на интернету. Кад полиција у пола ноћи некоме ненајављено упада у кућу, не може да се очекује ништа добро.

Као да ово није довољно, у САД постоји и пракса лажног пријављивања полицији, која на интернету има чак и свој термин – Swatting. Неко се наљути на друга, комшију, колегу и пријави га Swat тиму као терористу или отмичара. Они онда без размишљања и провере, користећи технику упада без најаве, улете том несрећнику у стан и убију га. Засад се чини да се ствари ту не мењају, јер се исти инциденти понављају. Не постоји обука која би то спречила, и не постоји одговорност полиције да то заустави.

Патриотски акт је донео још једну новину (срећом, мање смртоносну) која може да замени налог за претрес. Од 2001. постоје ''Sneak and peek'' налози, којом се омогућава полицији да некоме уђе у стан, покупи доказе и оде. У низу идиотских правила полиције, постоји и могућност да полицајци намерно оставе неку вредност (лаптоп, мобилни...) на јавном месту, и да онда чекају ко ће да се упеца. Ако неко узме остављени предмет, а не покаже намеру да то пријави, они га хапсе као лопова. Без обзира на то што није ништа украо, нити би узео било шта да то они претходно нису оставили.

Поред свега овога, америчка полиција је протеклих деценија добила повећање буџета. Између 1992. и 2008. издаци за полицију су се дуплирали, са 131 на 260 долара годишње по глави становника. Због тога је и број полицајаца повећан, у истом периоду за 26 одсто. У Њујорку за чак 47 одсто између 1990. и 1997 [12] .

Из америчке војске у полицију није стигло само и наоружање, него и људство. Читавих 19% данашње полиције у САД су војни ветерани. Значи сваки пети полицајац је стигао из неког рата. Они чешће користе оружје, и на њих се грађани чешће жале због прекомерне употребе силе[13] . И док се у бројним документарним филмовима, још од Вијетнама, прича о психолошким тешкоћама ветерана и пост-трауматском синдрому, у реалном свету им се дозвољава да изађу на улице у униформи и са оружјем. Ко може да очекује да неко ко је преживео рат може да буде пристојан полицајац на служби грађанима? Или се можда од њих баш очекује да своје војно искуство примене на улицама, по потреби?

Америчка полиција није само на улици, и није само непозвана на приватним поседима, него и у школама. Након конгресног закона о забрани оружја у школи из 1994. године, проглашена је политика ''нулте толеранције''. У половини државних школа постављени су полицајци. Они тамо не служе као редари у ходнику, него као полицајци који свој посао раде у школама. Полицајци који су тренирани да се сусрећу са криминалцима, на исти начин третирају децу. Због тога се сваки, и најмањи дечији несташлук оштро кажњава. Сваки педагог, вероватно и сваки родитељ, зна колико су деца несташна. Уместо да такве проблеме решава педагог или наставник, то је препуштено полицији.

Резултат је да се сваки прекршај кажњава најмање избацивањем из школе, а често и хапшењем и слањем у затвор. Деца су избацивана из школе због поседовања бруфена и андола, а слање у затвор је толико често да постоји и израз за оно што је последица тога. ''Police to prison pipeline'' је термин који говори о томе да се дете које једном из школе оде у затвор више не враћа у друшто, кад једном уђе у токове криминала. Узгред, код нас је полиција одвојена од школе и тамо јој је забрањен приступ.

Једна школа у Филаделфији показала је колико је идиотска идеја држања полиције у школи. Налазила се у најгорем делу града, окружена криминалцима и наркоманима. Својим изгледом подсећала је на затвор, са решеткама на прозорима и вратима. Онда су одједном одлучили да, уместо да појачају обезбеђење, избаце полицију из школе, а са њима и метал детекторе којима су проверавали децу. Резултат – насиље је опало за 90% [14].

Код нас се амерички проблеми углавном погрешно посматрају кад унутрашњег сукоба између Трампа и левице, коју на улицама предводе Антифа. Али то нема везе ни са Трампом, ни са левицом. Проблеми трају од раније, и трајаће док се не реше, а Антифа их је само искористила. Агресивност полиције чак није усмерена ни само према црнцима. Заблуда је да само они страдају, заправо је у Америци далеко више убијених белаца [15], и тај број је у порасту.

Чињеница је да је сваки сусрет са полицијом контакт високог ризика. Милитаризацијом полиције и променом закона, постало је могуће да обичан полицијац добије осећај превелике и недодирљиве силе. Недовољна и лоша обука доводи до тога да бројни недужни људи страдају. Википедија има листу свих убистава од стране полиције [16] на којој се види да су она у великом броју случаја због минорних дела, или чак само због сумње или неспоразума. На видео снимцима којих је пун интернет види се да кад се пуцњава деси, да се пуца из свих оружја, без прекида, као из страха и недовољне обуке. Чини се да је полиција обучена да у свакоме види претњу, и да нема знања о решавању ситуација без насиља.

Америка је данас полицијска држава, без обзира на дефиницију. Свака држава која полицију наоружава и тренира као војску, која запошљава војнике као полицајце, чији закони иду у прилог полицији а не грађанима, она која судски прописује да полиција не штити грађане, и она која игнорише убиства својих грађана, је полицијска држава. 

Видети још: Зоран Грбић: Амерички сан - Буђење (I) Избори и демократија