Ко то тамо мигрира, или даље нећеш проћи

Морам да признам да сам изненађен читањем неких коментара испод текстова о мигрантима. Не ради се само о коментарима овде, него и о причама на форумима и друштвеним мрежама, а постоји и неколико таквих текстова, као квазиелитистички, ксенофобичан текст Наталије Девић [1] и трагично површан текст бившег директора КЦНС [2]. Било је и неколико сличних, вероватно узрокованих овим поменутим, али мислим да није добро давати им рекламу.

Недавно је и на јутарњем програму ТВ Пинк гостовала госпођа која је јавност убеђивала у то да је неко намерно усмерио талас избеглица преко Србије. Она ,,зна'' да такве миграције одувек постоје, само што никад раније нису ишле преко Србије. Кад су такве миграције (одувек) постојале, ко их је скренуо на пут преко Србије и зашто, није објаснила. Али се зато лепо испричала пред нацијом, и неко ће у њену причу да поверује, ако ништа друго, бројне гледаоце ријалитија је лако убедити у све. Не можемо сви да мислимо исто, не би ни требало, али постоје нека површна мишљења која делују као заблуде, о којима би морало да се пише.

"Мигранти су углавном војно способни мушкарци спремни на тероризам"

Друштвеним мрежама круже текстови о заверама миграната против православља и Србије (текстови у Србији), односно заверама против католика и Хрвата (текстови у Хрватској)[3]. И поред тога што су патријарх Иринеј и СПЦ позвали грађане да наставе да мигрантима пружају помоћ[4] и што се сличним саопштењем огласио и врх католичке цркве у Хрватској[5]. И поред тога што је папа Фрања позвао на прихват избеглица и чак најавио да ће угостити две породице у Ватикану[6] [7]. Размере гласина у Хрватској су толико велике да је тамошњи МУП морао да објави саопштење у коме су рекли да мигранти не чине злочине, и позвали грађане да не наседају лажне гласине [8].

Дакле, наравно да међу мигрантима има највише мушкараца у најбољим годинама. Ретки су они старији и од 40 година, а постоји и разлог за то, који не укључује теорије завере. Од Дамаска до Београда има 2.500 километара, од Багдада више од три хиљаде. Добар део тог дугог пута прелази се пешице, а такво путовање углавном могу да издрже само мушкарци у најбољим годинама. Многи старији људи не би издржали ни обично путовање возом или аутобусом том рутом, на 30 плус степени, а камоли тако тежак и неизвестан пут. На путовање иду здрави и јаки, а да ли ће бити називани ,,војно способним мушкарцима'', или ,,мушкарцима у најбољим годинама'', углавном говори о ономе ко их назива.

Што се тиче тероризма, мале су шансе да се нешто тако деси. Не само због тога што је Србијом прошло више од 170.000 људи без већег инцидента. Разлог је тај што терористи, поготово самоубице, нису јефтини. Новац вероватно није проблем, али производња терористе ипак кошта. Постоје безумници на Блиском истоку, али њихов број није неограничен. Прво треба пронаћи те који су спремни да се жртвују, па им онда испрати мозак, идеолошки обрадити, па онда им пружити неку основну обуку, обезбедити резервни идентитет, нове пасоше, доставити им оружје преко границе,организовати читаву логистику, и ко зна шта све још не. И кад неко све то организује, уложи труд и време у то, он треба да пошаље таквог паћеника да погине у Србији? Због чега би трошио те своје ограничене ресурсе, кад на западу има далеко важније мете за своје циљеве? Србија је потпуно небитна за међународни тероризам, бомбе овде не би одјекнуле тако гласно као на западу, а уколико икад у некој будућности буде постојала реална претња, она ће доћи од неког локалног, балканског безумника.

"Србија брине више о Сиријцима него о избеглицама Србима"

Србија има дугу хуманитарну традицију. У време рата против Бугарске 1885. Србија је не само дозволила пролазак свеже основаног Црвеног крста да прође ка Бугарској него и сама прикупила помоћ, и послала материјал неопходан за отварање болнице у Бугарској, тадашњем ратном непријатељу [9]. У другом светском рату, још је она прва, ,,Комесарска влада'' Милана Аћимовића формирала Комесаријат за избеглице, због великог броја прогнаних Срба из свих крајева Југославије. И не само Срба. Немачки окупатори су већ 1941. године почели са протеривањем у Словенији, и Србија је током рата прихватила неколико десетина хиљада Словенаца [10]. Република Словенија нам је 1991. вратила како нам је вратила. Ни западне државе нису баш познате по хуманости, а добар пример за то су ,,бањалучке бебе'' [11].

Оптуживати Србију за нехуманост је баш лоша заблуда, која својим ширењем постаје злонамерна. Не постоје референце из оног времена, није било интернета, али ћу подсетити заборавне. Београд је почетком рата био толико пун избеглица из читаве Југославије да је био називан и Казабланком деведесетих, што је референца на Казабланку из Другог светког рата, стециште бројних избеглица из читаве Европе, одакле су настављали пут преко Португала и Канарских острва ка САД.

Што се тиче колона после ,,Олује'', истина је да им је тих дана био забрањен улазак у Београд. Али није то баш онако како заговорници нехумане Србије тврде. Игром случаја, у то време сам сваки дан, неколико пута дневно, пролазио ауто-путем и одлично се сећам. Колоне су биле суморне, и тужно је било гледати те људе. На сваком излазу са ауто-пута стајала је патрола полиције, која је бранила пролаз. Али одмах поред те полиције, дуж читавог пута, увек се налазила и нека група људи, са кесама у руци, водом и сендвичима. Нема ни говора о томе да Београђани помажу Сиријцима, а да нису помагали својима. А тако је изгледа било и дуж читавог пута до Београда [12]. Поред тога, избеглице су упућиване у избегличке центре и друге градове, али они који су баш намерачили у Београд, враћали су се у њега другим путем.

Тада је било и бизарних вести о томе како су неке избеглице у центрима поносно одбијале храну јер су сматрале да је недовољно добра за њих. Била је и вест из неког места у Војводини, где су у колективном центру одбили да једу клот пасуљ. Једна група избеглих у Београд, читаво село, одбило је да буду раздвојени по различитим центрима, па су окупирали тек направљену зграду на Новом Београду, претећи да ће је дићи у ваздух. Трагикомична драма трајала је месецима, одбијали су све понуде које би укључивале раздвајање јер су сматрали да село треба да буде заједно, у згради.

Трајало је све док Милошевић није послао специјалну јединицу која их је избацила (имали су спреман смештај у центрима), а чак и тад нису одустајали. Новине су писале како су избеглице упале у аутобус 75, и под претњом оружја наредиле возачу да их вози до зграде Владе Србије. Треба разумети и те људе, навикли су на бољи живот, а клот пасуљ и расељавање се није уклапало у то. Сматрали су да имају право да извољевају око избегличке хране, да освајају зграде и отимају аутобусе. Можда су били разочарани у Србију, можда су мислили да им Србија нешто посебно дугује. Али немојмо причати како им Србија није ништа дала. Ко им је дао, ако Србија није? Србија је деведесетих примила више од 800.000 прогнаних људи [13]. У Београду се и даље налазе бивше избеглице и њихови потомци, они за које се тврди да им је био забрањен улаз 1995.

Заблуде Хрватске

Никад не треба пропустити прилику за подсећање: Држава Хрватска је досад имала искуство само са производњом избеглица. Са помагањем избеглицама постоје проблеми. Ситуација са мигрантима у Србији траје већ више од годину дана. За тих годину дана није постојао ниједан већи инцидент, а камоли нешто што би личило на сукобе у Хрватској након само једног дана. Дакле, Хрватска је знала да избеглице пролазе кроз Србију, знала је да њихов број свакодневно расте, и месецима је знала да Мађарска диже ограду на граници са Србијом. Само потпуно наиван политичар, изгубљен у сновима о својој надмоћи, могао је да игнорише те податке и да не процени да ће људски талас кренути на Хрватску. Уместо да су се спремали за неминовно, бусали су се у груди.

Хрватски потпредседник Владе и министар унутрашњих послова Ранко Остојић рекао је како ће ,,Хрватска примити избеглице боље него Србија у њиховим парковима'' [14], а премијер Милановић ,,Направит ћемо све да им буде боље него у Србији'' [15]. Такви снови о супериорности према комшијама, пукли су као мехур од сапунице, након само једног дана, онда кад су прве избеглице ступиле на тло Хрватске.

Од тада, Хрвати затварају границе према Србији, а очигледно неспособни премијер Милановић, у немоћи и незнању да ишта уради, свакодневно напада Србију, од тога да је назвао ,,мухом'' (у дирљиво епској метафори о орлу и мухи [16]), до непристојне камионџијске и братске изјаве о ,,шарању'' [17]. А како изгледа брига Хрватске о избеглицама и да ли то подсећа на сцене из Другог светског рата, најбоље се види из тајног снимка холандског новинара.

''Ми подржавамо Башара, због тога не подржавамо мигранте, а тиме бранимо и Европу'' или заблуда о сиријским дезертерима

Што се тиче ,,одбране Европе'', морам такве људе (ауторе и коментаторе) да питам, лично и директно, јер другачије неће разумети – да ли сте ви нормални? Колико нас је историја учила, Србија је бранила Европу 1389. године, па смо за пет векова изгубљене слободе и будућности, били плаћени звоњавом неколико париских цркава. Србија је бранила Европу у Првом светском рату, па од 27. марта и у Другом, а бранили смо европске вредности и 1999. године.

Шта је Србија добила од таквих одбрана, осим што је изгубила неколико десетина милиона људи? И сад неко паметан овде заговара идеју да опет бранимо Европу? Да би мађарски и хрватски цариници и полицајци могли да од досаде једу кокице, док на вестима гледају како се глупи Срби туку са мигрантима, и јуначки поново стоје на бранику Европе. Да ли је то алтернатива? Да ли се то заговара? То изгледа као наставак политике ,,против Вучића по сваку цену'', шта год да уради, па макар се и тукли са мигрантима. Узгред, чак и СРС и Војислав Шешељ, вероватно први пут, подржавају политику владе према мигрантима [18].

Не сматрам да мигранти припадају Европи. Ни културолошки, ни историјски, ни било како. Искрено, не верујем ни да ће се већина њих икад прилагодити навикама западне цивилизације. Појединачне миграције су другачије. Свако ко самостално оде на други континент и у другу цивилизацију, иде тамо где му је срце. Кад неко мења пребивалиште у масовним миграцијама, он своју културу носи са собом. Живеће у гетима, предграђима великих западних градова, окружен својима, и неће се мењати. Али сматрам да апсолутно треба подржати оне који са ратних подручја беже у државе које су те ратове направили. Божанска правда, кармичка правда, небеска, каква год, правда је.

Уколико из тих држава сматрају да су избеглице добродошле, тим боље. Немачка компанија за производњу жице Мутанокс је чак одбила да прода Мађарима бодљикаву жицу и тако заради, уз образложење да је ,,бодљикава жица намењена за спречавање кривичних дела, а не деце и одраслих који беже од криминала'' [19]. Једино је права штета што нема више избеглица из Либије, а морало би да буде. Они би морали да траже бољи живот у Италији, Француској и Британији, јер су те државе најодговорније за њихове судбине.

Највећа од свих заблуда је веровање да помагање избеглицама штети Асаду. На страну то што je већина тих миграната против Асада, и да би се пре борили против њега, ако би уопште пристали на борбу. Али, зар неко озбиљан стварно верује да би они младићи избегли из Сирије могли ишта да ураде против "Исламске државе"? Зар неко озбиљан верује да се она тако руши? Да ли постоји озбиљан човек који сматра да је ИС настала сама од себе, и да Калифат нема моћне наредбодавце и спонзоре?

"Исламска држава" се руши на потпуно супротан начин. Одбрана Сирије није у заустављању миграната, него у њиховом подржавању. Што више миграната крене ка Европи, то ће се пре грађани Европе запитати какав је смисао деловања њихових политичара према Блиском истоку. Што више Ирачана, Авганистанаца, Сиријаца, Сомалијаца стигне у европске фине комшилуке, што их више буде у њиховим маркетима, на улицама, трговима, аутобусима, то ће се пре бирачи окренути са важним питањима ка својим политичарима.