Терали лисицу а истерали вука, или која је корист од сувишне расправе о министровом докторату

Месец мај у Србији обележиле су катастрофалне поплаве, а јун случај са докторатом министра полиције. И док је природна катастрофа изазвала једнодушно жаљење и спремност да се помогне угроженима, министрова дисертација “Нова улога стратегијског менаџмента у управљању локалном самоуправом (пример Београда)” узнемирила је јавност на сасвим други начин и поделила је на две оштро супротстављене стране.

Почело је то првог дана месеца јуна, када је на сајту “Пешчаника” објављен напис тројице наших научника са универзитета у Енглеској. Посетиоци овог сајта могли су да прочитају да у министровом докторату има доста страница које су преписане од других аутора без навођења њихових имена. Да би све било потпуно јасно, наведене су све странице за које министар није навео одакле их је преузео, те испада да су његово оригинално дело.

Реагујући на текст у “Пешчанику”, засад непознати хакери, оборили су сајт портала неколико пута. Вероватно по нечијем налогу, а са намером да од очију јавности сакрију саопштење наших научника из Нотингема и Лондона. Била је то грешка бранилаца министровог доктората, јер су тим поступком само повећали занимање јавности, којој је одмах постало јасно да се дешава нешто необично и нелегално. Она је схватила да се дешава нешто мутно, те се узнемирила и поделила. Политички противници министрове странке једва су дочекали поклоњену прилику за нападе на СНС, док су његове страначке колеге, предвођене председником, једнодушно и ватрено браниле дело свог страначког колеге, осуђујући оне који га “неосновано” клеветају.

Била је то, како ће се касније видети, њихова велика грешка. Уместо да се користе старим опробаним средством и оснују комисију која ће ко зна кад (или неће никад) утврдити истину о докторату, огорчено су се умешали у расправу, у којој се и свугде присутни председник и премијер истакао својом сада већ антологијском изјавом како у животу још није чуо већу глупост (од оптужбе за плагијат). Разумљиво, све је то повећавало интересовање јавности, писани медији имали су веће тираже, а телевизије више гледалаца. Међу њима било је свакако и оних који можда нису имали јасну представу о томе која је разлика између докторске дисертације и писменог задатка из српског, што им, ипак, није сметало да са великим занимањем прате расправу која се распламтела.

Као што се и могло очекивати, министров докторат одлучно је бранио његов ментор и ректор Мегатренда, универзитета на коме је министар докторирао 2013. године. Мића Јовановић је објаснио како је све урађено по пропису и да је докторат потпуно аутентично дело.

Са своје стране, министар се није трудио да оповргава наводе из текста објављеног на сајту “Пешчаника”, већ их је оценио као лажне и политичке оптужбе, не налазећи за потребно да непосредно одговори на наведене замерке о преписаним деловима.

Расправа је, потом, доспела и у Скупштину, у којој су министрове колеге из СНС-а оптужиле за злонамерност оних који су оспорили његов докторат; помињана је завера уперена против министра полиције, јер се у у полицији припремају (шта би друго?) реформе, а које мрачне силе из земље и иностранства желе да спрече...

Огласило се и неколико овдашњих доктора наука, стручњака управо за област коју је министар обрадио у својој дисертацији. Они су скренули пажњу на слабе стране у њој, а некако у исто време откривене су нове и необичне појединости везане за докторат самог ментора, г. Миће Јовановића, за који ни он сам није тачно знао које га је године и где одбранио.

Напредњацима, као искусним политичарима, то је било довољно упозорење да су се залетели, те су спустили тон, а несрећног ректора оставили да се батрга како зна и уме, што га је приморало да најзад поднесе оставку. Учинио је то не зато што је његов докторат сумњив, већ, како је објаснио, “што у њега не верују Дачић и Вучић”. На сву срећу, није морао да оде на биро рада, већ је одмах добио посао у авио-компанији са једном летелицом која је, иначе,власништво његове супруге.

Ни узнемирена научна јавност у Србији није губила време, већ је прикупила је 1.800 потписа захтевајући да независна међународна комисија оцени оспоравани министров докторат и тако закључи расправу о њему.

Онда је професор Зоран Ивошевић у свом напису објаснио да је тај поступак сувишан, да се о докторату и нема шта расправљати, јер он, у ствари, не постоји.

Да би се о њему изјашњавала нека нова, па и међународна комисија, било би најпре потребно да је он заиста одбрањен. За његово признавање било је потребно да добије гласове најмање тројице од петочлане комисије. Но, његовој одбрани присуствовала су само двојица, од којих је један био сам ментор, г. Мића Јовановић!

То би, ваљда, требало да буде крај ове приче која је српску јавност узнемирила и забављала овог јуна, подстичући једну сувишну расправу.

Али, иако сувишна, она је била и корисна. Они који су оспоравали министрову дисертацију – терали су лисицу, а истерали вука. Јавност је сазнала да са докторатима на нашим универзитетима нису увек чиста посла и да је крајње време да се обрати знаатно строжа контрола на начин којим се они стичу. 

Сем тога, расправа би могла да користи и браниоцима министровог доктората ако би увидели да су чињенице тврдоглаве и да их треба најпре проучити, пре покушаја да се оне оспоре огорченим и крупним речима изговореним драматичним гласом.