„Европски хуманизам“, или мигранти као нежељени гости Европске уније и енглеска “болећивост”

Већ неколико година несрећни људи, жене и деца, бежећи из ратом захваћених подручја Африке и Блиског истока, у групицама или појединачно, пролазе кроз Србију, покушавајући да нађу азил и спас у земљама Европске уније, пре свих у оним најразвијенијим. Европска унија, међутим, није нимало одушевљена њиховом идејом, и на све начине покушава да се одбрани од нежељених гостију. Стога највећу кризу избеглица на тлу Европе после Другог светског рата покушава да реши оснивањем прихватних логора, хитном репатријацијом или затворима за мигранте. Међу првим мерама које су планирали министри ЕУ било је успостављање специјалних зона, заправо карантина у којима би се пружала неопходна помоћ избеглицама у Грчкој и Италији на Малти, државама Уније које се прве налазе на удару таласа миграната из Либије.

Према писању британског Гардијана, у овим прихватним логорима избеглицама се узимају основни подаци, отисци прстију и омогућује боравак до 18 месеци,

Уверени да ће то допринети решењу кризе миграната, министри Европске уније донели су почетком јуна месеца ове године одлуку да се формира ЕUNAFOR Med Мед (Поморске снаге Eвропске уније unije за подручје Медитерана). Његов је основни задатак да, не само под претњом него и употребом силе, спречава сеобу имиграната у Европу.

Ова ратна армада састоји се од пет ратних бродова, две подморнице, авиона и хеликоптера и дронова. Поверен му је надзор над морем у близини Либије, а овлашћен је и да претреса бродове на које посумња да кријумчаре избеглице, заробљава њихове посаде и чак уништава пловила на пучини.

Разуме се, ЕУ за ове своје оружане и, несумњиво, гусарске нападе има ово фантастично објашњење: То је, наиме, најефикаснији начин да се “пресече и разбије ланац кријумчарења људи”.

Како је објавила Агенција за избеглице Уједињених нација, од 92.000 људи, жена и деце, колико их је за првих пет месеци ове године, доспело преко Средоземног мора у Европу, 60% њих побегло је из ратом угрожених и разорених подручја. Од тога је трећина становника Сирије,12% Еритреје, 11% Авганистана и 6% Сомалије.

И док се 28 чланица ЕУ препиру, свађају и погађају око начина да одреде колико ће од 40.000 избеглица свака од њих прихватити, а Велика Британија још једном исказује своју уобичајену “племенитост и солидарност” понудом да збрине 100 Сомалијаца, потпуно нестварно звучи податак да је Либан, који и сам још није залечио последице агресије Израела из 2006. године, примио преко 1.300.000 избеглица само из Сирије. У Турској је нашло спас 1.800.000, а Јордану око 600.000, из чега се види да је огромна већина избеглица уточиште потражила и нашла у суседним земљама, а да се на Турску, Либан и Јордан свалио највећи терет издатака за исхрану и смештај, иако ни овим земљама, под теретом опште рецесије, не цветају руже.

Поједине чланице Европске уније уверене су да ће најефикасније зауставити долазак избеглица ако на својим границама поставе непремостиве препреке или ограде и тако онемогуће улазак азиланата. Слично размишљају и наши северни суседи, Мађари. Иако од премијера слушамо како су односи Србије и Мађарске у успону, а владе наших земаља одржавају и заједничке седнице, Мађари гледају своја посла, па на граници подижу ограду дугачку 174 километра и високу четири метра како би зауставили реке миграната, а бригу око њих препустили пријатељској Србији.

За несрећне људе опстанак у родним земљама не само да није био могућ већ често и опасан по живот, а затворени сви легални путеви до места у којима би се осећали безбедно. Стога је разумљиво што су излаз тражили најпре у веома неизвесним путовањима морем препуним и несигурним пловилима, а затим и вишемесечним покушајима да стигну до чланица Европске уније.

Оне их, несумњиво, доживљавају као тежак и непријатан терет који би најрадије препустиле неком другом. Чини се да у томе предњаче управо оне државе које су највише допринеле да се у земљама из којих мигранти беже изазову нереди, а затим поведу и разбуктају ратови без краја.

Док највећи пироман од свих, потпуно заштићен ширином Атлантског океана, вероватно са великим задовољством посматра како се Европа мучи, покушавајући да реши азилантску кризу.