Хоће ли бити референдума о „Београду на води“, или споменик једне мегаломаније

И после потписивања споразума наше владе и фирме “Игл хилс” из Уједињених Арапских Емирата о изградњи “Београда на води” у јавности су остале многобројне недоумице око тога коме је он потребан и колико је уопште користан за наш главни град и читаву Србију. Међутим, српска верзија Луја 14 и римејк Домановићевог "Вође" у сарадњи са најближим и даљим сарадницима не престаје да засипа јавност бајкама о овом пројекту који ће, кад буде завршен за неких тридесетак година, препородити не само Београд већ и читаву земљу.

Добар део јавности не дели оптимизам премијера и његових ботова и не види сврху подизања посебног града у Београду за неке имагинарне богаташе, непрестано се питајући коме је он, заправо, намењен, док архитекте, урбанисти, еколози, саобраћајни и други стручњаци имају безброј озбиљних замерки на ову грађевинску авантуру чији је исход веома проблематичан.

Но, уместо да се озбиљно замисли над аргументованим доказима о потпуном промашају, који премијер доживљава као своје животно дело, он и не покушава да схвати суштину критике стручњака, већ наставља да прича бајку о сјајној будућности Београда и Србије када пројекат буде завршен. Он у то ни најмање не сумња, Београд ће постати туристички центар, град у који ће хрлити гости из целог света, пошто ће постати привлачнији од осталих познатих дестинација.

Мегаломанија Бенита Мусолинија довела је 1936. године до почетка изградње сателитског насеља крај Рима ЕУР (“Еспозиционе универзале ди Рома) предвиђеног за одржавање Светске изложбе. Био је то веома претенциозан комплекс у неокласичном стилу. У ЕУР-у је требало да буде и стадион са безброј мермерних фигура и “коцкасти колосеум”, у коме су данас разне државне установе. Због рата и недостатка средстава изградња је прекинута 1942, а настављена 1956. преправљањем пројекта у резиденцијално насеље и административне зграде. Данас водичи никад не пропусте прилику да туристима на путу од аеродрома Фјумичино ка Риму покажу овај споменик Мусолинијеве мегаломаније.

Да ли ће и “Београд на води” доживети сличну судбину?

Александар Вулин је једном приликом рекао да премијеровим поступцима не управља нико из иностранства и да не може да утиче на његове одлуке. Нико сем грађана Србије. Лепо звучи, само би се то морало некако и доказати. Рецимо, постављањем питања грађанима да се јавно изјасне јесу ли за изградњу “ Београда на води”, пошто су негативне оцене пројекта, упркос строго контролисаним медијима, доспевале и до шире јавности.

Укратко зашто им се не пружи прилика да се о њему и званично изјасне. Као што се, рецимо, ради у Швајцарској. У тој земљи има референдума обавезних за целу државу: промена устава или усвајање измене неког његовог члана, приступање Европској унији или улазак у НАТО, а исти поступак примењује и приликом доношења неког посебног закона значајног за целу земљу , који треба да важи дуже од годину дана . Сем тога, и сваки грађанин има право да затражи изјашњавање грађана Швајцарске о било ком питању за које скупи 50.000 потписа.

Постоје и изјашњавања кантоналног и општинског значаја онда када дође до несугласица око неког питања а једна страна затражи да се грађани изјасне о њему. Тако је, рецимо, било у Лозани када је општина припремила пројекат о изградњи зграде од 30 спратова, вишеструке намене – са стамбеном и пословном површином, трговинама, рестораном и проширењем школе за медицинске сестре. Део грађана закључио је да би та кула, која је имала и неке друге недостатке, покварила пејзаж читаве Лозане. Образован је одбор, прикупљен потребан број потписа за, како се то у Швајцарској зове, грађанску иницијативу, а гласањем је одлучено да се та кула не гради.

Србија се у много чему разликује од Швајцарске, па су и услови за референдум друкчији (ако се за њега изјасни већина посланика Скупштине или се прикупи 100.000 потписа), а што се тиче приступања Европској унији или уласка у НАТО, Србију и српске касарне грађане нико не пита. Потпредседник и шеф дипломатије их теши да нам је НАТО дошао како не би косовска војска смела у Србију, што је збиља охрабрујуће и изјава за антологију.

Посланици Скупштине нису Београђане позвали на референдум, нити је познато да су за њега скупљани потписи, али су зато у Београдској задрузи у Карађорђевој улици министарка и потпредседница Зорана Михајловић у име Владе (уместо, како рекоше, болесног премијера) и представник компаније “Игл хилс” из Уједињених Арапских Емирата Мухамед ел Абар потписали уговор о изградњи “Београда на води”.

Био је то повод да се у близини Београдске задруге нађу и две неистомишљеничке групе грађана. Једна (бројнија) је протестовала због потписивања споразума, док је друга, такозвани ботови, пружала подршку пројекту. Полицијске снаге раздвајале су ове две групе. У ту сврху коришћени су и заустављени трамваји у Карађорђевој улици, који су уједно служили и да се потписници и гости тога свечаног чина поштеде од ружне и неприличне слике грађана који негодују.

Видљиво усхићен потписивањем споразума, Мухамед ел Абар није пропустио прилику да изјави за медије како Србија има премијера “какав се ретко виђа у свету”, што је несумњиво тачно. Угледни гост није открио ништа ново. Ми и без њега одлично знамо колико смо несрећна земља.