Početna strana > Rubrike > Politički život > Sultan umesto Sultana
Politički život

Sultan umesto Sultana

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
utorak, 14. oktobar 2008.

Ovih dana navršilo se dvadeset godina od kako je ulicama Novog Sada “u ogromnim količinama” tekao jogurt, na čijim su talasima mnogi otplivali u političku kanalizaciju. Ali i u kanalizaciji može da se preživi, što svaki pacov zna. Ne samo što može da se preživi, nego neke vrste tamo uspevaju mnogo bolje nego na drugim mestima. Korov raste čak i na đubretu, zašto onda političke ideje ne bi bujale u kanalizaciji? Tako su se poslednjih godina, neko stidljivo, neko uz više buke, u udobne fotelje u Vojvodini vratili oni kojima su te ideje bliske. A fotelje kao fotelje, udobne su, ali ima i udobnijih. Šta da rade ljudi kojima fizičke potrebe zahtevaju veću i širu fotelju? Znaju oni da u Beogradu ima takvih fotelja, ali da bi se došlo do njih, potreban je rad, u žestokoj konkurenciji više ljudi, a bez osiguranog uspeha. Najlakše je zato napraviti nove fotelje, barem isto onoliko velike, udobne i meke kao u glavnom gradu. 

Većini dobronamernih građana Srbije nije jasno kako bi to Vojvodina mogla da se odvoji od Srbije, jer bi se time odvojila od same sebe, budući da je sačinjena od većinskog srpskog stanovništva. Kao što većini psihologa nije jasan mentalni sklop ličnosti koji pripada većinskom narodu od kojeg želi da se odvoji. Ali, većini dobronamernih građana i pre deset godina nije bilo jasno kako bi to Crna Gora mogla da se odvoji od svoje bratske republike, kao što ni pre dvadeset godina prosečan čovek nije mogao da pretpostavi kolika je lako ostvariva želja za otcepljenjem ostalih republika u Jugoslaviji. Takve stvari se ne rešavaju preko noći, ali je i za njih neophodno početi od gradnje temelja. Bošnjaci nisu postali nacija odjednom, prvo je morala da bude izmišljena nacija Muslimana, kojoj su pristupili Srbi i Hrvati muslimanske veroispovesti. Crna Gora ne bi mogla da postane nezavisna da pre toga od Njegoševih Srba nisu napravljeni Crnogorci, kao što ni Makedonija ne bi mogla da se otcepi da od Vardarskih, ili južnih Srba, nisu prvo izmišljeni Makedonci.

Već se može pretpostaviti priželjkivani scenario. U nekoliko narednih godina, a do popisa 2011, tražiće se mogućnost da se građani izjasne kao Vojvođani, čime bi se stvorila novokomponovana nacija, koju bi činili ljudi iz mešovitih brakova i oni koji se tako osećaju. Uporedo sa tim proširivaće se postojeća priča o navodnoj krađi “novaca” iz Beograda, prevelikim i nepotrebnim dažbinama, po viđenom principu “Trepča radi, Beograd se gradi”. Izazivaće se međunacionalni incidenti i tražiti međunarodna arbitraža (i) preko “regionalnog” predstavništva u Briselu, koji će biti pretvoren u nezvaničnu ambasadu političara u pokrajinskoj vlasti. Nakon toga će slediti zahtevi za otcepljenjem, referendumi, prvi, drugi, treći... Jednom će morati da uspe. A kad jednom uspe, više nema referenduma kojim bi se građani pitali hoće li nazad u zajedničku državu.

Postoji jedna paralela sa onim dalekim vremenima početka dvadesetog veka, koja je na nivou zanimljive, ali možda i poučne anegdote, naročito u ovim danima koji su puni ukazivanja na fašizam. Politička ličnost koja danas najviše eksploatiše (ili to pokušava) narod na ulicama, i tako ponovo uvodi populizam na političku scenu Srbije, ima izvesnih sličnosti sa jednom istorijskom ličnosti iz Nemačke tog vremena. Obojica su u državu stanovanja došli iz druge bratske države istog govornog područja. Obojica su propali umetnici, jedan slikar, drugi flautista. Slikar je svoje pripadnike okupljao u minhenskim pivnicama, a flautista je svirao u zadimljenim kafanama. Čak postoji i simpatična anegdota po kojoj se u porodičnom stablu našeg zemljaka nalazi, kako on sam navodi, prabaka iz Minhena, koja je verovatno živela u vreme kada je nepoznati bečki akvarelista prešao u Minhen, gde je postao poznat.

Obojica vođa su svoje političko delovanje zasnivali na pričama o postojanju zavere jednog naroda protiv drugog, o navodnom otimanju novca i eksploataciji dobara svog naroda od strane pripadnika drugog naroda. Jedina navodna razlika, a ta lažna razlika je u današnjem vremenu zapravo suštinska sličnost, je u tome što je vođa Trećeg Rajha želeo čistu, rasnu državu, a predstavnik Treće Srbije nešto na prvi pogled potpuno suprotno od toga - stvaranje nove nacije od pripadnika različitih naroda. Sličnost se ogleda u aktivnom praćenju svetskih političkih tokova. Tadašnji svetski trend je još uvek bio stvaranje nacionalnih država, a današnji aktuelni trend, ono što je započela nacija koja vlada svetom, je stvaranje nacije koja je “melting pot” naroda. Stvaranje arijevske Nemačke započelo je agitacijom protiv tada malobrojnih komunista, uličnim protestima i borbom letvama, dok današnji pokušaj stvaranja nove nacije započeo je prošlogodišnjim pozivom na borbu letvama sa malobrojnim fašistima i uličnim protestima, uz priču o navodnoj “nacističkoj opasnosti”. U oba slučaja, pre početka izlaska na ulice i borbe protiv neprijatelja koji jedva da je postojao, obe stranke bile su stranke sa margina, minorne i neprepoznatljive kao i njihove vođe, koje bi bez svog izmišljenog neprijatelja i ostale na margini.

Teško je reći ko je glavni veliki vođa Treće Srbije, jer svi deluju ravnopravno i sinhronizovano rade za isti cilj. Mogli bi se reći da prestavljaju pravi primer za skladan život u simbiozi. Organizaciju američkih nacista Stormfront osnovala je CIA, da bi kontrolisala i usmeravala bes tamošnjih desničara. Naše nevladine organizacije vole kad se okupe nacisti, jer onda dobijaju više novca za svoje istraživačke projekte i pisanje naručenih izveštaja. I naravno, stranka koja se bori za svoje nove fotelje odlično koristi (uz usluge NVO sektora) organizaciju koju im je poslala CIA, da bi uz pomoć nje opravdali svoje postojanje i lakše nastavili svoje zlonamerno antidržavno delovanje. Zbog toga verujem da pravi vođa Treće Srbije i nije u Srbiji, a da su ovo što vidimo samo tri glave koje služe zajedničkom telu troglave aždaje.

Mislim da je ipak pametno što se neki političari i pisci Statuta Vojvodine ne hapse, iako bi po zakonu morali. Ne samo zbog toga što sam siguran da će pre ili kasnije sve biti u redu, dokle god građani Vojvodine budu imali novca za jogurt. Hapšenjem bi onaj koji bi želeo da bude Sultan umesto Sultana samo dobio novu reklamu. Osim toga, time bi mu bila pružena prilika da u zatvoru napiše knjigu “Moja borba”. A svetu je dovoljno te vrste književnosti.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner