Шта хоће Хајнц Фишер?

Српском трагикомичном тројцу више ништа није остало него да се грчевито бори за Датум, због чега је председник Србије Томислав Николић себи, али и Србији, помпезно приредио још једно понижење, сусретом са тзв. "председницом Косова" Атифете Јахјагом, а свој си-ви обогатио још једним сликањем са европским званичницима и новим низом бесмислених изјава. Председник је у Братислави открио да Србија осим европске нема другу породицу, али, пошто је већ очигледно да у тој европској породици Србију и њене лидере третирају као нежељено пасторче са поприличним мањком интелигенције, у сусрету са европским „братом“ и председником Аустрије Хајнцом Фишером Николићу je одмах дато до знања да ће поред Косова, Србија у даљем тзв. напретку ка евроинтеграцијама морати да испуни и низ других услова, попут повратка имовине прогнаним фолксдојчерима.

Иако су уговорима из 1955. и 1980. решена сва имовинскоправна питања везана за фолксдојчере са аустријским држављанством, председник Аустрије изразио је у разговору са Николићем интересовање за повратак имовине аустријским грађанима у Србији, одузетим после ослобођења 1945, у складу са Законом о реституцији, и додао „да је потребно да стручњаци из обе администрације размотре Уговор између Аустрије и ФНРЈ, којим се Аустрија одрекла те имовине још 1955. године.

Наведеним уговором изричито је прописано да тадашња ФНРЈ има право на имовину која се налазила на њеној територији, а аустријска влада се тада обaвезала да обештети аустријске држављане чија је имовина одузета. Новим Уговором склопљеним 19. марта 1980. Аустрија се поново одрекла свих потраживања својих држављана везаних за национализовану имовину, а СФРЈ је била ослобођена свих обавеза према Аустрији и аустријским држављанима око исплате било каквих накнада, уз обавезу да исплати 2,4 милиона шилинга паушално. Заузврат, Аустрија се обавезала да неће према СФРЈ заступати аустријска физичка или правна лица нити ће тражити било какав захтев за накнаду.

Много воде је протекло Дунавом од тада, а времена су се променила. СФРЈ одавно не постоји, док су се државе које су је наследиле утркивале која ће пре одбацити тековине партизанске победе и комунизма. У слепилу антикомунистичке хистерије намерно или случајно није се размишљало да ће једног дана доћи на ред и преиспитивање међународних уговора које је потписала бивша држава, а да ће се инсистирањем на ставу о комунистима као највећим злочинцима, отворити врата и за превредновање улоге и судбине немачке и мађарске националне заједнице у време окупације. Њихова судбина јесте била сурова, али њихова страдања, прогон и заплена имовине спроведени су широм Европе на основу става о колективној кривици за свирепе злочине сила Осовине и њихових савезника, који је преовладао код сила победница у рату.

Седамдесет година после рата све је присутнија ревизија историје и тежња да се Немачка и њене савезнице ослободе баласта нацизма, и с тим у вези се између осталог појавио став да решавање питања прогона и повратка имовине треба посматрати кроз призму људских права, чиме би и државе наследнице СФРЈ доказале свој демократски легитимитет. Аустрија је на том принципу закључила уговор о одштети са Хрватском што је био један од услова за подршку Беча чланству државе у ЕУ, а иако уговор, који је пре 7-8 година дигао велику прашину у Хрватској, до сада није примењен, ступиће на снагу 2015, када ће Хрватска почети да враћа имовину или плаћа одштету држављанима Аустрије у току наредних 20 година.

Ако Србија и даље буде инсистирала на евроинтеграцијама, и на тесном „пријатељству“ са Немачком (и Аустријом), не треба сумњати да ће Београду врло брзо као услов бити званично испоручен исти захтев. На подручју Србије, ови захтеви су актуелизовани последњих година покретањем рада немачких удружења, који су изричито против садашњег српског закона о реституцији, који по њима и даље садржи "принцип колективне кривице", док је председник Немачког народног савеза Рудолф Вајс прошле године најавио оштру кампању против тог закона и рекао да ће Немци тражити да им се врати имовина која је одузета након Другог светског рата, која је по њему у Србији процењена на 32,5 милијарди евра. Поред Аустрије и Немачке, проблем са имовином се такође може појавити и са грађанима Мађарске.

Повраћај имовине прогнаних фолксдојчера тренутно служи само као нови политички притисак на Србију, а страни држављани имају мало шансе да нешто добију, с обзиром на садашњи Закон о реституцији. Ипак, са оваквом влашћу ко може да гарантује да једног дана Срби насељени после рата у Војводину неће морати да напуштају своје куће или да плаћају кирију немачким власницима?