SSP: jednostrana primena i jednostrano odstupanje

Nedavna priznanja Kosova i aktuelna finansijska kriza koja potresa svetsku ekonomiju za neko vreme su u drugi plan potisnuli pitanje tzv. jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, koji prethodi Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Međutim, bez obzira na oštre kritike opozicije i brojna upozorenja da bi ovaj potez doveo u težak položaj pojedine grane privrede, Vlada Srbije je na sednici u četvrtak, 16. oktobra, donela odluku da Srbija od 1. januara 2009. godine započne sa jednostranom primenom pomenutog sporazuma. Shodno tome, Srbija će kao prvi korak započeti proces ukidanja carinskih barijera za industrijske i poljoprivredne proizvode iz EU prema utvrđenoj dinamici. Kako je objašnjeno, odluka je doneta da bi se „skratilo vreme“ između primene sporazuma i sticanja statusa kandidata za članstvo i EU, ali je u suštini ovim potezom Vlada još jednom dovela Srbiju u podređen i ponižavajući položaj prema „partnerima“ u EU, koji su suprotno pravu odstupili od početka primene Prelaznog sporazuma, na šta ih obavezuje član 59.

Industrija pred izazovom

Primena Prelaznog trgovinskog sporazuma, kao i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, imaće dalekosežne posledice po privredu i društvo Srbije. Njihovom realizacijom trebalo bi da bude uspostavljena zona slobodne trgovine, a domaće zakonodavstvo u ovoj oblasti biće prilagođeno onom u EU, čime će privreda i poljoprivreda Srbije i na domaćem terenu biti suočeni sa evropskim uslovima poslovanja, ali i oštrom evropskom konkurencijom. Prvi rezultat (jednostrane) primene Prelaznog sporazuma biće ukidanje carinskih dažbina na veliki broj proizvoda široke potrošnje iz EU koji se u Srbiji ne proizvode, ili se proizvode u zanemarljivo malim količinama. Carine na ove artikle u ovom trenutku iznose jedan do pet odsto.1 Privreda Srbije, na sreću, ipak neće biti odmah potpuno izložena konkurenciji iz EU, budući da je Prelaznim sporazumom (kao i SSP-om) predviđen prelazni period od šest godina, tokom koga će ključne grane određeno vreme ostati pod sistemom carinske zaštite. Trajanje ovog perioda određeno je tokom pregovora na osnovu procene sposobnosti privrede Srbije za prilagođavanje evropskim standardima, kao i rokovima koje su ispregovarale ostale zemlje regiona. Za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu predviđen je period od šest godina, za Crnu Goru pet, dok su Makedonija i Albanija dobile prelazni period od deset godina. Obaveza Srbije tokom ovog perioda sastojaće se u postepenom ukidanju carina na uvoz određene robe poreklom iz EU, a one će se ukidati prema određenoj klasifikaciji i prema određenom rasporedu, dok ne budu potpuno ukinute. Trenutno najveće carine u Srbiji su propisane za onu robu koja se proizvodi u Srbiji, a ovi artikli su svrstani u tri kategorije: osetljivi, veoma osetljivi i najosetljiviji proizvodi. Carinske dažbine za „osetljive“ proizvode2 prve godine trebalo bi da budu smanjene na 70 odsto sadašnje stope, druge godine na 40 odsto, dok bi treće godine od početka primene uvoz ove robe iz EU bio potpuno slobodan. Grupa „veoma osetljivih“3 proizvoda bi se prve godine prodavala sa carinom od 80 odsto, zatim bi se carina snižavala dok bi promet te robe postao slobodan nakon četiri godine. Za grupu „najosetljivijih“4 proizvoda planirano je da carina prve godine iznosi 85 odsto sadašnje stope, dok je uvoz ove robe bez naplate carine planiran nakon pet godina.Prelaznim sporazumom (i SSP-om) predviđene su i dodatne mere zaštite članovima 41 i 42, u slučaju da povećan uvoz nanosi ili preti da nanese ozbiljnu štetu industriji jedne od strana, ili u slučaju nestašice ili reeksporta. S druge strane, EU potvrđuje slobodan pristup robi iz Srbije na njeno tržište (sa izuzetkom tekstila, vina, šećera i junetine), ali treba napomenuti da je izvoz industrijskih proizvoda iz Srbije u EU slobodan već od 2000. godine. Ovu povlasticu domaća preduzeća uglavnom nisu iskoristila, iz više razloga. Najpre zbog brojnih i strogih uslova za izvoz, koji su se za mnoge firme iz Srbije pokazali kao nedostižni, ali takođe i zbog organizacione i tehnološke zaostalosti proizvodnje, prodaje i logistike, tako da se na tržište EU uglavnom izvoze sirovine ili poluproizvodi. Stoga će otvaranje tržišta Srbije za industrijske proizvode iz EU biti veliki izazov za preduzeća u Srbiji, a mnogi ekonomisti predviđaju da će otvaranje tržišta za konkurenciju, koja je po pravilu razvijenija i sposobnija, dovesti do toga da pojedina preduzeća takvu utakmicu neće preživeti, i to ne samo zbog sopstvenih slabosti, već i zbog toga što je u proteklih osam godina u Srbiji stvoren ekonomski ambijent koji više pogoduje uvozu, nego što domaćim preduzećima omogućava ravnopravnu utakmicu na otvorenom tržištu.

Poljoprivreda pred kolapsom?

Poljoprivreda Srbije naći će se po početku primene sporazuma pred sličnim uslovima kao i privreda. Tržište će se takođe postepeno otvoriti za poljoprivredne proizvode iz EU, dok će poljoprivrednici morati da se prilagode evropskim standardima. Međutim, na tržište Srbije će stići visokosubvenisani poljoprivredni proizvodi iz EU, što predstavlja veoma otežavajuću okolnost za srpsku poljoprivredu, a tržišnu utakmicu čini izrazito neravnopravnom.

U ovoj oblasti proizvodi su podeljeni na primarne poljoprivredne proizvode, prerađene poljoprivredne proizvode, ribu i riblje proizvode, i vina i žestoka alkoholna pića. Kao i za industriju, i za poljoprivredu je predviđen prelazni period, tako da će carine biti odmah ukinute za jedan deo poljoprivrednih proizvoda5, dok će se druge ukidati progresivno, u skladu sa rasporedom određenim u Aneksu 3 SSP-a. U toku pregovora obezbeđeno je da se za 24 odsto svih proizvoda zadrži visok stepen carinske zaštite i nakon prelaznog roka od šest godina (među kojima su strateški proizvodi poput pšenice, paradajza, paprika, šljiva, jabuka...), što je značajno dostignuće, budući da je uobičajena praksa EU da prihvati zadržavanje carina za do 20 odsto poljoprivrednih proizvoda.6 Obezbeđeno je i zadržavanje sezonske zaštite za jedan broj osetljivih proizvoda, voća i povrća, poput paradajza, paprika, šljiva i jabuka. Takođe, Srbija je obezbedila godišnje kvote za izvoz od 180.000 tona šećera sa mogućnošću povećanja, 8.700 tona junetine (sada se izveze 40 odsto kvote), 63.000 hektolitara vina, 15 tona pastrmke i 60 tona šarana.

Srpska poljoprivreda u razmeni sa inostranstvom trenutno ostvaruje suficit, koji je u prvih osam meseci ove godine iznosio 235 miliona evra, ali je srpska poljoprivreda ipak daleko od evropskog nivoa, što najbolje pokazuje podatak da ni do sada odobrene kvote za juneće meso i vino nisu ispunjene, a veliko je pitanje kada će biti. I pored rasta proizvodnje srpsku poljoprivredu opterećuju brojni problemi, poput dugovanja države prema proizvođačima, problema otkupa i nakupaca, problema sa bankarskim kreditima, nefunkcionisanjem ključnih zakona, porastom cena mineralnog đubriva i energenata, makazama cena između repromaterijala i poljoprivrednih proizvoda, stalnim iseljavanjima i lošom infrastrukturom. Pored toga, najviše zakona koji su uslov za ulazak u EU su upravo iz oblasti poljoprivrede, ali oni još uvek nisu usvojeni. Od 50 najznačajnijih sistemskih zakona važnih za poljoprivredu do sada je doneto samo šest. Da bi se konkurentnost srpskih poljoprivrednika povećala, uvećao obim proizvodnje i ostvarile izvozne kvote, neophodno je stoga regulisati tržište, urediti zakonsku regulativu i uložiti dodatna sredstva za unapređenje proizvodnje. Prema nekim procenama, ta sredstva treba da iznose 500 miliona evra svake godine. Srbija, međutim, nema dovoljno sredstava za investicije, dok je poljoprivreda EU zaštićena ogromnim subvencijama, koje iznose približno 34 odsto, odnosno oko trećinu cene. Seljaci u Mađarskoj na primer, dobijaju do 250–300 evra po hektaru (tako je i u Hrvatskoj), dok je u Srbiji taj iznos ove godine 120 evra. Sledeće je planirano 150 evra, ali će Srbija po iznosu subvencija moći da dostigne okolne zemlje tek posle pristupa fondovima EU, kada bi trebalo da dobija od 120 do 160 miliona evra godišnje. Pretpristupni fondovi EU namenjeni Srbiji će se otvoriti tek po sticanju statusa kandidata za članstvo. Stoga je jednostrano otvaranje tržišta Srbije bez korišćenja fondova kojima će se pomoći konkurentnost poljoprivrede prema mnogim mišljenjima sasvim nerazuman čin. S obzirom na to, ne čude zebnje poljoprivrednika, niti nedavne negativne reakcije na predlog jednostrane primene sporazuma iz Privredne komore i Ministarstva poljoprivrede, u kojima se ističe da bi jednostrana primena sporazuma mogla da upropasti naše poljoprivrednike jer oni još nisu pripremljeni za ispunjavanje standarda koji se od njih zahtevaju.7

Više štete nego koristi

I pored štete koju jednostrana primena Prelaznog sporazuma može naneti srpskoj privredi, a posebno poljoprivredi, Vlada Srbije je ipak odlučila da sporazum aktivira, dok se u medijima građanima serviraju priče o brojnim koristima koje će imati od nižih cena. Takav argument se, međutim, pokazuje kao neosnovan, jer bi se posle početka primene sporazuma najpre ukinule carine na proizvode koje iznose jedan do pet odsto, tako da je teško očekivati da kada bi uvoznici zaista (što je malo verovatno) snizili cene za jedan do pet odsto, građani osetili taj zanemarljivi procenat. U isto vreme, sniženje carina bi značajno smanjilo budžetske prihode, u iznosu od 70 do 90 miliona evra. 8Ovaj manjak bi se morao nadoknaditi iz drugih izvora, a poslednja poskupljenja gasa i telefona svedoče da će građani, ako nešto i uštede na mostu (odnosno na sniženju carina), račun svakako platiti na ćupriji. Boljitak koji bi građani zaista mogli da osete bio bi usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa propisima EU. Sporazumom su, naime, određena prioritetna područja, koja imaju direktan uticaj na stvaranje zone slobodne trgovine, između ostalog, i na zaštitu konkurencije i kontrolu dodele državnih pomoći (subvencija), pravo intelektualne svojine, standardizaciju i zaštitu potrošača. Usaglašavanje u oblasti konkurencije bi trebalo da spreči kartelske dogovore preduzeća kojima se sprečava konkurencija, zloupotreba dominantnog položaja i neregularna državna pomoć, a državi bi bilo onemogućeno da subvencioniše propala preduzeća. Početkom primene sporazuma srpski potrošači bi bili zaštićeniji, a imali bi mogućnost žalbi i njihovog procesuiranja.9 Preduzele bi se mere zaštite intelektualne, industrijske i komercijalne svojine. Takođe, Sporazum onemogućava državama članicama EU da sprečavaju građane Srbije da osnivaju firme i posluju na njihovim teritorijama, što do sada nije bio slučaj. Sporazum pored ostalog zabranjuje diskriminaciju u pogledu uslova rada, zarada i otpuštanja građana Srbije koji rade u firmama u EU (ali im ne garantuje ravnopravan tretman prilikom zapošljavanja u zemljama EU).

Jednostrano odstupanje EU

Prelazni sporazum i SSP nude pojedine pogodnosti, ali je činjenica da brojni članovi direktno štete interesima Srbije i njenih građana.10 Još veću štetu, međutim, nanosi tzv. jednostrana primena, koja se pre svega kosi sa činjenicom da je primena međunarodnih sporazuma isključivo bilateralna.11 Ugovori sadrže prava i obaveze obe ugovorne strane, a u slučaju da samo jedna strana ispunjava svoje obaveze, ona to radi na sopstvenu štetu, jer time ne koristi prava predviđena ugovorom.

Prema tumačenjima iz Vlade, ovaj korak je preduzet da bi se premostio zastoj u evrointegracijama, s tim da će, kada za to dođe vreme, EU poteze Srbije „uzeti u obzir“, dok je Božidar Đelić ranije naveo da će Srbija sigurno tražiti garancije EU, poput zaključka Evropske komisije, da jednostrana primena bude tretirana kao primena ovog ugovora.12 Zasada, međutim, nikakve zvanične garancije EU nisu date, a u isto vreme nema najava da će EU skoro odmrznuti sporazum, pošto još nije ispunjen uslov pune saradnje sa Hagom. Svojim potpisom Srbija je, naime, članovima 2, 4 i 133 SSP-a i članovima 1 i 54 Prelaznog sporazuma13 prihvatila obavezu pune saradnje sa sudom u Hagu, koji prema stavu Holandije još nije ispunjen.14 Pored toga, na putu Srbije ka EU se izgleda pojavljuju nove prepreke, pošto je evropski komesar Oli Ren, nakon pohvale Vladi zbog početka primene sporazuma, istakao da je takođe potrebna saradnja i u vezi sa misijom Euleks.15

Kakav je odnos EU prema primeni Prelaznog sporazuma i SSP-a najbolje oslikava činjenica da kao što je Srbija jednostrano pristupila primeni Prelaznog sporazuma, EU je jednostrano od te primene odstupila. Naime, u članu 59 Prelaznog sporazuma (član 138 SSP-a) navodi se da Sporazum stupa na snagu prvog dana drugog meseca koji sledi nakon dana kada su strane jedna drugu obavestile o okončanju postupaka koji su navedeni u prvom stavu (koji se odnosi na saradnju sa Haškim tribunalom). Međutim, u članu 59 Prelaznog sporazuma se dalje doslovce navodi da „u slučaju da procedura navedena u stavu 1 nije završena kako bi omogućila njegovo stupanje na snagu 1. jula 2008. godine, ovaj sporazum će se okvirno primenjivati od tog datuma.“ Shodno tome, Prelazni sporazum je trebalo da se obostrano primenjuje još od 1. jula, bez obzira na nivo saradnje sa Hagom, ali je Savet ministara EU istog dana kada je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan, saopštio da se primena SSP-a i Prelaznog sporazuma odlaže sve dok Savet ne donese odluku o ispunjenosti uslova saradnje sa Tribunalom, iako Prelazni sporazum ne zahteva ispunjenje tog uslova za početak primene. Povodom ove odluke, iz EU je objašnjeno da je ona bolja od eventualne suspenzije sporazuma zbog nesaradnje sa Hagom, koja bi Vladu Srbije dovela u nezgodan unutrašnjepolitički položaj. Međutim, na ovaj način je Savet ministara EU jednostrano prekršio član 59 Prelaznog sporazuma i odredbe međunarodnog prava, i odlučio da ovaj sporazum jednostrano ne primenjuje.16 Time se takođe pokazalo da je Prelazni sporazum od strane EU potpisan da se ne primeni sve dok se ne ispuni uslov saradnje sa Hagom (ostaje da se vidi da li će postojati još neki uslov), i da je potpisan kao marketinški potez pred nedavne izbore u Srbiji.

U svetlu ovih činjenica, čini se da je odluka Vlade Srbije o jednostranoj primeni Prelaznog sporazuma takođe samo marketinški potez, kojim bi se domaćoj javnosti prikazao pomak u evrointegracijama, pa makar i jednostran, i da bi se sakrila činjenica da je članstvo Srbije u EU još uvek jako daleko. Vlada Srbije se pokazuje spremnom da glumi napredak ka EU, i da zbog toga zanemari obaveze druge strane i brojne negativne posledice njene odluke. Nažalost, od ove farse veliki broj građane Srbije će umesto koristi na duže staze imati samo mnogo štete.

Fusnote: