Политички живот | |||
Српско околобожићно бунило |
четвртак, 10. јануар 2013. | |
Политичари воле празнике. Не зато што се тада упараде и изгледају мало другачије, готово маскирани, већ због тога што и народ рефлексно ухвати патетична меланхолија па сваки празник, поготово новогодишњи, схвата или као подвлачење црте или као носталгично одбројавање година које су прошле, а које изгледају лепше него што су заиста биле или оне које ће доћи, а које изгледају горе него што ће заиста бити. Ни овај Божић није прошао без неспретних државничких порука којима руководиоци покушавају да замуте своју воду како би изгледала дубока најчешће стављајући теолошке зачине у своје изјаве не би ли копреном традиције замаскирали празнину својих речи. „Сви људи који верују у Бога су добри људи!“ Председник, коме све више смета статус енглеске краљице и који је крај године обележио бацајући Платформу као свог џокера, и даље сам себи пуца у ногу кад год се искрено и спонтано обрати јавности. Да ли председник мисли да су и вехабије које су планирале терористичке нападе на територији Србије такође добри људи? Нико не може да сумња у њихову оданост Алаху јер њихова вера не подразумева само молитву, већ и полагање свог живота у славу онога коме се моле. Да ли председник сматра да су добри и они људи који су се на пример у Пакоштанима код Задра у тамошњој цркви, али и у црквама широм света где живи хрватска емиграција, молили за првостепено осуђене генерале Готовину и Маркача, а касније заједно са својим клером прослављали њихово ослобођење? Да ли председник у те „добре људе“ убраја и Милана Лукића коме је непуних месец дана пре Божића потврђена доживотна пресуда у Хагу, а чију је потврду саслушао листајући Библију уз коју се свакодневно моли. Власник тог молитвеника је осуђен за најтеже злочине од којих је један од најмонструознијих спаљивање жене, деце и стараца у Вишеграду током лета 1992. године. У држави у којој су институције паралисане и које реагују само на грубе дражи или директне команде извршне власти није чудан реципроцитет да, када се председник бави религијом, да се попови баве политиком. Посланице митрополита Амфилохија већ одавно личе на меморандум парамилитарних, парадржавних и параполитичких организација. Пуно „пара“ за једног црквеног великодостојника, мада црква у парама не оскудева. Увек ћу бранити право цркве да када год сматра за сходно одреагује на одређене друштвене токове. То је њена дужност и они који анатемишу ставове верујућих људи и њихових верских поглавара мало тога знају о демократији и толеранцији. Нема ничег спорног у речима митрополита Амфилохија који каже да су „порнографија и све њене настраности од хомосексуализма до педерастије постали бизнис који се мери милијардама“. Црква има право, насупрот модерној науци, да верује да су хомосексуализам и педофилија сличне или готово исте „настраности“. На крају крајева, до пре само неколико деценија и медицина је ова два појма сврставала у исту категорију сексуалних девијација и није за очекивати да црква промптно прилагођава своје ставове најновијим научним достигнућима. Црква има право да остане конзервирана у оквиру своје догме, као што је и право сваког слободног грађанина да себе одреди у односу на такву цркву. Питање је само да ли ће црква остати доследна у свом крсташком рату против сексуалне револуције и у својим редовима, поготово када је реч о педофилији. Постоји основана сумња да ова пошаст није ендемски везана само за католичко свештенство, већ и да ортодоксни клер није имун ни на порнографију, нити на бизнис. Да сам на месту владике Пахомија пажљиво бих прочитао митрополитову посланицу, а како ове речи не би остале само невешто и недовољно лукаво сакривени напад на ЛГБТ популацију коју антиинтелектуални, квазитрадиционални кругови гурају у исти кош са педофилима, надам се да оне могу представљати барем почетак исправљања неправде нанете двојици малолетника. Можда је дошло време да се црква позабави „мангупима у својим редовима“. Надам се да Бранислав Перановић у притвору уредно добија писанија својих претпостављених јер је и овај бизнисмен у мантији такође поменут у митрополитовим речима. Ако већ Амфилохију смета индустрија порнографије која се „експлозивно проширила и доспјела до најзабаченијег кутка земље“, онда му сигурно као Исусовом следбенику морају подједнако сметати и јапији у верским костимима који наплаћују своје исцелитељске услуге у страној валути, а чије методе понекад завршавају леталним исходом. Политичке теме није заобишао ни патријарх. Док се митрополит бави паганским тоталитаризмом, његов шеф се опомиње Косова. По ко зна који пут колевка српске државности упоређена је са Јерусалимом, а Србима је упућен изазов да буду тврдоглавији, упорнији и инатљивији од Јевреја те да не забораве ни Косово, ни Метохију. Црква може да чека свог спаситеља неколико миленијума, библијско стрпљење је резервисано само за просветљене, можда и вреди толико чекати опрост свих греха и спасења, али је пројекат стварања новог посткосовског епа на климавим темељима. Срби су дали свој суд о Косову у време када су њиме управљали. И тада је ова покрајина била убедљиво најсиромашнији део републике. Присилно исељавање, као и економска миграција становништва били су уобичајени, а њих је заменио Милошевићев апартхајд. Претварање Косова у полицијску државу у држави ни је водило осрбљавању Косова, већ косовизацији Србије. Колико Косово заправо значи Србима показује и податак да апсолутна већина избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине (управо она кохорта која је погодна за стварање „патриота“ и која већину ставова дели са екстремним групацијама на шта је и патријарх скретао пажњу) није желела да своје уточиште пронађе у неком од напуштених села у Метохији или пак у некој урбаној средину на Косову, већ су се готово сви упутили према богатој равници и престоном граду. Одавно Срби размишљају стомаком, а не срцем. Чиме и коме се моле, још није прецизно утврђено. Не знам какав утицај тамјан има на политичаре, нити како се свештена лица сналазе у овим смутним временима блуда и разврата, али једно је сигурно, и једни и други су показали способност да врло лако прелазе оквире својих надлежности и неспособност да свој посао до краја обаве како треба. |