"Српски свет" као "безглутенско" и сурогат Српство

Између франкофоније и руског империјализма

Појам „српског света“ ушао је у жижу јавности након што је преко ноћи заживео у српским националним круговима негде у време величанствених литија за одбрану српских православних светиња у Црној Гори 2019-2020. године. Иако је израз мање-више интуитивно разумљив и крајње садржински бениган, широкопојасно захватајући неодређени скуп националних, културних, и цивилизацијских вредности које српски народ доживљава као своје, непосредно након његовог уласку у мејнстрим политички дискурс он је одмах постао предмет контроверзи, пре свега захваљујући аверзији једног гласног дела (што српске, што регионалне) јавности који се са подозрењем односи према свему што носи предзнак „српско“, била то српска Црква, српски идентитет, или српски језик. Помен некаквог „српског света“ у контексту догађаја који су преко ноћи српски народ у Црној Гори од маргинализоване и дискриминисане мањине претворили у најснажнији политички фактор у земљи одмах је пробудило старе страхове од „великосрпског империјализма“ у политичким круговима младих балканских нација чији се добар део националног идентитета темељи, не само на начелној србофобији, већ експлицитно на негирању властитог припадања истом културном и цивилизацијском миљеу коме припада српски народ.

Управо ово је појам учинило популарним код српских политичара који воле да кокетирају са национализмом када то може да им донесе политичке поене, али који не би волели да тиме наруше идиличну атмосферу приликом састанака са европским званичницима и регионалних политичко-економских форума

Ове нервозне реакције политичких Цетиња, Сарајева, и Загреба на један мање-више празан и безначајан политички термин допринеле су више његовом популаризовању него што је могла било каква национална кампања у Србији, и веома брзо термин су прихватили и без ироније почели да користе припадници национално освешћене елите, министри у влади, па чак и добар део јавности. Ширењу употребе појма је свакако допринела његова начелна неодређеност, будући да се под њега без проблема могу подвести политика језичког и културног јединства „Срба свих и свуда“, стратегије политичких и економских веза матице са расејањем, конкретне „специјалне и паралелне везе“ Србије и Републике Српске (и можда Црне Горе), али и отворене тежње за националном мобилизацијом Срба на Балкану и територијалним уједињењем српских земаља. Неки су „српски свет“ користили као синоним за Српство, неки као српски пандан Франкофонији, неки као аналог за руску политику према Русима ван Русије (за шта се управо користи једнако амбивалентни појам „руски свет“), а неки су – што иронично, што озбиљно – под њиме подразумевали промену државних граница на Балкану. Управо ово је појам учинило популарним код српских политичара који воле да кокетирају са национализмом када то може да им донесе политичке поене, али који не би волели да тиме наруше идиличну атмосферу приликом састанака са европским званичницима и регионалних политичко-економских форума.

Безглутенски национализам и реакционарно српство

Тако долазимо до начелног проблема са све чешћом употребом „српског света“ као кровног појма којим се захвата српско национално прегалаштво у нашем времену. Он, наиме,може реферирати на било шта, а самим тим је њиме изузетно лако манипулисати. Лукав политичар може махнути њиме као барјаком како би народу послао поруку да је спреман да положи главу за Косово, а да после нашим „стратешким партнерима“ објашњава како је мислио на програме да деца у дијаспори уче српски, или да се ћирилица спасе од нестајања.

Разлог што им тако нешто полази за руком јесте дубинска траума коју за српски народ представља период наглашено антинационалне политике коју су водиле постпетооктобарске власти у Србији, а у великој мери и Милошевићеви социјалисти пре њих. У овом периоду сваки позив на повратак политици самосталности, националног достојанства и недајбожесвесрпског јединства дочекиван је у најбољем случају са подсмехом, а у најгорем је отворено стигматизован и чак криминализован као примитивизам, шовинизам, и чак „фашизам“. Истовремено, Срби у Србији и шире гледали су како на све стране у региону цветају ксенофобни, нарцисоидни, и ситничави „национализми“, и како они наилазе на одобравање и чак подршку колонизатора, докле год не позивају на било какав истински облик слободе, еманципације, односно деколонизације за народе Балкана.

Када је Српска напредна странка „еманциповала српско становиште“ доласком на власт, она је то учинила управо по узору на послушне и „конструктивне“ НАТО-националисте из Грчке, Бугарске, Хрватске, а у великој мери налик и на измаштане псеудонационализме Албанаца, Бошњака и Македонаца

Када је Српска напредна странка „еманциповала српско становиште“ доласком на власт, она је то учинила управо по узору на послушне и „конструктивне“ НАТО-националисте из Грчке, Бугарске, Хрватске, а у великој мери налик и на измаштане псеудонационализме Албанаца, Бошњака и Македонаца. Овај концепт је подразумевао да се националним симболима може махати до миле воље, да је ситничаво гложење са комшијама на теме ко је народ најстарији, чија је која историјска личност, и ко је коме украо језик и културу чак препоручљиво, докле год се не доводе у питање колонијални интереси господара из Вашингтона и Брисела. Јарболи са заставама су у реду, војне параде су у реду, запаљиве изјаве на рачун Хрвата и Албанаца су у реду, али политика око Космета мора бити „конструктивна“, економска политика мора бити „реформска“, а „европски пут“ мора остати „безалтернативан“. Може Београд да буде окићен заставама на Дан заставе и народног јединства, па чак и на Сретење, али не може на Видовдан. И заставе могу да буду државне, са грбом, ограничене на крње границе авнојевске Србије, али не и народна тробојка која има превелик мобилизациони потенцијал у Црној Гори, Српској, па и шире.

Не само да је она од самог почетка била замишљена као „сигурносни вентил“ за националне сентименте Срба које је понижавање у претходном периоду довело до огорчености и ресантимана, већ је спутавање, сузбијање, и сапињање револуционарних потенцијала Српства био њен основни задатак

Ово је створило једну концепцију српске националне политике која је у својој суштини била управо реакционарна. Не само да је она од самог почетка била замишљена као „сигурносни вентил“ за националне сентименте Срба које је понижавање у претходном периоду довело до огорчености и ресантимана, већ је спутавање, сузбијање, и сапињање револуционарних потенцијала Српства био њен основни задатак. Али ово није био једини смисао у коме је ова политика била „реакционарна“. Њене националне иницијативе увек су представљале реакцију на безопасне и јалове ситне национализме комшија и „бивше браће“. Имитирале су се њихове пропагандне матрице, копирала њихова иконографија, чак су се уводили празници по узору на њих, притом незграпно увлачећи у тај политички игроказ стварне елементе српске културе сећања – Косовски бој, Српску револуцију, Албанску голготу, геноцид у НДХ – често их девалвирајући до нивоа новокомпонованих конститутивних митова младих балканских нација.

Од „српског света“ до „ви сте Свет“

То нас враћа проблему „српског света“. „Српски свет“ је тиква без корена, безглутенско, нискокалорично српство које не мобилише, које не позива на борбу за слободу ни Србе, а камоли друге народе Балкана. То је српство ослобођено Видовдана, ослобођено Кнежеве клетве, ослобођено Обилића и Принципа, ослобођено Карађорђа и Синђелића. „Српски свет“ је српство „по европским стандардима“, које значи да, додуше, не морамо да се стидимо свога имена и своје историје, али које нас ни на који начин морално не обавезује да као народ одбацимо неке нове Ултиматуме, или неке нове Тројне пактове. То је сурогат за националну идеју који нас позива да се поносимо својим прецима хајдуцима, устаницима, солунцима, и антифашистима, али да нипошто и ни под каквим околностима њихов подвиг не понављамо.

У том контексту, када српски политичари који снисходљиво говоре о „европском путу Србије“ проговоре о „српском свету“, онда тај „свет“ неодољиво подсећа на онај „Свет“ из агитационих спотова америчке амбасаде у Београду. У тим спотовима, Србима се великодушно дозвољава да се сматрају члановима „међународне заједнице“ и „европске породице народа“ (док нам западне дипломате листају услове које треба да испунимо да би то чланство било пуноправно), признаје им се право да се поносе својим славним личностима и херојима (у оној мери у којој су као савезници, научници, или јавни делатници учествовали у историји западног Света), али се те личности и њихова заоставштина истовремено спремно фалсификују, како би се удобно уклопили у колаборантске и компрадорске улоге „добрих домородаца“ које су нам дозвољене да их играмо.

Српство са великим „С“

Без икакве сумње, све се ово веома мало дотиче обичних српских родољуба који су се „српског света“ прихватили као још једног инструмента у сталној борби за легитимизацију и реафирмацију српских националних интереса. Када они кажу „српски свет“, они заиста мисле на Српство са великим „С“. Српство које истовремено означава све Србе и именује њихов национални идеал, које је истовремено форма и тело српског народа, истовремено његово исходиште и његов есхатон. Српство које подсећа, прописује, обавезује. Које пева Химну Светом Сави, али и ВостаниСербије, и Марш на Дрину, и Онам' онамо. Које на Видовдан диже главу високо, презирући земаљске силе, и знајући да нас изнад неба увек чека наше Косово.Исходећи из Српства, наш народје у стању да позлати и упристојии немуште српске националне институције, па тако и од „српског света“ уме да направи паролу за коју се вреди борити. Али то не значи да са таквим паролама не треба бити обазрив.

Шта их, уосталом, спречава да отворено и слободно славе Видовдан, или да на јарболе које побијају широм Србије окаче свесрпску Народну заставу, која је једнако застава Републике Српске, Црне Горе, Републике Српске Крајине, колико и Србије?

Јер „српски свет“ је класични пример quaternioterminorum – овај појам не означава исту ствар када га користи народ, и када га користе његове политичке вође. И зато је он политички заводљив, и потенцијално опасан. Стога треба поставити питање – зашто бисмо користили израз „српски свет“ да њиме означимо Српство, кад можемо просто користити овај други појам који не само да је за разлику од првог утемељен у вишевековној националној и родољубивој мисли и теорији, не само да је кристално јасан и неподложан манипулацијама, већ је и савршен лакмус папир искрених патриотских намера јавног делатника који се проглашава за српског патриоту. Ако је „српски свет“ исто што и Српство, шта спречава наше политичаре да отворено користе овај други појам ван церемонијалних прилика о националним празницима? Шта их, уосталом, спречава да отворено и слободно славе Видовдан, или да на јарболе које побијају широм Србије окаче свесрпску Народну заставу, која је једнако застава Републике Српске, Црне Горе, Републике Српске Крајине, колико и Србије?

Баук Српства кружи Југоисточном Европом

Српство је баук слободе који ужасава бриселску бирократију, НАТО интеграторе, и архитекте „отвореног Балкана“. Српство поручује свима да је „земаљско за малена царство“, а да је Царство Небеско „ув'јек и дов'јека“. И да је оно такође отворено за све

То је оно што је изванредно код Српства као идеала – када њега имамо у виду, и када имамо у виду све великане који су нашем народу омогућили не само да опстаје и постоји, већ и да дан-данас колико-толико буде слободан и у стању да доноси самосталне политичке одлуке о својој судбини, веома је тешко погрешити и залутати. Проблем је што под светиоником Српства падају у воду лажне есхатологије „европског пута“, „евроатлантских интеграција“, односно „отвореног Балкана“, док су оне у потпуности компатибилне са пластичним и прилагодљивим појмом „српског света“. „Српски свет“ можемо градити и у ропству, као што смо се борили за очување свог идентитета, Цркве, и језика под јармовима Османске царевине, K&K монархије, односно Венецијанске републике. Српство нас ипак обавезује на нешто више. На подвиг. На јунаштво. На ослобођење и уједињење. А ако Српству нисмо дорасли, оно нам барем у непомућеном светлу нуди ликове наших дедова и прадедова који му јесу били дорасли, не дозвољавајући никоме да их фалсификује, или да их претвара у баналне брендове у пропагандним кампањама америчке амбасаде.

Када су Срби пуним плућима дисали своје Српство, оно није било светионик само за све Србе, већ за све остале народа Балкана, који су у Србима тражили и нашли искрене савезнике у својој борби за слободу и самосталност. Парадоксално, у веку у коме су Срби били највећи националисти, са њима су се сви идентификовали, сви су их поштовали, и сви су хтели да са њима граде заједничку будућност

И не само то. Када су Срби пуним плућима дисали своје Српство, оно није било светионик само за све Србе, већ за све остале народа Балкана, који су у Србима тражили и нашли искрене савезнике у својој борби за слободу и самосталност. Парадоксално, у веку у коме су Срби били највећи националисти, са њима су се сви идентификовали, сви су их поштовали, и сви су хтели да са њима граде заједничку будућност. У веку у који смо ушли одбацивањем властитог идентитета, са презиром према српском национализму, са обарањем очију пред Кнежевом клетвом, и обележавањем Видовдана срамним изручивањем председника Србије у руке српских непријатеља – Срби су постали предмет исмевања, презира, и одбацивања чак и међу својим сународницима у Црној Гори, Босни и Херцеговини, или самој Србији.

Потенцијал Српства је увек био револуционаран, и зато је Српство увек било опасно по све властодршце и империјалне центре моћи који су имали колонијалне интересе на Балкану. Опасно управо по њих, а не по друге балканске народе које ови хушкају на Србе, и чију србофобију негују и подстичу. Српство је заразно, и ниједан слободољубиви народ на њега није имун. Српство је баук слободе који ужасава бриселску бирократију, НАТО интеграторе, и архитекте „отвореног Балкана“. Српство поручује свима да је „земаљско за малена царство“, а да је Царство Небеско „ув'јек и дов'јека“. И да је оно такође отворено за све.

На Видовдан 2022. год.