О српском народу, студентским протестима и вапају за државом која функционише

I. НЕОБИЧНИ СЛУЧАЈ СТУДЕНТСКИХ ПРОТЕСТА – УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

а) Сви су све у праву

Најнеобичнија ствар везана за најновију серију масовних студентских и грађанских (и националних) протеста у земљи, по којој они одударају од сличних политичких процеса на другим меридијанима, јесте што у њима има релативно мало лажи и обмане на свим странама спектра. Уместо да ситуација буде налик на било које протесте било где у свету, где обично свака од заинтересованих страна говори делић истине, а остало лаже, измишља и фабрикује, Србија је – поред чињенице да је у питању једна од идеолошки и политички најкомплекснијих политичких сцена у Европи – авангардна и по томе што је у нашем политичком сукобу све на отвореном, свака страна прилично недвосмислено заступа своје стварне интересе, фокусира се на своје приоритете и у томе је веома рационална.

И заиста, везано за ове протесте су сви све у праву. Студенти су у праву да држава треба да стане док није у стању да гарантује животе својим грађанима. Режим је у праву да студенти немају капацитете да решавају проблеме грађевинске корупције нити су способни да понуде конструктиван излаз из кризе. Опозиција је у праву да режим не може да се бори са корумпираном хоботницом коју је сам изградио. Скептична десница је у праву да протестима активно манипулишу антидржавне, невладине и антинародне структуре. Еуфорична десница је у праву да скептична десница заправо подржава режим. Скептични левичари су у праву да је главни носилац протеста класа „добитника транзиције“ која обуставом рада или конфронтирањем са државом не може ништа да изгуби, нити ишта ризикује. Еуфорична левица је у праву да скептична левица служи одржавању актуелног колонијалистичког statusquo и игнорише учешће у протестима сиротиње и пролетаријата са периферије друштва. Скептични антиимперијалисти су у праву када виде беспрекорну координацију протеста какву је тешко замислити у случају вулгарног „дешавања народа“. Еуфорични антиимперијалисти виде недвосмислену подршку колонијалних структура моћи српском режиму. Скептични либерали препознају у масама српског народа онај исти баук српског национализма против кога се деценијама свом душом боре, а који је режим до сада држао као духа у боци. Еуфорични либерали виде прилику да „власт која се ваља по улицама“ уграби нека нова „мала група добро организованих људи“, која би српски брод још једном усмерила према ЕУ-НАТО светионику. Ово дијалектичко клацкање може се низати у недоглед.

Немојте ово погрешно схватити – није поента у томе да су „сви помало у праву“ и да „има много сјајних људи на обе стране“, што је типично уточиште конформисте и кукавице у сваком турбулентном времену. Ствар је у томе да је Србија један радикалан политички простор у коме сви заиста јесу у праву када изванредно комплексан феномен сагледавају из свог угла

Немојте ово погрешно схватити – није поента у томе да су „сви помало у праву“ и да „има много сјајних људи на обе стране“, што је типично уточиште конформисте и кукавице у сваком турбулентном времену. Ствар је у томе да је Србија један радикалан политички простор у коме сви заиста јесу у праву када изванредно комплексан феномен сагледавају из свог угла. То целу ствар чини додатно компликованом, јер није у питању нешто што може да се разреши „дијалогом“ у коме ће једна страна другој да укаже на грешке, нелогичности и чињеничке нетачности у њеним ставовима. Све се види, сви знају све и сви сагледавају ситуацију правилно, али свако бира да се бори за оно што му је у датом тренутку приоритет. И то је – опет – све транспарентно и отворено. А и легитимно.

б) Српски народ је политички најписменији у Европи

Овде треба нагласити још један изузетно важан детаљ, који наши коментатори често (селективно и тенденциозно) испуштају из вида када им то одговара – српски народ је силом историјских прилика један од политички најрационалнијих и најписменијих у Европи, о чему не само да сведоче истраживања јавног мњења по неуралгичним локалним и глобалним питањима, него и изванредна рационалност са којом просечан српски гласач приступа изборима, оријентишући се у измаглици лажи и обмана политичке кампање и прецизно погађајући политичку опцију од које реалистично (sic!) може да очекује да ће у разумној мери заштитити оне његове интересе до којих му је највише стало. То обично није богзнашта, је опет више о неостваривих фантазија које се нуде као алтернатива.

Ова чињеница је итекако добро позната политичким консултантима и агенцијама за политички маркетинг и она, са једне стране, изборе у Србији чини неупоредиво сложенијим процесом у односу на фамозна „уређена друштва“, али истовремено омогућава да се редовно и рутински кажњавају политичке снаге за ону врсту манипулација која у земљама европске централе (а и периферије) пролази већ деценијама. Па упркос томе – кад год нашим политикантима то затреба – народ је „глуп“, „неписмен“, „поводљив“, „похлепан“, „необразован“, иако истраживања јавног мњења упорно показују да то није тачно, иако у свим масовним политичким покретима (баш као и у слугерањском односу према режиму, или према окупатору) подједнако учествују сви слојеви становништва, и иако Србија представља једну од земаља Европе у којима владајућа елита у највећој мери зазире од народне воље.

в) Две главе Колонијалног предузећа – партијашии фондаши

Системски проблем који деценијама блокира наш (наглашено политички писмени) народ у његов политичкој активности јесте дубинско разумевање клијентистичке природе српског политичког система, у коме је народу дозвољено само да изражава незадовољство путем протеста или гласања, али било какве конкретне политичке амбиције може да оствари само кроз два канала – (1) постојећи партијски систем, или (2) НВО сектор. Дакле, народ је у Србији политички развлашћен, а његова суверена политичка воља сведена је на обесмишљени изборни процес кроз који могу само да одаберу који тираноидни доживотни председник које политичке странке ће да вуче све политичке конце у земљи у наредном периоду и истовремено служи као громобран за цели колонијално-корупцијски систем, тј. за „Колонијално предузеће“.

Системски проблем који деценијама блокира наш (наглашено политички писмени) народ у његов политичкој активности јесте дубинско разумевање клијентистичке природе српског политичког система, у коме је народу дозвољено само да изражава незадовољство путем протеста или гласања, али било какве конкретне политичке амбиције може да оствари само кроз два канала – (1) постојећи партијски систем, или (2) НВО сектор

Политички идеалиста у Србији, дакле, ако жели да иде корак даље од протестне конфронтације са државом и да за своју отаџбину учини нешто конструктивно (или просто да гради многима примамљиву каријеру професионалног политичара) може само да бира хоће ли у партијаше (разлике између режимских и опозиционих су козметичке) или ће у фондаше. И једни и други су на узици што домаћих, што страних безбедносних структура (које су такође спојене пупчаном врпцом), и једни и други имају изузетно ограничен спектар деловања, и – што не треба никада изгубити из вида – и једни и други су, без обзира на стране спонзоре, обилати корисници средства из државног буџета. Упорнији међу њима могу понекад и да прогурају неки пројекат у који страствено верују, али улазак у те кругове углавном подразумева ритуалну иницијацију мазањем путера на главу која ће их егзистенцијално везати за „Предузеће“ и учинити првом линијом његове одбране од грађана Србије.

У том контексту, када цинични познаваоци прилика у Србији (а ко их у Србији не познаје?!) уздишу да „студенти не могу ништа да ураде“, да је у питању лажни плурализам и пука смена једне подружнице Колонијалног предузећа за другу, односно да је „све то лепо, али зна ли неко шта даље?!“ – није у питању просто дефетизам, него нагомилано политичко искуство. Циници ће рећи да је „лудило понављање исте ствари изнова и изнова очекујући други резултат“. И углавном ће бити у праву. Али овај пут нису. Јер протести којима сведочимо су сасвим другачија зверка.

II. ДИЈАЛЕКТИКА РЕВОЛУЦИЈЕ – ШТА СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ НИСУ

Теза о обојеној револуцији појавила се међу првима и изузетно је популарна на свим странама политичког спектра. Око ње постоји консензус између прорежимских коментатора и разочараних српских патриота у земљи, али и између бриселских и руских пропагандиста који олако повлаче знак једнакости између протеста који се под заставом ЕУ воде у Грузији и Словачкој са наглашено антиимперијалистичким и антиколонијалним протестима у Србији

Расправе о томе шта тачно представљају масовни протести који у свом епицентру имају политичко деловање студената српских државних (sic!) универзитета трају месецима, и у тим расправама на свим странама спектра могу се чути изузетно убедљиви аргументи. Покушајмо да бацимо мало светла на ту расправу тако што ћемо кључним питањима приступити негативно, указујући, не на материјалне доказе да су протести овакви или онакви, већ управо на аргументе који показују да они нису и не могу бити угурани ни у једну од Прокрустових постеља коју им српска јавност упорно приподноси. Ових аргумената је много, па се читаоци моле за разумевање што ће и аргументација бити кратка и неразвијена. Па да почнемо:

1) Протести нису обојена револуција

Теза о обојеној револуцији појавила се међу првима и изузетно је популарна на свим странама политичког спектра. Око ње постоји консензус између прорежимских коментатора и разочараних српских патриота у земљи, али и између бриселских и руских пропагандиста који олако повлаче знак једнакости између протеста који се под заставом ЕУ воде у Грузији и Словачкој са наглашено антиимперијалистичким и антиколонијалним протестима у Србији. Не морамо улазити у финесе – сваки Србин лако уме да препозна иконографију обојене револуције. Сви знамо да су европски пропагандисти дозлабога тупави, а да њихови НВО трабанти нису у стању да организују било шта што не носи на себи њихов бренд и етикету, као и цену која сутра треба да им буде амортизована из западних фондова. Ниједна обојена револуција никада није била суптилна у својој отворено прозападној природи, ниједан од њихових агената не може да одоли да не подигне плави европски барјак како би шефови видели да њихове паре не троши узалудно.

Тих људи са плавом заставом тетовираном на челу (или бар у биографији твитер налога) – без икакве сумње – има много на овим протестима, они се мотају по рубовима, сликају селфије са окупљеном масом и беже да своју „борбу“ наставе анонимно на друштвеним мрежама, где су још једино јаки. Масовно и нескривено звиждање ведетама „Прогласа“ – последњег у низу евроатлантских кукавичјих јаја на српској политичкој сцени – на свенародном протесту у Новом Саду требало би да стави тачку на ту причу. Ти људи не само да не контролишу протесте, него нису у стању ни да се појаве, а да не буду извиждани и најурени. О томе да то приликом још носе своје политичке симболе тек не смеју ни да помисле!

Најзад, треба имати у виду да свима добро познати организатори и финансијери свих досадашњих обојених револуција очигледно подржавају председника Србије и његов режим. То упадљиво одудара од свих досадашњих случајева, када је политичка мета револуције увек била претходно остракизована и чак сатанизована и дехуманизована у западним медијима и институцијама. Све то овде упадљиво изостаје, а евроатлантски букачи трче наоколо и хистерично понављају фразе са прошлих протеста, очигледно без икакве озбиљне подршке и координације. Они су, како се већ више пута могло чути у нашој јавности, „одсечени пипак хоботнице који се рефлексно бацака по столу“.

2) Протести нису национална револуција

Студенти и демонстранти на овим протестима показују политичку зрелост која је раније била карактеристична само за врхунске маркетиншке агенције (чији се кадрови, уосталом, и регрутују управо из редова тих истих студената). Како би се спречиле манипулације и клевете, на протестима се виде практично искључиво српски национални симболи. Ћирилица доминира плакатима и транспарентима више него у било ком другом јавном простору код Срба, заставе су листом српске (притом је све више свесрпских народних тробојки без грба), уз упадљиво присуство симбола Срба са Косова, из Црне Горе и Републике Српске, али и Руса у Донбасу које, за разлику од евроатлантских провокатора, нико не протерује са протеста.

Испоставило се да српски националисти нису у стању да организују масован протест на неку од „својих“ тема, али и да српски либерали – који располажу са солидном инфраструктуром медија и културних институција – нису у стању да за „своје“ теме обезбеде критичну масу без српских националиста

Да ли то значи да је у питању некаква српска национална револуција? Нажалост, не. Српске националне снаге су темељно поражене и почишћене са политичке сцене, а њихов огроман део је инкорпориран у Колонијално предузеће. Сви покушаји да се овако масован устанак организује по неуралгичним националним питањима, попут издаје српског народа на КиМ и неуставних споразума које је Србија потписала са окупаторима њене покрајине, нису уродили плодом. То су теме које су очигледно блиске демонстрантима (како и не би, када у Србији постоји плебисцит по питањима „три не“ – непризнавања Косова, неуласка у НАТО и неувођења санкција Русији), али оне нису покретачи ових протеста и брендирати их као такве је једнако манипулативно као оно што раде евроатлантисти.

Испоставило се да српски националисти нису у стању да организују масован протест на неку од „својих“ тема, али и да српски либерали – који располажу са солидном инфраструктуром медија и културних институција – нису у стању да за „своје“ теме обезбеде критичну масу без српских националиста. Зато је оваква врста свенародне резонанције и била могућа само око питања које једнако погађа све. Ниједна од две стране није одушевљена чињеницом да мора да протестује заједно са оном другом, али су – бар за сада – свесни да немају другог избора. Истовремено, за разлику од свих досадашњих случајева, када су националисти обезбеђивали народне масе, а либерали „брендирање“ протеста, овај пут национални симболи доминирају, док су либерални у све већој мери занемарени и скрајнути.

3) Протести нису сигнализирање врлине, нити парада класних привилегија

Неко се фокусира на евроатлантске зомбије, неко се фокусира на четничке и руске ратне заставе, а неко – поготово српски освешћени левичари – воле да из демонстраната проберу оне наше суграђане који су очигледно добростојећи, нису егзистенцијално угрожени и који протестима прилазе лакомислено и из перспективе „сигнализирања врлине“ и „стила живота“ који „скупљају много лајкова на тиктоку и инстаграму“. Још једном, није спорно да је тих пословичних „добитника транзиције“, „буржуја“ и „хипстера“ на улицама диспропорционално много, поготово у великим градовима; није спорно ни да су њихови љигави и ташти постови на мрежама нарочито одбојни и иритантни, али ти људи истовремено представљају највише политички дезоријентисану социјалну групу у Србији, која сама није у стању да покрене било шта, а камоли да тако интелигентно брендира и упорно одржава у животу вишемесечни протест против кога наступају сви институционални чиниоци у земљи уз очигледну подршку колонијалне елите.

Критичари који се фокусирају на буржује и привилеговане ситне капиталисте затварају очи пред масама обичног српског света који се са муком одвајају од својих послова и пробијају са периферије до центра да би оно мало слободног времена посветили учествовању у нечему у чему немају никакав непосредни интерес, већ просто у томе препознају јавно добро

Критичари који се фокусирају на буржује и привилеговане ситне капиталисте затварају очи пред масама обичног српског света који се са муком одвајају од својих послова и пробијају са периферије до центра да би оно мало слободног времена посветили учествовању у нечему у чему немају никакав непосредни интерес, већ просто у томе препознају јавно добро. Међу људима који излазе на тргове малих и сиромашних српских места, или који просто пеку кифлице од никад скупљег брашна и јаја да би почастили „нашу децу“ која пешке пролазе кроз њихов град, не само да има радничке класе и сиротиње, него има и огромног броја гласача владајуће странке. И у томе, опет, нема ничег лошег нити скандалозног – тако функционише демократија, а глас за неку странку на изборима, упркос културрасистичким фантазијама наших грађаниста, не значи да је неко продао своју душу режиму, нити да није спреман да јавно подржи нешто што препознаје као јавни интерес.

4) Протести нису ни политички, ни антиполитички

Појам „политике“ је у српском језику скоро непоправљиво загађен и изједначен са појмом „политиканства“, али чак и када тај значењски шум оставимо по страни, остаје чињеница да ови протести нису ни „политички“, ни „антиполитички“ у било ком релевантном смислу тих израза. Они нису „политички“, јер, упркос сталним покушајима киднаповања од стране пилићара из српских опозиционих странака (које све листом представљају „СНС у малом“, чије ауторитарне вође сањају да постану „Вучић уместо Вучића“), студенти као њихови носиоци категорички одбијају сваки покушај да се „интегришу“ и своје захтеве каналишу „кроз институције система“, што би за циљ имало превлачење целог устанка у каљугу предизборне кампање где их Председник-свих-нас аутоматски добија на искуство.

Али и српска јавност има нагомилано политичко искуство, а управо свеже искуство изванредно подлих и манипулативних протеста „Србија против насиља“ представља главни разлог што се није пошло ни путем „антиполитичких протеста“, заснованих на замени конкретне борбе за државу, законе и правду за етерично и постмодерно парадирање сопственим осећањима и добрим вибрацијама, те потребом за „нормалним животом“ и „миром у свету“. „Србија против насиља“, притом, не само да је свела политичку борбу на перформанс за друштвене мреже, већ је једну шокантну и незапамћену трагедију цинично претворила у политичко гесло, због чега је с правом почишћена на изборима.

Јасно се види да учесници у најновијим протестима не желе да иду тим путем и немају никакву жељу да своју политичку вољу и енергију ставе у сврху освајања 5-6 процената горе-доле за ову или ону странку у потпуно разваљеном и обесмишљеном партократскомсистему. Та борба јесте политичка у једном дубљем смислу, у смислу борбе за српску државу која ће својим грађанима бити брижна и посвећена мајка, а не маћеха са опијатском зависношћу и токсичном везом са силеџијом из краја.

5) Протести нису трагање за новом политичком елитом

Један део критичара протеста, али и њихових присталица, наглашава одсуство „вођства које би све каналисало према неком смисленом циљу“ као централни проблем протеста. То одсуство вођа је занимљив феномен, коме треба посветити мало пажње. Ко год координира протесте – а ту очигледно има и изузетно искусних људи, али свакако и универзитетске омладине која не размишља по старим шаблонима – увидео је да је први корак ка обесмишљавању протеста у свим досадашњим народним побунама увек било формирање представничких тела, гласноговорника и вођа. У апсолутно коруптивном систему, те „вође“ би у року од пар месеци били усисани у дуопол „партијаша и фондаша“ и претварали се у само најновији ешалон политичких креатура које народ дубински презире.Вођени жељом да избегну замке које је режим већ толико пута успешно искористио, студенти су га лишили полуга утицаја и оставили да махнита и хистерише, успаничен чињеницом да су се правила игре променила и да је ситуација закорачила у непознато.

Али су исто тако свесни да оног тренутка када се почне са „вођама“ и „странкама“ и „покретима“, цела ствар пада у воду. Српском народу је преко главе „младих лидера“ и „нових покрета“ који треба да симулирају политичку борбу. Ако не можемо да имамо Карађорђа, не треба нам ни нови, лепши и млађи Марко Ђурић или Павле Грбовић

Режим се тако нашао у мат-позицији – нема кога да подмити и купи (не зато што нема подмитљивих, него зато што они немају никаквог утицаја на целину протеста), а не може ни да просто пошаље жандармерију да рашчисти улице (како би то урадили у, јелте, „нормалним државама“), јер у првом реду стоје пословична „деца“, чије би физичко малтретирање довело до тоталног устанка и можда чак и побуне у самим органима реда. Тако смо и дошли у садашњу ситуацију у коме се држава и студенти налазе усред „такмичења у зурењу“, где обе стране чекају ко ће први да трепне. Држава је трепнула већ неколико пута и већ смо видели досад невиђене ствари – оставке и привођења министара, па и сам пад владе.

Али једно је сигурно – ово чему присуствујемо није још један драфт за нове партијске омладине и „свеже месо“ за српску партијско-фондашку, владино-невладину машину. Ако брод тоне, питање ко држи кормило више није приоритет. Нема никакве сумње да ће, када се све ово заврши, много талентованих људи имати пред собом отворене каријере у политици, безбедности, маркетингу, или НВО сектору. Али су исто тако свесни да оног тренутка када се почне са „вођама“ и „странкама“ и „покретима“, цела ствар пада у воду. Српском народу је преко главе „младих лидера“ и „нових покрета“ који треба да симулирају политичку борбу. Ако не можемо да имамо Карађорђа, не треба нам ни нови, лепши и млађи Марко Ђурић или Павле Грбовић.

6) Протести нису апел за „владавином права“

Још једно типично подметање, које у суштини представља покушај евроатлантиста и бриселских бирократа да амортизују штету и испод жита успоставе какву-такву симболичку контролу над протестима, јесте тврдња да се грађани у Србији боре за „рад институција“ и „поштовање закона“. Мантра о „владавини права“ већ дуже од деценије Србима служи за подсмех и у јавном дискурсу је синонимна са флоскулама о „безалтернативном европском путу“, „стандардима грађанског друштва“ и „западним вредностима“. Све су то потпорни стубови посттранзицијског клијентистичког и неофеудалног status quo, у коме и врапци са гране (а камоли студент и универзитет) савршено добро разумеју да „закон не влада свима једнако“ и да је „владавина закона“ једна ствар када комуналац малтретира продавачицу лубеница на пијаци, друга ствар када стратешки партнер доноси папире у инспекцију на оверу, а треће када министар који је синоним за корупцију добија право да се брани са слободе, јер „неће ваљда да убије некога“.

Народ на улицама српских градова је савршено свестан да нас је вајна владавина права довде и довела, баш као што разуме да та фраза управо и значи оно „пустите институције да раде свој посао“ и „ђацима је место у школи“, што папагајски понављају режимски медији и букачи. Не певају Срби по улицама Боже правде без разлога – већина је, ако никако другачије, бар интуитивно свесна да у Србији институције раде тачно онако како су предвиђене да раде, а да се закони кроје тако да штите инвеститоре, а не људе који остају затрпани испод рушевина инвестиције. И зато се народ на улицама не може задовољити привођењима, саопштењима и објављивањем докумената – њему није потребан печат, него правда.

Народ на улицама српских градова је савршено свестан да нас је вајна владавина права довде и довела, баш као што разуме да та фраза управо и значи оно „пустите институције да раде свој посао“ и „ђацима је место у школи“, што папагајски понављају режимски медији и букачи. Не певају Срби по улицама Боже правде без разлога

7) Протести нису бесмислени

Па добро, рећи ће неко, ако демонстранти неће ни страну интервенцију, ни дворски пуч, ако неће ни Американце, ни Русе, ни странку, ни вођу, „ни црвен длан, ни црвен бан“, зашто нас онда замајавају својим протестима и заустављањима саобраћаја? Ако их ниједан уступак власти не може задовољити, ако ништа што држава уради увек већ није довољно, онда ништа нема смисла – протести представљају голо инаћење и аутодеструктивну парализу друштва која је сама себи сврха, а људи имају своје животе, своје послове и проблеме, своје драгоцено слободно време. Одакле право да се тако игра са судбином целе земље? Најзад, држава мора да функционише.

Управо у тој фрази лежи и одговор на ову примедбу. Да, држава мора да функционише, а протести нам управо пластично показују како изгледа када држава не функционише. Основна функција државе, сложићете се вероватно сви, јесте заштита живота и имовине њених грађана и одржавање реда и мира у јавности. Ако људи насумично гину на улици и ако то нема никакве последице по виновнике, с правом се може аргументовати да државе, заправо, нема. Заустављање свега, ако га тако гледамо, није блокада државе, него позив да се држава пројави. Да востане Србија – не у смислу устанка Срба против српске државе, него у смислу да држава престане да буде украдени аутомобил који пролази кроз црвено и обара ивичњаке, већ да буде у стању да свој народ сачува и заштити од зулума кабадахија које су га узјахале, било да је реч о јајарама који краду буџетски новац на Железничкој станици, инвеститорима који доносе готове законе на сто министру који ће експресно и „на звонце“ бити усвојени у парламенту, или терористима који истерују људе из својих станова и избацују из својих предузећа у Северној Митровици, Лепосавићу или Звечану.

III. «ДОБРО, АЛИ ШТА ДАЉЕ?“ – ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА

Циљ овог текста није да агитује за неку од мноштва страна у овом великом друштвеном кретању коме присуствујемо, а које све имају своје потпуно легитимне интересе. Као што је речено, Срби су веома политички самосвесни и потпуно рационални. Свако од нас зна шта осећа када види масе људи на Славији, Аутокоманди или Лиману, зна шта жели да уради када чује Боже правде или Химну Светом Сави, зна шта мисли о Зорану Кесићу или Ивану Ивановићу, зна, уосталом, кога сматра одговорним за трагедију у Новом Саду. Оно што можемо сви да покушамо јесте да схватимо необичну ситуацију у којој смо се нашли, ситуацију која је практично ниоткуда и изненада довела друштво до руба колапса, а да истовремено нема ниједног од уобичајених симптома тог колапса, попут сукоба грађана са полицијом. Српство јесте разједињено, али тренутно цело стоји пред овом дилемом и види да се не може ићи даље како се ишло до сада. Али како ићи даље? Хоћемо ли просто да се препустимо неурози и хистерији, док не изгубимо свест коју тренутно имамо, а то је да ова ситуација може да се расплете на општу корист, али може и каскадно да се сурва у грађанске сукобе од којих би се наша земља (опет) опорављала годинама и деценијама?

Хистерија као симптом акутне болести друштва

Ово је можда добро место да се укаже да ситуација на микроплану силно одудара од велике слике. Гледано из птичје перспективе, Србија изгледа као идеална држава заснована на грађанској солидарности, правди и одговорности, где се цело друштво паралише због смрти 15 људи, али где истовремено нема руље која пали и пљачка, нити полиције која крвожедно разбија носеве и ломи кости бунџијама. Многи људи у свету су то приметили и српска политичка култура их је затекла као нешто несвакидашње.

Гледано из птичје перспективе, Србија изгледа као идеална држава заснована на грађанској солидарности, правди и одговорности, где се цело друштво паралише због смрти 15 људи, али где истовремено нема руље која пали и пљачка, нити полиције која крвожедно разбија носеве и ломи кости бунџијама. Многи људи у свету су то приметили и српска политичка култура их је затекла као нешто несвакидашње

Али на плану појединачних и личних односа, неуроза излази на видело. Свађају се породице, раскидају везе, кваре кумства, људи једни другима прете, хистеришу, па и насрћу једни на друге. Понекад колима. Уз сво поверење према изванредној политичкој култури коју тренутно на српским улицама демонстрирају и грађани и органи реда, озбиљно бисмо се заваравали ако бисмо игнорисали да је ситуација у друштву запаљива и да је један исхитрен потез – можда неког маргиналног несрећника који више не може да поднесе општу напетост – може одвести негде о чему нисмо вољни ни да размишљамо. Уосталом, претходних деценија смо сведочили томе како се потпуно мирне и чак просперитетне земље претварају постапокалиптичне бестрагије и terraenullius. Било би наивно веровати да тако нешто не може да се десии нама, утолико пре што знамо да се већ дешавало не тако давно. И да се дешава дан-данас пред нашим очима у нашој окупираној покрајини на југу земље.

Ако нас је историја и чему научила, онда је то да и држава, али и маса људи на улицама може носити достојанствено лице Победоносног Зевса који на длану држи богињу Атину, али и маничну гримасу Крона који прождире своју децу. Чињеница да смо оба лица добро упознали свакако и стоји у темељу ове опште суздржаности и мира, која нас све толико подсећа на литије у Црној Гори пре четири године. Литије су биле једна невероватна народна револуција каква није виђена нигде у Европи у овом веку, али на крају нису успеле да прерасту у национални препород и толико очекивано „српско пролеће“. Црква и народ су савладали огроман отпор система и успели да сачувају своје светиње, али на крају баладе држава је остала у статусу полуколонијалног status quo и замрзнутог грађанског рата подгреваног извана.

Ситуација у Србији је другачија – озбиљног отпора система нема, али нема ни његове спремности да се промени и прерасте у нешто за грађане прихватљиво. И то је мач са две оштрице. Са једне стране, одсуство системског насиља од стране органа реда шаље поруку да је побуна и грађанска непослушност нешто безопасно, некаква фешта на отвореном на коју се иде са ситном децом и старијим укућанима, а да су полицајци, жандарми и друге јавне службе посвећени свом послу и улажу озбиљан и очигледан труд да спрече било какву ескалацију насиља на упадљиво мирним протестима. Са друге стране, то само значи да у случају да до ескалације дође, она може довести до много озбиљнијих последица и страшнијих повреда него што је случај када се са полицијом сукобљавају млади, јаки и за тучу припремљени фудбалски навијачи или неко сличан. У условима опште неурозе и хистерије, скупови овакве масовности представљају кудикамо озбиљнији ризик по друштво од мањих, а агресивнијих сукоба грађана са органима силе. А та неуроза и хистерија ће бити све већа, што више режим буде слао помешане сигнале да је истовремено уплашен и успаничен протестима, али и потпуно неспреман на кораке који би рашчистили ваздух и деминирали ситуацију.

У условима опште неурозе и хистерије, скупови овакве масовности представљају кудикамо озбиљнији ризик по друштво од мањих, а агресивнијих сукоба грађана са органима силе. А та неуроза и хистерија ће бити све већа, што више режим буде слао помешане сигнале да је истовремено уплашен и успаничен протестима, али и потпуно неспреман на кораке који би рашчистили ваздух и деминирали ситуацију

Не „шта даље?“, него „нема даље“

То нас доводи до оног питања свих питања и истовремено најчешћем аргументу наших суграђана који имају симпатије према студентима (према студентима, не према Бјелогрлићу, Кесићу, Ивановићу и другим акрепима који сликају селфије са масом за своје политичке линкдин налоге), али оклевају да се придруже протестима. „Све је то лепо, али има ли ико од вас представу шта даље?“, питаће такви људи – и биће у праву. „Проглас“, додуше, зна шта би даље, преписао је то вероватно са неког памфлета који су скинули са сајта Ју-ес-ејда пре него што је угашен, или са неке пауерпоинт презентације коју су видели на некој НВО радионици у Шћећину, Брном или Опатији, али њих, срећом, нико не пита за мишљење. Не пита, нажалост, ни групу професора и угледних конзервативних интелектуалаца који су недавно објавили „Начела суверенистичке политике“ – списак лепих жеља за неком бољом државом око кога би „сви требало да се окупимо“, али без икаквих назнака о томе како би те жеље и циљеве требало остварити унутар коруптибилног, клијентистичког и колонијалног система у коме живимо.

Студенти су на ову дилему одговорили на исти начин као и на све покушаје режима да их увуче у своје врзино коло и ситуацију пребаци на домаћи терен – терен подмићивања, уцена, или просто нове предизборне кампања за нове бесмислене изборе. Они понављају да нису ту да са било киме преговарају о било чему, већ да просто траже да се „њихови захтеви испуне“. Без икакве сумње, ти захтеви нису јасно формулисани, нити постоји иоле поуздан механизам да се дифузна и дехијерархизована студентска тела и њима придружене групе грађана убеде да је држава заиста испунила захтеве, ако их испуни. Као и у случају великих протеста против ковид мера 2020. године и као у случају црногорских литија: иницијални успех је свима подигао очекивања и грађани који сада већ свакодневно излазе на улице неће бити задовољени, чак ни да свака појединачна особа која је учествовала у изградњи, планирању и одобравању спорне „реконструкције“ надстрешнице заврши на робији. Председник Србије се том чињеницом вешто користи, мелодраматски понављајући како се са улица „тражи његова глава“. И уопште није искључено да ће у политички опортуном тренутку као лулу мира (а заправо коску за жвакање) понудити грађанима чак и своју оставку, не би ли се некако домогао нових избора и чврстог тла под ногама. И да ће му то чак поћи за руком.

У систему у коме грађани немају институције кроз које могу да каналишу своју политичку вољу, када кап прелије чашу, масе се изливају на улице и није их лако вратити кућама. Клијентистички државни апарат тренутно пипа у мраку, попуштајући помало и нудећи нове симболичке уступке и нове главе на тацни, у нади да ће неки од тих корака бити довољан да се маса успокоји, а систем „врати у нормалу“. И можда се то заиста и деси. Можда рад тужилаштва и правосудних органа успе да убеди већину грађана да правда јесте задовољена, после чега ће протести спласнути и разводнити се, вративши политички живот земље у уходани политикантски колосек. Али дух народне побуне неће бити у потпуности враћен у боцу и први следећи повод изазваће идентичне протесте који неће моћи да се релативизују и успокојавају унедоглед. Србији је потребно системско решење.

Можда рад тужилаштва и правосудних органа успе да убеди већину грађана да правда јесте задовољена, после чега ће протести спласнути и разводнити се, вративши политички живот земље у уходани политикантски колосек. Али дух народне побуне неће бити у потпуности враћен у боцу и први следећи повод изазваће идентичне протесте који неће моћи да се релативизују и успокојавају унедоглед. Србији је потребно системско решење

Народ вапи за државом

Када је српска политичка чаршија – што режимска, што опозициона – чула да студенти излазе са наставе и почињу да блокирају своје факултете, а затим и улице, прво им се смејала, али када је видела хистеричне реакције и посртање режима који не зна како да изађе на крај са опозицијом која се не састоји од превејаних битанги са гомилом путера на глави, почела је да се такмичи у снисходљивости, улизивању, добронамерним саветима и суфлирању „шта би све студенти требало да раде“, „шта да траже“, „како да се поставе“. Они бесрамнији међу овим улизицама су чак позивали да се државни апарат суспендује и замени студентским пленумима, а извршна власт „експертском владом“ која би се састојала од универзитетских професора (пожељно оних са списка Ју-ес-ејда).

Ипак, остаје чињеница да су грађани Србије фасцинирани студентским пленумима као политичким институцијама које успевају да каналишу народну вољу и да се на институционалном нивоу суоче са свемоћном и отуђеном извршном граном државе, и у том суочавању победе. Ствар је у томе да су Срби, поновимо то још једном, политички изузетно самосвестан народ, али немају начина да своју политичку вољу институционално каналишу, осим кроз шалтере Колонијалног предузећа, као припадници касти партијаша или фондаша. Срби се страственије ангажују у вибер групама школског родитељског савета него у раду својих месних заједница или општина, јер у тим вибер групама имају утисак да њихов глас може да се чује и да преко њих могу да учине нешто корисно за свој крај и своју породицу. Потребна нам је држава у којој ћемо исти смисао видети у раду њених демократских и политичких институција! То што их немамо и што са државом можемо да комуницирамо само урлајући и дувајући у пиштаљке на улицама, представља основни разлог свеопште неурозе и хистерије.

Срби своје владаре ионако не оцењују по томе како су на власт дошли, него како су са ње сишли. Систем је свакако пред пуцањем. Заменимо га пре него што пукне и одведе нас све у нови циклус немира, лутања и изгубљеног времена

Завршимо онда овај текст на исти начин на који то раде сви остали – са добронамерним (и лицемерним) саветом „деци“ шта да раде даље и за шта да се боре. Они су већ направили подвиг пластично доказавши Србима да систем не фунционише и да није у стању да поправи самог себе, а затим и доказавши да грађани могу да позову државне службенике на одговорност, па можда чак и одведу недодирљиве локалне кабадахије на робију. Али Србима је потребна држава, а држава није скуп лепих жеља и утопијских замисли, већ потпуно другачији уставни и законски поредак од овог који тренутно имамо, а који је баждарен да сервисира Колонијално предузеће и његове агенте на терену. Потребнису нам скупштина, управа и судови који неће бити под контролом шефа најмоћније партије и његове опричнине (и његових стратешких партнера из амбасада Квинте), потребан нам је политички систем у коме ће бити мноштво моћних државних службеника који ће моћи да ограничавају и контролишу самовољу један другоме, док ће сами у сваком тренутку бити опозиви, ако тако одлуче њихови бирачи.

Потребна нам је равномерна заступљеност свих крајева Србије и свих идеолошких група у скупштини. Потребни су нам судови који суде по закону, а не по вољи владе или корумпираних колонијалних савета и олигархијских лобија. Потребне су нам институције које имају законске пуномоћи да штите грађане од зулума и самовоље кабадахија, поготово на Косову и Метохији. Укратко, потребан нам је нов Устав. Само у оквирима другачијег политичког система било какве приче о „прелазној влади“ или „новим изборима“ могу имати било какву тежину.

Ово није само прилика за студенте и грађане да искористе вакуум моћи и изграде политички систем који би био више по националној мери, и који Србија заслужује. Ово је таође и прилика за Председника Србије. Срби своје владаре ионако не оцењују по томе како су на власт дошли, него како су са ње сишли. Систем је свакако пред пуцањем. Заменимо га пре него што пукне и одведе нас све у нови циклус немира, лутања и изгубљеног времена.