Културна политика | |||
Гладијатор II – лош филм о Риму и добар филм о Америци |
понедељак, 02. децембар 2024. | |
Оригинални Гладијатор са Раселом Кроуом у главној улози представља филмску пројекцију америчке моћи на врхунцу. Штавише, такав филм могао је само да буде снимљен у том повесном тренутку и само је саморазумљива позиција Америке као недвосмисленог глобалног хегемона могла да му обезбеди толеранцију публике за безобзирна идеолошка подметања која стоје испод једне једноставне приче о породичној трагедији и освети. Није само ствар у томе да је толико хваљено "класично херојство" Максима Децима Меридија у ствари модерни протестантски идеал инсуларне субјективности изванредног појединца усредсређеног на традиционални амерички сан о "малој кући у прерији", које би правим Римљанима (осим, можда, полумитолошких оснивача Републике) био смешан. Америка је на прелазу векова била толико опседнута својом мисијом да "претвара диктатуре у демократије", да њених моралистичких флоскула о "владавини народа" и "представничкој републици" није могло бити поштеђено чак ни Римско царство. И ми смо то узимали здраво за готово у тадашњим филмовима јер смо сви мислили да трпање америчких политичких порука у филм о антици нешто нормално и саморазумљиво. Слобо, Комоде! Тако је и Марко Аурелије, један од најпознатијих римских царева, који је иза себе оставио читаву књигу властитих мудрих изрека, безмало претворен у Дизнијеву принцезу. За кратко време на сцени сазнајемо да "неће више да буде цар" и да жели да "Рим поново буде република" у којој "сенат представља народ", (ко је пратио Вишак историје Тиосава Пурића свакако је већ у току да је основна одлика Римске републике управо био стални политички рат између сената и народа), али некако то није могао да спроведе из позиције апсолутне моћи током деценија своје владавине, него је морао да замоли насумичног генерала да тај посао заврши уместо њега. Том племенитом сну на путу стоји још једна икона америчког интервенционизма – "зли диктатор" Комод, који, осим апокрифног убиства свог оца, у филму не ради ништа нарочито што би га показало као бољег или лошијег од било ког другог румског цара. Он организује вишемесечне гладијаторске игре у којима народ очигледно ужива, он маргинализује сенаторе који сами не и не остављају утисак људи који би могли компетентније да воде Рим од тренутне управе, али све то нема везе, јер је он очигледно лош тип и публици то је довољно. Попут Слобе, Садама или Башара ел Асада, Комод је био једина препрека између своје земље и благостања и демократије које она заслужује. Овај конфликт добра и зла је у филму потпуно персонализован и сви остали актери представљају само публику и статисте у сукобу двају главних ликова. Рим се у филму појављује само као превртљива маса која навија за борца у арени који јој се нарочито допао својом снагом, вештином и суровошћу, али шта би био политички интерес тог народа на трибинама и ко је у стању да га заступа, тешко је рећи. Сценарио је шаблонски и није случајно што подсећа на онај по коме у Србији одвијала смена власти пола године након изласка филма – подразумевало се да ће "са Римом све бити у реду, само да оде Комод". Лош наставак, забаван филм Ако је први филм шаблонска холивудска прича о јаком појединцу са снажном и једноставном мотивацијом који се непосредно сучељава са упечатљивим и једнако једнодимензионалним негативцем, па је све то замотано у обланде "озбиљне кинематографије" и "костимиране драме", са другим филмом је све – компликовано. Без сумње, у питању је филм који је конфузан, разобручен, кичаст, апсурдан, и у великој мери баналан. Штавише, цели овај текст могао би бити посвећен набрајању његових пропуста и недостатака – главни јунак Луције (Пол Мескал) има нејасну и подељну мотивацију, на први поглед главни антагониста Акације (Педро Паскал) је у неку руку такође главни јунак, прича је запетљана и хаотична, њена политичка потка је час пренаглашена, час потпуно занемарена, а плејада негативаца је и сама располућена између инфантилно карикатуралног двојца императора Гете и Каракале (Џозеф Квин и Фред Хечингер) и перфидног манипулатора Макрина (Дензел Вошингтон), који апсолутно доминира филмом и своју улогу игра достојно врхунског политичког трилера. Укратко, у питању би била апсолутна катастрофа од филма да у свом том кичу, хаосу и потпуном одсуству пијетета према историјским чињеницама он није толико забаван. За љубитеље римске историје, основна мана оригиналног Гладијатора била је то што је у питању жанровски акциони филм који се упорно издаје за историјску драму. Гладијатор II тај проблем нема – његово потпуно одсуство било какве бриге о историјској веродостојности наглашено је премештањем Нумидијског рата неких триста година у будућност, апсурдним "десантом у Нормандији" (пардон, Нумидији), преторијанском гардом која заводи ред у арени са луковима и стрелама и, наравно, фамозним ајкулама у Колосеуму. Ајкуле су управо онај детаљ који помера тежиште филма са историјске драме у кич "мача и сандала" и који наш хоризонт очекивања са ХБО серије Рим помера више у смеру Астерикса гладијатора. Човек не може, а да се не насмеје када замишља сцену у којој неко него објашњава продуценту филма како су "гладијаторске игре несумњиво биле ужасна и одвратна ствар, али ако се већ прави поморска битка у Колосеуму, биће много боље са ајкулама".Једино је штета што аутори нису имали више храбрости да те апсурдне, кемповске детаље додатно подвуку и нагласе и самим тим одстране шум који се налази у корену већине негативних критика које је филм досад добио, а које се фокусирају на "историјску нетачност" (као да је оригинал био некакав еталон веродостојности). Како учинити Рим поново великим Ако, међутим, хоћете заиста да уживате у Гладијатору II, није довољно просто схватити да то "уопште није филм о Риму", потребно је схватити да је у питању недвосмислено филм о модерној Америци. Те паралеле постају утолико забавније, ако се упореде са сликом о Америци коју је градио први филм. Заиста, мало је тако упечатљивих сведочанстава о томе колико се глобални хегемон променио за четврт века, као разлике између идеолошких пројекција које у глобални етар шаљу ова два филма. Док је у првом филму Рим империја на врхунцу моћи која нема никакве видљиве унутрашње проблеме осим узурпације моћи од стране једног декадентног и психички лабилног појединца и донекле чињенице да се јавни живот утапа у опсесији јавности борбама на живот и смрт у арени, у другом филму Рим је представљен као буквално дисфункционална урбана клоака болештине и сиромаштва, где се кроз армију бескућника пробијају златне носиљке патриција. Није ствар само у разлици између слика империје у напону и империје у опадању. Непосредне политичке паралеле су толико опипљиве и упечатљиве, да их је заиста тешко отписати као случајност. "Римски сан" је изгубљен, сенат је сенка самог себе, народ пропада у беди, немаштини и безнађу, а империјом управља двојац гротескних карикатура, од којих је један цар крвожедан и опседнут покретањем нових ратова и освајањем истока, пре свега Персије (Бајден), док је други ментално заостао, неспособан да срочи смислену реченицу и непрекидно се кикоће (Камала), да би се испоставило да свима њима из позадине повлачи конце наочити и лепо одевени црнац који и физички подсећа на Обаму и који је потпуно опседнут искорењивањем старе, привилеговане (беле) елите. Против овог неправедног поретка се дижу заблудели припадник старе аристократије ("Принц Рима" Луције) који је као роб бачен у арену, али се из ње издигао као народни шампион, и мудри генерал (Акације), свестан да политика сталних ратова и угњетавања целог света само сеје мржњу и отпор према Риму, који је на путу да се угуши у сопственој крви. Цела прича кулминира са карикатуралним сучељавањем "љубичастих Римљана" (Рим где бивши робови и спекулативни капитал контролишу сенаторе и цареве) и "црвених Римљана" (Рим обичних војника и породичних људи) у сцени налик на Гетисбург, која се завршава победом "Принца" и "линколновским" говором који их све позива да "врате римски сан" и "учине Рим поново великим". О античкој драми и стоичкој филозофији Нема сумње да ће Гладијатор II остати у сенци свог претходника, али у читавом низу аспеката у питању је – опростите на скандалозној тврдњи! – бољи филм. Инфантилна прича о "обнови републике" представља централни покретач првог филма, док је у другом безмало исмевају управо они сенатори који би "требало да врате власт народу". Марко Аурелије се у првом филму показује као америчка политичка карикатура, док се у другом филму у више наврата наводе аутентични цитати из његовог списа Самоме себи који га приказују кудикамо верније, релевантније и са више достојанства. Док генерал Максим у првом филму држи прилично мутан хомеровски говор о бесмртној слави који се лоше уклапа у његову властиту потребу да оде кући и гаји пшеницу, Луције у два наврата понавља веома интелигентну епикурејску мантру о томе како се не треба плашити смрти ("док смо ту, смрти нема; када смрт дође, нема нас"), која представља један за модерну публику необичан, али аутентичан антички поглед на свет. Најзад, сцене у којима очигледно инспирисани Дензел Вошингтон мефистофеловски манипулише римским царевима и сенаторима изгледају као да су изашле из неког Шекспировог комада и нема сумње да ће као бравурозне минијатуре надживети сам филм. Штавише, чак и несумњиво најгори аспекти филма који толико иритирају критичаре – нејасне мотивације, хаотична радња, апсурдно и мелодрамски заплетани родбински односи, тешко разумљиве политичке игре, па и сама апсурдност и антиклимактичност епилога представљају лоше приповедање по критеријумима холивудских акцијаша из осамдесетих, али кудикамо више од оригиналног Гладијатора одговарају наративним обрасцима из античке римске митологије и историје. Поготово је протагониста Луције потпуно античка фигура налик на, рецимо, Париса – он може да одрасте у планини са чобанима (тј. "међу варварима у Нумидији"), али његова аристократска врлина пре или касније мора да изађе на површину. Аристотеловим речником, "истински слободан човек никада не може постати роб" и Луције ту поенту изванредно осликава у краткој сцени када са гађењем баца дрвени мач којим му његов власник Макрин "дарује слободу" (претходно њиме заклавши надзорника робова који му га је донео) и узима у руке прави, челични мач, наслеђен од оца, којом ће слободу да освоји. Delectati sumus Гладијатор II није филм који ће се садржински допасти свима, али, срећом, своју (античку) приповедачку конфузност за потребе модерне публике надокнађује заиста узбудљивим визуалним приповедањем које у борбеним кореографијама превазилази први филм (сниман данас превазиђеном техником "дрхтаве камере" са превише резова). И мада специјални ефекти у њему највише привлаче пажњу, још су лепше традиционално снимљене масовне сцене које подсећају на старе студијске спектакле. У том смислу, лако се може десити да судбина овог филма буде налик на прошлогодишњи филмски хит Барби. Можда је он сасвим случајно испао интелигентнијим него што су његови аутори били у стању да замисле, можда је његова политичка субверзивност само случајност и лукавство ума, можда кичасте и глупе сцене изазивају много расправа и контроверзи, али, на крају баладе, у питању је филм о коме свако има мишљење и који никога не оставља равнодушним. И, што је најважније – који враћа публику у биоскопе. Без обзира да ли смо одушевљени или згађени, без обзира да ли палцем показујемо нагоре или надоле, Ридли Скот нас је вратио у Колосеум. Почивај у миру, Максиме Дециме Меридије, delectati sumus. (РТ) |