Савремени свет | |||
Олимпијске игре у Паризу кроз призму „Астерикса“ из 1968. - стари француски хумор и вечне спортско-политичке теме |
недеља, 18. август 2024. | |
Игре XXXIII Олимпијаде у Паризу остале су у великој мери у сенци старих политичких и нових културних скандала, а један од снажнијих утисака међу глобалном публиком – поготово оном која долази из конзервативнијих кутака планете – био је да Француска постала недорасла сопственом реномеу културне локомотиве (западног) света, да је утопљена у политички-коректну провинцијалност периферије глобалне америчке Империје, и да јој чак ни њена најславнија особина – способност да се увек буде на самом врху таласа модних трендова – више не полази за руком. Отварање игара, које је својим шарлиебдоовским безобразлуком требало да нас подсети на врхунце некада славне француске школе комедије замало је успело да буде аутоиронично приношење огледала остарелој куртизани са јаком шминком у коју се претворила нација која је некада диктирала темпо културног и политичког развоја света. Замало, јер се испоставило да у Паризу није остао нико способан да прихвати шалу. Французи су или били егзалтирани бахатошћу са којом су организатори Игара ударили шамар „варварима, примитивцима и реакционарима“ који су им, јелте, дошли у госте, или су у очајању и посипању пепелом превазишли чак и критике из кудикамо конзервативнијих земаља.
Али ако Французи данас нису у стању да процесуирају све парадоксе, недоследности и лицемерја Олимпијских игара, Французи од пре пола века могу да им притекну у помоћ. Више српских коментатора на друштвеним мрежама се присетило нарочито упечатљивих сцена из стрипа Астерикс на Олимпијским играма и поделило их на велико весеље српског интернета, поготово нас којима чувено „Политикино“ бутлег издање из деведесетих са урнебесно-генијалним преводом покојног Ивана Клајна представља део сентименталног васпитања. Хајде онда да прелистамо тај култни стрип и да погледамо како су Рене Гошини и Албер Удерзо видели модерни олимпизам (и место Француске у њему) далеке 1968. године, када је франко-белгијска школа стрипа била на врхунцу, а француска култура и даље имала глобалну тежину. Да почнемо:
Вечне спортске теме На први поглед, Астерикс на Олимпијским играма представља причу о спорту која – баш као што је иначе случај са овим стриповима – не изгледа као нарочито политично дело. Да, стрип је препун суптилног исмевања борбене навијачке културе – у овом случају француске – која и нема превише везе са „фер плејом“.
Руку на срце, ако су се Французи ичим прославили у Паризу, то је била завидна навијачка култура која је ватрено бодрила француске спортисте у чему год се такмичили. Ако изузмемо чињеницу да Дигонос са Родоса у стрипу – што изразом лица, што апсолутном доминацијом на подијуму – мало подсећа на легендарног кубанског рвача Михаина Лопеза (на овим играма је освојио пето узастопно злато у категорији преко 130 кг), делује као да Удерзо и Гошини не дају слику спорта коју можемо да препознамо у наше време. Славни двојац, истини за вољу, не пропушта прилику да се нашали на рачун учешћа жена на Олимпијским играма, несвесни да ће то питање пола века касније имати сасвим другу врсту тежине у односу на било шта што су тада могли да замисле (ван контекста комедије). И заиста, алжирски боксер Иман Хелиф – биолошки мушкарац који је због релативно ретког хормоналног поремећаја одрастао као жена – на олимпијском турниру испребијао је све боксерке са којима се суочио са, можемо слободно рећи, стриповском лакоћом. А стриповске су биле и реакције западне „освешћене“ левице на „њен“ успех.
О чаробним напицима и плавим језицима Прича, међутим, постаје нарочито занимљива када се уђе у главну тему стрипа, а то је управо институција допинга. Као што је познато, Астерикс и земљаци успевају да одрже превагу над римском окупацијом захваљујући чувеном чаробном напитку који им даје надљудску снагу. Када Гали долазе на Олимпијске игре, уверени су да ће им чаробни напитак дати могућност да победе у свим дисциплинама, али када сазнају да је његова употреба забрањена, одустају, и пријављују ситног Астерикса да се такмичи само у тркачким дисциплинама. Политичка поставка „Астерикса“ овде улази у игру. Гали су главни јунаци ових стрипова, али Удерзо и Гошини их приказују са доста ироније и без типичне француске империјалне надмености. Гали су аутсајдери и они на Олимпијским играма представљају једну од оних малих земаља чији су представници дошли ту да се добро забаве и можда освоје неку награду, верујући да је ложење публике нешто заразно и да може да наведе спортисте да направе чудо. Римљани, међутим, имају другачију мотивацију. Они представљају Империју, а за Империју је доминација на Играма ствар политичког престижа и конкретних, опипљивих интереса. Истовремено, цена пораза на Играма је за Империју кудикамо већа него за аутсајдере, а неуспех повлачи озбиљније последице. Гали стога прибегавају малом лукавству, отварајући простор Империји да отвори „краљевски пут“ до победе својим такмичарима, надовезујући се природно на сопствени мит о „изузетности“. Ефекти овог малог лукавства доводе до сцене која изузетно подсећа на нешто што смо видели на Играма у Паризу, када је Американац Ноа Лајлз победио Јамајчанина у трци на сто метара за пола стотинке, што је немогуће установити без техничке помоћи. Срећом, у помоћ је прискочила „Омега“ – она иста која је установила победу Мајкла Фелпса над Милорадом Чавићем у Пекингу 2008. Астериксова стратегија, притом, није ништа нарочито необично. Борба за медаље између две највеће спортске (и политичке) силе – Америке и Кине – водила се ван терена колико и на њему. Амерички медији отворили су (већ виђену и опробану) кампању оптуживања Кинеза за „систематски допинг“. Кинески медији одговорили су једнаком мером, указујући на познату чињеницу да се велики део антидопинг контроле америчких спортиста одвија „џентлменски“ и „на часну реч“, а да су Американци познати по томе да се залажу за забрану неког допинг средства тек након што су за своје спортисте обезбедили нову и бољу верзију онога што је доступно империјалној периферији. Неколико дана током Игара у Паризу, у Кини је чак била врло популарна кампања указивања на наглашено модра лица америчких пливача као наводни показатељ коришћења недозвољених стимуланса. О варварима и земљацима
Ипак, Астерикс на Олимпијским играма – као серијал о Астериксу иначе – најзанимљивији је када се суптилно и универзално бави – политиком. Поред императива победе (по сваку цену), мотив који обједињује античке и модерне Олимпијске игре јесте вечита игра цивилизације и варварства, где се политичка моћ манифестује правом учествовања на Играма, али и могућношћу да се опасном „варварском“ ривалу забрани учествовање. Предак Александра Великог – Александар I Филелен – познат је по судском процесу током кога је доказао своје хеленско порекло (и то ни мање, ни више него директно од митског хероја Херакла) како би за себе – али и целу Македонију – изборио право да учествује у Олимпијским играма. Римљани су се силеџијски, огњем и мачем изборили за право да се „испишу из варвара“ и такмиче на Играма, али највећи римски допринос олимпијској историји вероватно је било Сулино пљачкање Олимпије 86. године пре Христа, као и чувене „Неронове игре“ 67. године после Христа, на којима је нарцисоидни римски цар лично освојио све награде на свим такмичењима, укључујући и трку двоколица током које је испао из своје запреге. Сличним манипулацијама били смо сведоци на Играма у Паризу, где је несумњиво најкрупнија манипулација била забрана такмичења Русима (наводно због допинга) и Белорусима (из чистог безобразлука). Порука је била јасна: на Играма нема места за варваре. Нема места за варваре. Што се богохулника тиче, ту су, као што смо видели, ствари нешто другачије. Други занимљив профетски детаљ јесте играрија са политичким идентитетима, који омогућују учествовање на Играма под једном или другом заставом. „Легионарство“ и „гладијаторство“ на играма је стара тема, али Србима је вероватно најзабавнији детаљ у коме Гали окрећу римску окупацију наглавачке и користе њихова империјална освајања као оправдање да учествују у Играма. Римљани, наравно, овим обртом нису ни најмање одушевљени, што Гошини захвата генијалном минијатуром која представља савршен одјек модерног америчког ишчуђавања „откуд толика мржња у свету према њиховим слободама“. Ова дијалектика грађанства и неграђанства забавно осликава и динамику односа Срба према спортистима са Косова и Метохије, који су под заставом „Републике Косово“ и америчким империјалним патронатом на овим Играма освојили за Србију једну сребрну и једну бронзану медаљу. Наравно, за косовске Албанце су медаље биле повод да се похвале својом независношћу и државношћу. За Србе су били повод да – честитају земљацима. Руку на срце, један део Срба са мање смисла за хумор реаговао је слично центуриону Хибискусу када су Црногорци ускакали у слављеничку поворку иза Новака Ђоковића. Срећом, маса Београђана која је са усхићењем дочекала Даницу Црногорчевић на балкону Скупштине Београда показала је да је српски империјализам ипак широкогруд и неискључив. О цивилизацијама у опадању Ипак, један мотив у Астериксу на Олимпијским играма односи апсолутну победу и када је у питању изванредни и суптилни хумор француских стрип-аутора, и када су у питању паралеле са Олимпијадама нашег времена. У питању је прича о цивилизацијском опадању, која је вероватно била један од главних утисака периферије глобалне Империје када се суочила са сценама које им је Централа организовала у Паризу. Радња „Астерикса“ се догађа у време Јулија Цезара, када стара Република издише своје самртни ропац, али империјална моћ Рима досеже свој врхунац. Ипак, потомци непокорних Гала (а и римских наследника Франака) не пропуштају прилику да sub specie aeternitatis мало подбоду старог окупатора, али и да нам понуде једну горку пилулу када је у питању однос цивилизације и спорта. Удерзо и Гошини овде још једном као да напуштају свој приповедачки контекст и обраћају се директно нама у нашем времену. А у њему не важи само она популарна десничарска мема да „слаби људи стварају тешка времена“ – мада није спорно да императив здравља и врхунског спорта тешко може да се помири са културом раскалашног хедонизма и неограниченог самоугађања која нам се данас продаје за културу и цивилизацију. Али не само то – у овој минијатури („опадајмо! опадајмо!“), вероватно најдуховитијој у целом стрипу – француске стрипаџије такође преносе једну важну, а једноставну лекцију. Декаденција је заразна и води деградацији и тела и духа не само појединца, него и државе. Цела Галија је под влашћу Римљана. Цела? Када је СР Југославија била под санкцијама и изолована од „Међународне заједнице“ (накратко смо чак били на „списку варвара“ којима се не дозвољава такмичење на Играма), слика малог галског села опкољеног римским гарнизонима представљала је српску националну икону. Изолација је била толико окрутна, да је „Астерикс“ у Србији у то време објављиван пиратски и нелегално. То је само по себи мало историјско Лукавство ума: издавачка кућа која је објављивала стрип о супротстављању шачице варвара глобалној Империји одлуком глобалне Империје није дозвољавала шачици варвара који јој се супротстављају да чита њихов стрип. А варвари, такви какви су, нису марили за блокаду и изолацију, него су, штавише, играли своју најбољу игру. И заиста, превод Ивана Клајна, са генијалним посрбљавањем француских игара речи (које често потпуно измичу империјалним, пардон, англосаксонским преводиоцима), не само да представља најгенијалнији превод Астерикса на српски, него један од најгенијалнијих примера српског преводилаштва уопште. Иако Клајн из професионалне скромности или због пиратске природе пројекта није био спреман да потпише свој рад, остаје легендарна чињеница да је његов превод у време када су Срби живели живот Непокорних Гала учинио Астерикса српскијим него што је икада био. Што је још једно Лукавство ума: у тренутку када су нас се Французи „одрекли преко новина“ као свог у том тренутку већ вековног савезника, ми смо чували сећање на оно што је Французе чинило Французима и били искренији баштиници њихове културе од њих самих. У међувремену, и Срби су се опустили и размазили, и у свом односу према Окупатору постали налик на – Французе.
Сви? Не, наравно. Дух Непокорних Гала и даље тиња међу Србима, поготово када имају прилику да Империју надиграју на спортском терену, било бољом игром, било просто снагом духа. Ђоковићева победа (in hoc signo!) на олимпијском турниру наелектрисала је нацију и поништила буквално године психолошких операција да се пацификујемо и духовно доведемо у стање потчињености и апатије. И та наелектрисаност се видела и у игри осталих српских спортиста на Играма, који су након Ђоковићеве победе невероватно подигли квалитет сопствене игре. У случају ватерполиста то је довело до спектакуларног, трећег узастопног злата на Играма за Србију. У случају кошаркаша, довело је до вероватно најбоље утакмице коју је наша репрезентација одиграла у својој историји, коју смо на крају изгубили на исти начин као и многи други – зато што је америчкој Империји „спортски углед веома важан за нацију“, а у целом Паризу није било никога ко је смео Американцима у лице да каже да су пили чаробни напитак. На крају крајева, свако је из те утакмице, као и из Олимпијских игара извукао оно што му је потребно. Империја је добила прилику да свима натура на нос своју културну надмоћ и паганску цивилизованост, свет је имао прилике да види да је Империја у опадању, као и да су Игре – као и увек – прво политичко, а тек онда спортско такмичење. А Срби? Срби су од Игара извукли оно што им је требало – славље и шенлук који превазилазе било шта што могу да очекују спортисти других земаља, наставак легенде о томе како отпор није узалудан и како и Гали у малом селу на периферији Империје понекад могу бити Непобедиви. И могу бити Непобедиви чак и када злато препусте ономе коме је потребније него нама.
(НСПМ) |