Srbija i spoljna politika Rusije

Odnosi Srbije i Rusije prolazili su u prošlosti kroz različite faze, a danas je jasno da Moskva nije ravnodušna prema sudbini zemlje sa kojom ima vekovne snažne veze. Srpsko-ruski odnosi bili su uvek obeleženi jakim emocijama, posebno sa srpske strane, koja je često , u teškim trenucima poput današnjih, kod „majke Rusije“ tražila utehu i spasenje. Mnoge oči iz Srbije uprte su u Moskvu, od koje očekuju reagovanje na sramnu kapitulaciju srpske vlasti po pitanju Kosova, ali obzirom na ponašanje Kremlja, čini se da se Rusi zaista drže devize da ne žele da budu veći Srbi od Srba, odnosno da odnose sa Beogradom žele da grade na realnim i pragmatičnim osnovama, u kojima pitanje Kosova trenutno nije prioritet.

Lukijanov hladi glave

Nedavna poseta premijera Srbije Ivice Dačića Moskvi bila je uspešna u ekonomskom smislu, ali je hladan i racionalan odnos Putina i Medvedeva prema nepristojno opuštenom gostu iz Beograda nagovestio da Rusiji ne pada na pamet da se umesto Srbije ozbiljnije angažuje oko Kosova, niti da se vraća u pregovarački proces . U trenutku kada se srpski politički vrh,  uglavnom svojom krivicom, našao na mučnoj raskrsnici oko Kosova bez saveznika, premijer Medvedev je Dačića dočekao izjavom da je rešavanje kosovskog pitanja „privilegija Srbije“. nakon čega je usledilo finale pregovora u Briselu, koje je dovelo do srpskog de fakto priznanja kosovske države.

Rusija je, Srbiji pokazala da je računa u prijateljske zemlje, ali joj je i ukazala takođe da u tome prijateljstvu više nema prostora za improvizacije i srpsko klaćenje od Vašingtona i Brisela do Moskve i nazad. Po rečima poznatog ruskog politikologa Fjodora Lukjanova,

objavljenim u njegovom autorskom tekstu za vladino glasilo “Rosijskaja gazeta”, Rusija ne može da preuzme na sebe teret odluke koju Srbija mora da donese, ali da će Beograd moći da računa na pomoć Moskve nakon što sam odredi sopstvene prioritete.

Lukjanov je takođe naveo da ne treba gajiti iluzije prema ruskim ambicijama na Balkanu, a u njegovom intevjuu portalu Vesti onlajn[1],, koji kod nas gotovo da nije primećen, ovaj ruski analitičar je bio još direktniji i naveo da, iako je Rusija na našoj strani, ona nema nameru da pokuša da vrati Srbiju u njenu sferu uticaja kroz nuđenje nečega što bi bila alternativa EU, jer nije motivisana da se sukobljava s EU, s čijim vodećim državama ima ogromnu privrednu saradnju. Po njemu, Srbija ima samo loše izbore, i on ne vidi šansu da se Beograd udalji od EU, niti da izgradi nekakvu alternativu, budući da nema velikih sila zainteresovanih za dugo prisustvo na Balkanu koje bi izazvale interese EU.  

Lukijanove teze su za mnoge Srbe svakako vrlo neprijatne, a on na kraju zaključuje da Rusija ima svoje poslovne interese u Srbiji nezavisno od pozicije prema Kosovu. Iako se može reći da je njegovo mišljene samo jedno od mnogih, može se zaključiti da se ono ipak uklapa u novu koncepciju spoljne politike Rusije, koju je Vladimir Putin potpisao 12. Februara, a koju je nedavno u autorskom članku za „Rusku reč“ pojasnio i Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije.

Lavrov pojašnjava da je glavni zadatak Rusije na međunarodnom planu da stvori povoljne spoljne uslove za razvoj ekonomije i za njeno prevođenje na inovacioni kolosek, a samim tim i za viši životni standard stanovništva.[2] On ističe da je cilj Rusije je da se obezbedi stabilan rast potencijala zemlje, koji se po njemu može dostići samo u uslovima međunarodne stabilnosti, a koja se može ostvariti uspostavljanjem kolektivnog liderstva vodećih država sveta i stabilnog policentričnog sistema međunarodnih odnosa.   Ruska spoljna politika je utvrdila svoje prioritete, a prema Fjodoru Lukijanovu, koji je za RIA Novosti krajem februara prokomentarisao ovu strategiju, [3]prvi prioritet je i dalje postsovjetski prostor, na kome Moskva nastoji da afirmiše proces evroazijskih integracija. SAD i EU su i pored brojnih problema u odnosima, za Rusiju još uvek ispred ostatka Azije, kojoj se tek od skoro usmerava veća pažnja, a evropske zemlje od primarne važnosti su Nemačka, Francuska, Italija i Holandija, kao i Velika Britanija.

Srbija – partner u preobražaju EU

Rusija je više puta stavljala do znanja da nema ništa protiv Srbije u EU, a prema članku (opet) Fjodora Lukjanova, nedavno objavljenom u Ruskoj reči, Moskva očekuje da će u Evropi neizbežno doći do raslojavanja na jezgro i periferiju i da će EU promeniti format uzajamnih odnosa. Sudbina periferije, pogotovo Jugoistočne Evrope, Balkana i Sredozemlja biće maglovita, i prema Lukjanovu, Moskva će nastojati da tu učvrsti svoje pozicije, ali pre svega na ekonomskom planu. Srbija će u tome biti prirodni partner Moskve, ali ne u formiranju opozicije postojećim evropskim institucijama, nego, kako Lukijanov kaže,  u njihovom transformisanju i povećanju isplativosti uzajamnog delovanja.[4] S druge strane, prioritet Moskve je ostanak Srbije van NATO-saveza, i u tom smislu je veoma značajna odluka Beograda da pristupi kao posmatrač Parlamentarnoj skupštini zemalja članica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti i saradnji, ODKB. Ovaj potez je zapravo od velike važnosti, jer se time šire granice ODKB i snaži autoritet ove organizacije, a ruska Nezavisimaja gazeta je povodom toga citirala eksperte koji srpski dolazak u ODKB među posmatrače smatraju “probojnim dostignućem Rusije i njenih saveznika u ostvarivanju njenih geopolitičkih interesa na jugu Evrope. „

Iako se u istom članku navode eksperti poput Leonida Ivašova, koji smatra da je ovo samo prvi korak u punopravnom članstvu i vojnim bazama u Srbiji, mnogo je verovatnije da je status posmatrača Srbije u ODKB veliki korak ne ka vojnom savezu sa Rusijom, već ka neutralnosti. Naime, istovremenim članstvom u Partnerstu za mir i posmatračkim statusom u u parlamentarnoj skupštini ODKB-a Srbija uspostavlja ekvidistancu i ističe svoju neutralnost, i to kada je pritisak za njeno učlanjenje u NATO sve jači, što je potez koji će svakakao doprineti povećanju poverenja Moskve. A to poverenje je svakako i dodatno učvršćeno odlukom da vojska Srbije od Rusije kupi šest novih aviona Mig-29/M i dva radara. [5]

Moguće je da isticanjem vojne neutralnosti Srbije treba tumačiti i blagonaklon stav Moskve prema srpskim liderima koji su nedavno u Briselu pristali na sporazum koji je u Srbiji izazvao toliko ogorčenja. U jeku optužbi za izdaju, Aleksandra Vučić se sastao sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Čepurinom, s kim je razmenio stavove o briselskom sporazumu i dogovorio nastavak bliske saradnje dveju zemalja, što je javnosti svakako poslalo sliku da zvanična Rusija misli suprotno od ogorčenih Srba. Na sastanku je takođe dogovorena Vučićeva poseta Moskvi i susret sa ministrom odbrane Ruske Federacije Sergejom Šojguom, kao i termin njegove uzvratne posete Beogradu, a u sredu je objavljeno da je Čepurin preneo zvaničan Putinov poziv predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću da 21. maja poseti Rusiju, kada se očekuje i potpisivanje sporazuma o strateškom partnerstvu.  U pojedinim ruskim medijima se pojavilo mišljenje da su se Dačić i Vučić od besnih građana sakrili iza autoriteta Rusije i njenog rukovodstva, a da u srpskoj javnosti žele da prikažu da teret odluke u Briselu dele sa Putinom i Šojguom.[6] Predusretljivost Moskve prema Vučiću i Nikolići u srpskoj javnosti ipak stvara utisak da Rusija nema ništa protiv prioriteta koji su srpski političari odredili, a ni protiv dogovora u Briselu, uprkos besu srpskih patriotskih stranaka i udruženja, a potpisivanjem sporazuma o strateškom partnerstvu sa Nikolićem,  Moskva šalje poruku da joj je veoma stalo do Srbije, ali bez Kosova. Takođe pojedinim postupcima Rusija daje povod za pretpostavku da je na Balkanu izvršena neka nova podela interesnih sfera. Povodom toga je zanimljivo primetiti da je Putin čestitao Filipu Vujanoviću ponovni izbor na funkciju predsednika,i pored protesta opozicije i činjenice da je Vujanović jedan od glavnih zagovornika ulaska Crne Gore u NATO.

Rusija je država koja se u međunarodnoj politici vodi sopstvenim interesima, što se inače i podrazumeva u međunarodnim odnosima, iako bi mnogi u Srbiji želeli da nije tako. Moskva danas teži multivektorskoj i multipolarnoj spoljnoj politici i međunarodnoj stabilnosti, koja se po njoj može ostvariti uspostavljanjem kolektivnog liderstva vodećih država sveta. Stoga će Kremlj svakako bar u bliskoj budućnosti stavljati naglasak na međunarodnu saradnju, iako je više puta pokazao da je spreman i za drugačiji scenario. U takvoj projekciji međunarodnih odnosa, čini se da je Kosovo za Rusiju ipak sporedno pitanje, bez obzira koliko je to za nas teško da prihvatimo. Na kraju, treba i reći da nacrt nove spoljne politike Rusije nije pisan zanavek, i sigurno je da će biti otvoren za promene u zavisnosti od razvoja međunarodnih odnosa. A kakvi će biti međunarodni odnosi, sudbina Kosova i odnos Srbije i Rusije u narednih 50, 100 ili više godina, saznaće naredne generacije.

[6] http://www.iarex.ru/news/36012.html