Spin Srbija

Pre petnaestak godina u Americi je postojao bend koji se zvao Mili Vanilli, a nestao je sa scene kada se otkrilo da glas koji se čuje sa njihove ploče, zapravo nije njihov. U međuvremenu, takvo manekenstvo u muzici postalo je uobičajena pojava, naročito u našim krajevima, pa tako danas postoje pevači koji ne umeju da pevaju, niti da pišu muziku, pa ni tekstove, ne umeju da se obuku, niti smisleno da pričaju, ali zato lepo izgledaju, što je danas sasvim dovoljno za uspešan start. Za takve ljude postoje tekstopisci, kompozitori, stilisti, modni kreatori i ostali, koji od tog pevača naprave lepo upakovan „projekat“, a onda ga prodaju narodnim masama željnim šarenih laža.

Nešto slično se dešava i u politici. Savremeni političar zapadnog sveta ne mora da razmišlja, ne mora da se razume u analitiku, niti da ima viziju politike za koju se bori, pa ni da ima istoriju stranačkog rada. Takođe, ne mora posedovati znanje o tome ko su ljudi koje zastupa, niti mora pamtiti govore. Dovoljno je da se okruži ljudima koji sve to znaju i rade umesto njega. Takav tim ljudi čine savetnici iz „konsalting“ agencija, koji se zovu „spin doktori“.

Izraz „spinovanje“ ušao je u politički vokabular sredinom osamdesetih, iako je praksa koju je označavao postojala i ranije, doduše, u znatno manjoj meri nego danas. Ta reč označava svaku radnju u politici koja je usmerena ka pribavljanju ili skretanju pažnje biračkog tela, a koja ne potpada pod oblast marketinga. Posao „spin doktora“ je, dakle, usmeravanje pažnje javnosti na svaku akciju političara ili političke partije, zatim, obezbeđivanje povoljnog pogleda na takvu aktivnost, ograničavanje štete ukoliko se desi nešto što bi potencijalno moglo loše da utiče na imidž i, najzad, skretanje pažnje sa jedne radnje proizvođenjem novog događaja koji privlači veću pažnju. U ovoj oblasti koju ne obavezuju pravila marketinga, maksima „cilj opravdava sredstvo“ se podrazumeva.

Verovatno najpoznatiji i najsavršeniji politički spin ikad izveden, zapravo čitava kampanja tematski povezanih spinova, dogodio se u Ruskoj federaciji, pred predsedničke izbore 1996. godine. Nekoliko meseci pre izbora – Boris Jeljcin, po rezultatima svih istraživanja, imao je svega šest odsto podrške biračkog tela. Onda su u Moskvu iz Amerike tajno stigla trojica „spin doktora“. Ostalo je istorija, u toku koje je Jeljcin morao i javno da zaigra rokenrol, ali je iz izbora, na kraju, ipak izašao kao ubedljivi pobednik. Pobednik čija je pobeda bila tim veća što je u izbornu trku ušao kao autsajder. Nije to, naravno, bila njegova pobeda. Bila je to još jedna pobeda spin doktora i političkog „paralelnog marketinga“.

Kod nas ne postoje spin doktori (mada su se neki, na prošlim predsedničkim izborima, opasno približili tome), a postoje barem tri razloga za to. Pre svega, u Srbiji uglavnom ne postoje političari slični Borisu Ruskom, kojima su oni neophodni za takvu vrstu pobede. Političari ovde i dalje, muzičkim rečnikom rečeno, ne pevaju na plejbek, nego su to uglavnom autentične ličnosti, koje su odgovorne za politiku svojih stranaka, pa samim tim i za smišljanje spinova koje se odvija uzgredno i odrađuje usput, uz glavni tok politike, kao deo posla. Osim toga, takve aktivnosti podrazumevaju postojanje timova ljudi, stručnjaka za marketing i istraživanje javnog mnjenja, na osnovu čijih rezultata se planiraju i izmišljaju postupci, kao što je bio slučaj sa Jeljcinom. Dakle, bila bi neophodna stalna istraživanja kroz ankete, kojima bi se proveravale i modifikovale pojedine aktivnosti, a to zahteva mnogo sredstava, znanja i energije. Na kraju, postoji i bojazan, koju podgrejavaju neki analitičari, da je spinovanje mač sa dve oštrice, koji se na ovako maloj teritoriji može vratiti onome ko ga je smislio, kao bumerang, i da zbog toga ovde ne postoji prostor za spin. Ali, smisao postojanja spinovanja nije u tome da li će se saopštena istina ili laž jednog dana pokazati kao istina, nego isključivo u ciljanom trenutku za koji je saopštena, i za ciljnu grupu kojoj je namenjena. Vreme i istina koju ono sa sobom donosi je samo nusproizvod izmišljene vesti, nešto o čemu se ne razmišlja jer to, osim u retkim slučajevima, nema veze sa razlozima i ciljem zbog koga je spin izveden.

Zato ovde nema onih koji bi, makar izdaleka, ličili na junake kod nas popularnog filma ''Wag the dog'', i koji vode izmišljeni rat sa Albanijom, da bi održali američkog predsednika na vlasti. Međutim, to što ovde ne postoje spin doktori, ne znači da ne postoji i spinovanje javnosti. Ideje za to se stvaraju unutar stranaka, ali čini se da su ipak političari i njihove zamisli glavni za tu vrstu posla. Oni su većinom originalne, samosvojne ličnosti, kojima nije ni potrebna pomoć sa strane.

Možda je najveći talenat za političko spinovanje Velimir Ilić, kome je svaka aktivnost i izjava, iako data na brzinu, ciljana pravo na odabrano biračko telo, koje na njih reaguje na očekivani način. Odličan primer je anegdota sa ovcom, kada je predstavnicima medija, nakon tuče obezbeđenja sa novinarom, poslatim da istraži nelegalnu gradnju, izjavio da je to zbog toga što taj novinar liči na nekog ko (u tom kraju) voli da sodomizuje ovce. Time je u trenutku uspeo da čitavu priču skrene sa polja pitanja građevinskih dozvola i tuče novinara, o kojima više niko nije ni pisao, na nivo skandala koji je interesantan za prodaju štampe. Dobar je i najnoviji primer, kada je nakon saobraćajnog udesa koji je izazvao ispred republičke Skupštine, izjavio da je nehotice udario taksistu zato što je bežao od žene koja ga je jurila, i koju niko nije video, jer je bila iza taksi vozila. To su, istovremeno, i primeri da nije bitno da li spin deluje realistično, ali je bitno da on bude izveden ili izrečen u pravom momentu, pre nego što bude kasno za bilo kakvu priču. Onaj ko ćuti, pristaje da priča i dalje ide na njegovu štetu, i tako će sigurno i biti. Jedini način da se loša vest prekine, jeste spin vest, koja će „zavrteti“ priču u drugom pravcu.

Ćutanje je, otprilike, način reagovanja stranke Čedomira Jovanovića na optužbe članova koji su ih napustili (Samardžić, Batić, Petrović...) i nekih telohranitelja, koji svi zajedno imaju ista svedočenja, te optužuju predsednika LDP-a za bogaćenje i trošenje stranačkog novca. Začudo, iako je Jovanović dramaturg kojem u opisu zanimanja stoji maštovitost, izmišljanje situacija i tamo gde ih nema, ova stranka je verovatno najmanje maštovita na političkoj sceni Srbije. Ne samo što se ne reaguje na tu vrstu javne prozivke (izgleda da postoji samo jedna reakcija, i to lokalnog aktiviste iz Kule), nego je i „proizvodnja događaja“ svedena na neprekidno ponavljanje priče kako je nezavisnost Kosova ispravno rešenje i želju za boljim životom. Nespretan i neprilagođen biračkom telu bio je i Jovanovićev zahtev da se napravi pešački prelaz ispred republičke Skupštine, pa i ponovljeno ćutanje u medijima nakon javnih prozivki nastalih kada ga je policija uhvatila da ne koristi čak ni taj, zbog njega napravljen, „Čedin prelaz“. Jedini pravi spin događaj bio je previše dramatizovan za lokalne potrebe, izveden skoro na silu, kada se januara prošle godine, usred izborne tišine, Srbijom pronela vest o eksplozivu postavljenom pod džip predsednika te stranke. Zvaničan izveštaj MUP-a koji je pokazao da je u pitanju bezopasna naprava, bio je politički nevažan, jer je došao posle izbora, čime je spin postigao cilj.

U poređenju sa njim, spinovi Nenada Čanka deluju kao visoko sofisticirana dela, mada takva ocena stoji jedino u toj vrsti poređenja. Čanak je nesumnjivo duhovit i zanimljiv čovek, ali kada hoće da privuče pažnju, onda to čini na nezgrapan način, uz mnogo buke i povika, iako se čini da je takvo ponašanje prilagođeno njegovom nezadovoljnom biračkom telu. Većina ljudi još pamti njegove povike ispred zgrade današnje Radio televizije Vojvodina, kada je nasilno skinuo tablu sa oznakom „RTS“ i bacio je na zemlju ispred sebe. Pored toga, poznat je i po krajnje neprimerenim izjavama, kao na primer one o potrebi „vešanja na Terazijama“ i već čuvene izjave da se „dubina misli naciste može izmeriti jedino kuršumom“. Njegova poslednja aktivnost te vrste bio je ultimativan zahtev upućen premijeru Cvetkoviću, sa pretnjom da će srušiti vladu ukoliko mu ne objasni poskupljenje gasa. Iako to skretanje pažnje nije namenjeno biračima, ono je pokazatelj kako se partnerima u vlasti može nametnuti cena uoči najavljenog (moguće problematičnog) usvajanja, više nego spornog Statuta Vojvodine. Osim ovoga, Čanak je poznat po tome što uspešno učestvuje u organizovanju i političkoj ekploataciji protesta protiv nacizma, koji je svugde u svetu uvek pogodan za privlačenje pažnje, pa tako predstavlja opšte spin mesto u situacijama kad nema drugih događanja.

Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica je svojim upadljivo nenametljivim ponašanjem i opreznim izjavama davao ton stranci koja, čini se, takođe nije radila puno na svom političkom imidžu. Jedine Koštuničine izjave koje su ostale „za pamćenje“ jesu zapravo one koje su radile u korist njegove štete. Prva je ona da nije bio obavešten o hapšenju Miloševića (koja je u nešto modifikovanom obliku ponovljena nakon Karadžićevog hapšenja) i druga, u vreme protesta Crvenih beretki, kada je izjavio da svako ima pravo da protestuje u svojoj radnoj odeći. Doduše, izgleda da su obe izjave bile dobro primljene među onima kojima su namenjene.

Boris Tadić je verovatno jedini političar koji se može pohvaliti da ima barem jednog pravog spin doktora iza sebe, a iza kojeg stoji tim ljudi. Odličan rad Srđana Šapera, direktora velike marketinške kuće i starog člana Demokratske stranke, video se na prethodnim predsedničkim izborima kada je kompletirano stvaranje medijskog imidža relativno novog vođe stranke, koji tek od pre nekoliko godina ima vidljivi politički angažman i koji je široj javnosti do skora bio gotovo nepoznat. Pored takvog, odlično obavljenog marketinškog dela posla, za poslednje izbore vezani su i jasno definisani spinovi. Pre svega, izborna kampanja nije vođena tako što bi se promovisale ideje stranke i njeno viđenje budućnosti, nego je negativnom kampanjom, potpuno skrenuta pažnja i sa programa i sa najave onoga što će doći, tako što se neprekidno ponavljalo koliko će loše biti ako pobede „oni drugi“, koji će nekom magijom vratiti Srbiju u devedesete godine, a od čega može da ih spase jedino čarobnjak iz njihovih redova. I nakon takve kampanje, kada je postalo jasno da je Demokratska stranka pobedila, ali da nema većinu za formiranje vlade, organizovan je pravi „tornado spin“, koji je pre Tadića i Šapera mogao da odradi još jedino Milošević. Na svim dostupnim medijima neprekidno se ponavljala priča kojom se najavljivalo formiranje vlade, čime se pružila snažna medijska podrška stranačkoj poziciji u zakulisnim političkim trgovinama koja su se odvijala u isto vreme.

I lider G17 plus, Mlađan Dinkić, zaslužuje da se nađe među najboljim spinerima u Srbiji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog genijalne rečenice napisane u zvaničnoj potvrdi o sticanju prava na besplatne akcije, koje je stiglo na adrese građana uoči ovogodišnjih izbora. „Paket akcija će imati tržišnu vrednost od najmanje 1.000 evra, u slučaju da Srbija ubrza svoj put ka Evropskoj uniji“, pisalo je u potvrdi Ministarstva ekonomije. Savršeno jasna poruka, upućena sa zloupotrebljene zvanične pozicije uoči izbora.

Srpska radikalna stranka je ostala bez trojice svojih glavnih majstora za spin, s tim što se povratak najvećeg magneta za medije, Vojislava Šešelja, očekuje za nekoliko meseci, čime se predstavnicima medija najavljuje zanimljivo proleće. Šešelj je jedan od onih koji je bukvalno ni iz čega uspevao da napravi vest, i poznat je po tome što je uspešno probijao svaku medijusku blokadu koju mu je nametao režim. Ma kako to nekad delovalo neprikladno (kao polivanje vodom Miloševićevog predsednika Skupštine, ili vađenje pištolja na ulici), takvi postupci, kojima se privlačila pažnja u vreme kad mu mediji nisu bili naklonjeni, bili su dobro primljeni u biračkom telu. Šešelj je uspevao da čak i iz pritvora privuče pažnju domaće i, delimično, svetske javnosti, kao onaj poslednji put, kada je izjavio da je u stalnom kontaktu sa traženim haškim optuženicima.

Preostala dvojica, sada bivših radikala, Nikolić i Vučić, umeli su, takođe, da dobro „zavrte priču“. Poslednja Nikolićeva takva aktivnost je odlično eksploatisanje priče oko vesti CNN-a i najava pokretanja tužbe protiv njih, a Vučićeva (mada je to više domen marketinga) kada je posetio nekadašnju Republiku Srpsku, verovatno sa ciljem pribavljanja glasova izbeglica, koji su tradicionalno naklonjeni radikalima. Međutim, ma kako vešti u prošlosti bili, ništa ne može da se poredi sa poslednjim velikim spinom koji su izveli, i kojim ulaze u istoriju ovog zanimanja. Istupajući iz stranke u (za njih) pravom trenutku, uspeli su da „zavrte“ čitavu Srbiju, političku i medijsku javnost, stranke na vlasti i u opoziciji, zajedno sa biračima, članovima i onim politički nezainteresovanima, uključujući i javnost u okolnim državama, pa čak i Parlament u kome su nezakonito dobili poslaničke klupe. Time su opravdano zaslužili da se upišu u tamne stranice liste najboljih svetskih spin doktora.