Sloboda(n) nedoslednosti

Ko kome duguje izvinjenje?

Da li Slobodan Milošević narodu ili je neophodno naknadno narodno pokajanje pred moštima ovog, za pojedine, „sveca“ čija je beatifikacija nepravedno izostala?

Možda će izvesne činjenice o kolebljivosti nekadašnjeg srpskog Vožda pomoći da se dođe do validnog odgovora na ovo, po mnogo čemu, istorijsko pitanje.

Slobodan Milošević došao je na presto po starom srpskom običaju „ubivši“ svog prethodnika koji mu je, kako to tradicija i nalaže, bio kum.

Nije se krv ni sasušila, krenulo je događanje naroda koji je želeo promene, a oni koji su možda i najodgovorniji za takvo narodno nezadovoljstvo postaće apokaliptični jahači tog talasa i usmeravaće ga da zapljuskuje i roni tuđe obale.

Prva i poslednja žrtva bila je i biće Kosovo.

Već u prvoj svojoj ulozi čuvara Jugoslavije Slobodan Milošević pokazao je kolebljivost.

Promena u trku ili saplitanje ostaće i na dalje glavno obeležje njegove politike bez strategije, ali sa puno mudrih, ponekad genijalnih taktičkih poteza.

Njegove reči bile su da nijedan predsednik republike, pa ni on sam, nema mandat da razgovara ni da pregovara o razdruživanju ili rasturanju Jugoslavije, a njegov politički epigon koji je silom prilika bio i predsednik Predsedništva SFRJ povukao je vojsku sa dela teritorije međunarodno priznate države iako je vojska zauzela 133 od 137 tačaka u Sloveniji 27. juna 1991. godine i kasnije, usred svog koračanja, bila sapletena, ponižena, poražena i na kraju povučena.

Povlačenje na nove granice bila je zapravo nova politika Beograda, ali onog republičkog, ne saveznog, i ona se može protumačiti kao jedna vrsta osvete okoštalim jugo-komunističkim kadrovima koji su polako ostajali bez države koja im je bila poverena na čuvanje, a koja je počivala na suzbijanju fantomskog „srpskog hegemonizma“, pa je njihovo polako guranje na istorijsko smetlište bilo zapravo početak stvaranja nove zajedničke države sa srpskim epicentrom, i naravno, novim Brozovim naslednikom.

Pa čak i te nove granice koje su ucrtavane maštom raznih narodnih tribuna na neuralgičnim tačkama širom zapadnog Balkana nisu bile nove, te će i sam Vožd ograničiti svoj pašaluk avnojevskim granicama dveju preostalih republika.

Hoće li se Slobodan Milošević izviniti srpskom narodu zato što je pravio treću Jugoslaviju ne pitavši ga za saglasnost, dok je takvu privilegiju „ drugom oku u glavi“ omogućio?

Hoće li se izviniti prekodrinskim i prekodunavskim Srbima, koji su se plebiscitarno izjasnili da žele da ostanu u Jugoslaviji, zbog činjenice da je potpisao umrlicu zajedničke države i između njih i matice postavio međunarodnu granicu?

Politika narodnog samoopredeljenja ili „SAO ludilo“ bio je još jedan korak koji će obeležiti početak vladavine Slobodana Miloševića, ali je i ona, iako je iza sebe ostavila na hiljade leševa i na desetine hiljada izbeglica, ubrzo zamenjena politikom mira, stabilnosti i otvaranja ka svetu.

Hoće li se izviniti građanima Savezne Republike Jugoslavije na nepoštovanju člana 97 stav 3 koji kaže da predsednik i premijer te države ne mogu da budu iz iste članice?

Ni par meseci nije izdržao Ustav, stvaran na Žabljaku, a izglasan 27. aprila 1992, a da ga autokratske ruke nisu zaprljale i obeščastile.

Čak i kada je stavljena tačka na krvavi bosanski pir nedoslednost u političkom delovanju pokazala se i u činjenici da je delo koje ga je postavilo na pijedestal faktora mira i stabilnosti i legitimisalo na međunarodnoj političkoj sceni, faktički implementirano, a da ga država čiji je on građanin nije ratifikovala, iako je ista samim činom potpisivanja preuzela međunarodnu odgovornost i obavezu.

Ona će to učiniti tek 21. novembra 2002. godine.

Nedoslednost se nastavlja i u primeni Dejtonskog sporazuma, barem kada je odnos prema Međunarodnom sudu u Hagu u pitanju što će se na bizaran način na kraju Slobodanu Miloševiću vratiti kao bumerang.

Hapšenje Dražena Erdemovića i Radoslava Kremenovića u martu 1996, kao i Stevana Todorovića u septembru 1998. i Dragana Nikolića iz aprila 2000. godine bila je jedna strana medalje u odnosu srpskih vlasti sa Tribunalom.

Za ove ljude nisu važile floskule o nelegalnosti ovog suda koje su kasnije, naročito posle podizanja optužnice i protiv samog Miloševića, postajale i zvanični stavovi državnog vrha.

Hoće li se izviniti građanima Srbije za izbornu krađu one tmurne i hladne noći 17. novembra 1996. godine, zbog kontra-mitinga čije su posledice bile ubistvo Predraga Starčevića i upucavanje u glavu Ivice Lazovića koje su zabeležile kamere svetskih medija?

Njegova hronična kolebljivost i tada je rezultirala donošenjem leks specijalisa kojim je priznata volja građana pogažena nekoliko meseci ranije.

Hoće li se Slobodan Milošević izviniti građanima Srbije zbog nepoštovanje volje iskazane na referendumu 23. aprila 1998. godine jer nije prošlo ni par meseci, a strani faktor je,protivno referendumskoj odluci, bio uključen u rešavanje kosovskog problema.

Ovo su samo neki detalji i posledice vladavine pokojnog predsednika Slobodana Miloševića.

Izvođenje tenkova 9. marta,  haške konferencije, prebijanje opozicionih lidera i demonstranata, kriminalizacije države, rekordna inflacija, monetarni udari i šverc kontrolisan od strane državnog i paradržavnog aparata, militarizacija policije i stvaranje pretorijanske garde, nasilna promena saveznog Ustava, izborna krađa 24. 9. 2000. godine, su samo preostale puzle bez kojih je slika iz tog perioda sasvim jasna.

Prva ljubav zaborava nema, ali istorija ne poznaje emocije.

Ona mora da sudi, a narod da presuđuje.

Kako odreže, tako će mu i biti.