Rogovi u desnoj vreći

Srpska politička skala na ovim izborima deluje prenategnuta. Sile koje deluju na njenim krajevima veće su nego ikada, dok je centar gotovo ogoljen.

Najveća gužva je na takozvanoj „ničijoj zemlji“. Naime, centar ostaje ogoljen povlačenjem DS-a na levo i DSS-a na desno. Na toj vetrometini prkosno je ostao G17 plus.

Na levo gravitiraju i socijalisti, kao i mnoge avanturističke organizacije koje pretenduju da brane interese radnika protiv samovolje i pohlepe krupnog kapitala. Desni pol, ma iz koje ga perspektive gledali, uvek je bio duboko iskopani rov radikala, ali novopridošlice u vidu Dveri, Naših, Obraza i ostalih parapolitičkih organizacija predstavaljaju svojim, kad-kad neozbiljnim delovanjem, ozbiljnu konkurenciju istom, tvrdokornom biračkom telu.

Ako ovaj deo scene stavimo pod lupu, videćemo da su gotovo sve opcije koji tu habituju odlučile da masovnost i spremnost na kompromis zamene još većom polarizacijom.

Učaurivanje i insistiranje na „pravovernosti“ može biti dobar korak ka individualizaciji jedne političke opcije, ka isticanju njenih specifičnosti, ali sigurno taj egoizam ne može doneti značajniji rezultat na izborima koji slede.

Oni koji su uzaludno priželjkivali predizbornu „patriotsku“ (sa eksplicitnim navodnicima) listu DSS–Dveri–SRS, doživeli su još nekoliko uzastopnih razočaranja koja ukazuju da i pored mogućeg pojedinačno dobrog rezultata teško da će doći i do značajnije postizborne saradnje.

Odnosi SRS i DSS imaju zanimljivu predistoriju. Predsednički izbori 2002. godine bili su specifični iz mnogo razloga. Jedan je bio i odlazak prethodnog vršioca dužnosti šefa države sa Andrićevog venca ekspresno u Ševeningen, a drugi je jer je za njihov uspeh bila potrebna natpolovična izlaznost.

Tog 29. septembra Srbija se podelila u tri kolone. Jedna je bila za kandidata Vlade - Miroljuba Labusa (995 200 osvojenih glasova), druga je glasala za bivšeg predsednika SRJ i do tada najpopularnijeg političara u zemlji Vojislava Koštunicu (1123 420), a treća za večito neuspešnog izazivača Vojislava Šešelja (845 308).

Izbori nisu uspeli jer u drugom krugu nije izašao dovoljan broj birača.

Sledeći sukob dva poželjna partnera desio se nekoliko meseci kasnije, 8. decembra 2002. godine kada je još jednom potvrđeno ko ima najveće, ali ipak nedovoljno poverenje građana.

Vojislav Koštunica po treći put je probio milionsku granicu, dobio je 1699098 glasova, dok je drugoplasirani ovog puta bio Vojislav Šešelj sa 1063296 glasova.

I ovi izbori bili su neuspešni iz istog razloga kao i prethodni. Ono što predstavnici obe ove partije moraju da odgovore kako svojim biračima, tako i zainteresovanoj javnosti jeste – šta se to promenilo u okolnostima, politici, programima, odnosima... što bi predstavljalo osnov za buduću saradnju kada je ona vešto izbegavana nekoliko puta u ne tako dalekoj prošlosti.

Prva mogućnost pojavila se već godinu dana posle gore pomenutih predsedničkih izbora.

Na parlamentarnim izborima 28. decembra 2003. godine radikali su osvojili najviše mandata – 82, a drugoplasirani je bio DSS sa 53 što je značilo da ove dve stranke mogu samostalno da formiraju većinu i oforme Vladu.

Kao što je poznato, do toga nije došlo, već se Koštunica odlučio za partnerstvo sa novoformiranom partijom G17 plus i manjinsku podršku rehabilitovanog SPS-a.

Zašto je bio odbijen čak i razgovor sa predstavnikom radikala u otadžbini (vojvoda je tamnovao svoju prvu godinu) ostaje neodgovoreno pitanje i danas, a do odgovora je teško doći, s obzirom na to da modu zakopavanja ratnih sekira i “interesnih“ amnezija političke elite.

Ni sledeću priliku „patriotska“ (sa još eksplicitnijim navodnicima) opcija nije iskoristila.

Na izborima u januaru 2007. godine radikali su potvrdili da su i dalje najjače politička organizacija u zemlji. Osvojili su mandat manje nego na prethodnim izborima (81), a danak feudalnoj vladavini, aferama, kao i predsednikovanje Borisa Tadića i kohabitaciju sa njim platio je DSS koji je po tadašnjem izbornom kursu dobio 47 mandata.

I opet, Vojislav Koštunica se odlučuje za stare partnere i vraća demokrate na vlast posle četvorogodišnje pauze spasavajući svoju premijersku poziciju ne sluteći da će ona potrajati tek oko godinu dana.

Skandal u vidu izglasavanja Tomislava Nikolića 7. maja 2007. godine za predsednika Skupštine da bi se tvrdio pazar u pregovorima sa demokratama može biti samo gorko podsećanje na način tretiranja radikala u tom periodu.

Već nedelju dana kasnije ozvaničena je i parlamentarna saradnja DSS-a i DS-a, a Vlada formirana minut pre isteka zakonskog roka.

Na izborima za predsednika 2004. godine konkurent zahuktalim radikalima više nije bio predstavnik DSS-a jer je njihov lider obavljao funkciju premijera, a potrošeni kandidati u vidu Velimira Ilića ili Dragana Maršićanina to nisu ni mogli biti.

Boris Tadić je u prvom krugu dobio oko 100 000 manje glasova od Tomislava Nikolića, a glavna rezerva za drugi krug bila je u skoro pola miliona glasova koje je kao vredni politički pazar nosio trećeplasirani Maršićanin.

U tom sudbonosnom okršaju Tadić je odneo pobedu jer je veštim manevrom izborio podršku Vojislava Koštunice koji je tada po treći put radikalima okrenuo leđa.

Više prilika za popravni nije bilo.

Na sledećim predsedničkim izborima Borisu Tadiću nije bila potrebna podrška tehničkog premijera, a na tom talasu nastavio je pobednički niz i na parlamentarnim izborima, ujedno potiskujući DSS na marginu.

Na ovim izborima uloge su se promenile. Obe stranke su samo senke onoga što su nekada predstavljale. Svoju masovnost zamenile su svojevrsnim ekstremizmom.

Radikali oslanjajući se na Šešeljev testament gde se jasno baca fatva na onoga ko zagovara saradnju sa „dosmanlijskim izdajnicima“ u koje se ubraja i Vojislav Koštunica.

DSS, sa druge strane, svojom anti-EU, anti-NATO, anti-DS, anti-anti kampanjom ne pokazuje bilo kakvu vrstu spremnosti na saradnju sa bilo kojom strankom osim nejasnog sporazuma o nenapadanju sa naprednjacima.

Da li će i peti put okrenuti leđa radikalima i nanovo razočarati „patriotisko“ (najeksplicitniji navodnici) biračko telo tako što će eventualno uz odgovarajuću konstalaciju snaga dati manjinsku podršku SNS-u, koja bi onda postizborno mutirala u stranku evroskeptika, ili će u cilju doslednosti i simpatičnog različka glumiti Robinzona na krcatom desničarskom polu, ostaje da se vidi kada se osuše đurđevdanske kiše.