Приштина се Вашингтонским споразумом на годину дана „одрекла“ да аплицира за пријем тамо где и иначе не може да уђе

Дејан Златановић: Да ли овај споразум може једног дана бити рушен у Скупштини Србије? И да ли је он уопште валидан, јер је потписан у тренутку када ми немамо сазив скупштине, председника скупштине, а и немамо ни изабраног премијера?

Ђорђе Вукадиновић: Они су се, формално, бар минимално покрили тиме што су конституисали скупштину. Мада, наравно, конституисање скупптине није завршено док се не изабере председник и руководећа тела, али су верификовали мандате, тако да ми имамо „полускупштину“. А „полуимамо“ и Владу, јер је она претходна, како бих рекао, још увек у функцији – макар, у извесном смислу, у техничком мандату.

На страну и то што председник, и кад имамо и кад немамо скупштину, није тај који је надлежан да потписује такве ствари, а поготово не без консултације. Но, видим да су буквално јуче, или прекјуче, они обезбедили неку начелну и бланко подршку Владе, која му је тиме, на неки начин дала прерогативе и мандат за то. Иако је то Влада за коју је питање да ли и колико и сама има мандат и прерогативе. Али немојте имати илузије. То што се једном потпише, тешко се враћа – као и када је била реч о „Бриселском споразуму“.

Додуше, једино што је, колико-толико утешно у овом конкретном случају јесте то што је ово толико апсурдно да ће у великој мери бити и тешко спроведено. По обичају, опет ће бити спроведене ствари које нама не одговарају. (А, практично, више или мање, све нам не одговарају.)

Приштина се није ни нашта обавезала, сем да годину дана неће тражити пријем у међународне организације. Па, наравно да неће тражити пријем, јер је очигледно да им у последње време са пријемима лоше иде

Приштина се није ни нашта обавезала, сем да годину дана неће тражити пријем у међународне организације. Па, наравно да неће тражити пријем, јер је очигледно да им у последње време са пријемима лоше иде, што због наше акције „отпризнавања“, што због тога што се Русија и Кина, па и неке друге земље попут Шпаније, супротстављају признавању „Косова“ (што је, да будемо реални, и главни разлог релативне успешности ове наше акције). Али, свеједно. Формално гледано, дакле, тих десетак, петанест повлачења признања једини је резултат и успех ове власти и наше дипломатије. Кажем, две трећине тога обезбеђено је директним ангажманом, пре свега, Москве и Пекинга – а ми се сада обавезујемо да ту акцију обуставимо?!

А на шта су се обавезали они? У овом тренутку, Косово просто не може нигде да уђе. Дакле, они су се обавезали на нешто што и не могу да остваре – да неће тражити пријем тамо где иначе не могу да уђу. А ми смо себи везали руке, понижавајуће везали руке тиме што смо рекли да нећемо наставити, ето, ту једину успешну, или релативно успешну линију борбе против независности „Косова“. На свим другим фронтовима смо, што због притиска, што због своје кривице и глупости – капитулирали. Говоримо о држави. Значи, то није никава симетрија, иако пише „на годину дана, и ми и они“. То смо, надам се, објаснили.

Елем, највероватније добар део тога што је потписано неће бити спроведен, па нас то донекле теши. Е, да. Америка обећава и неке паре, али те паре су, наравно, кредити који се морају  враћати. А и „великодушно“ се нуди како ће да преузме, односно да „посредује“ око Газивода. Па ће они и њихова енергетска агенција да учествује у томе и да пресуђује око оправданости захтева и да нам дели наше паре, односно расподељује колико ће средства, новца и енергије из Газивода припасти Београду, а колико Приштини. Ето, то вам је још једна тачка овог споразума. И то ће вероватно покушати да примене, као што ће и овај мораторијум, нажалост, бити примењен. Овај пут, жељезница и остале ствари – то је на дугом штапу. Али ће се, нажалост, вероватно ући и у градњу тога.

Без сумње, јесте фактичко признавање када ви са њима као равноправном страном потписујете споразум. Па, онда кажете – „нисмо ми потписали са њима, него са Америком“

Ово нема, како бих рекао, директне формално-правне импликације у смислу државног статуса, или формалног признања „Косова“. Али ово, без сумње, јесте фактичко признавање када ви са њима као равноправном страном потписујете споразум. Па, онда кажете – „нисмо ми потписали са њима, него са Америком“. А, онда вас председник Америке, а пре тога Гренел, демантују и кажу да смо ипак ми потписали, а да су они „само гарант тога што је потписано“.

Дакле, у року од три сата шта год изјави Александар Вучић буде демантовано. И то буде демантовано не од „злобне опозиције“, „злонамерних твитераша“ и људи на друштвеним мрежама, већ буде демантовано од стране главног америчког преговарача и од америчког председника. Па, сада нека им Вучић каже да „лажу“! Вучић је јуче рекао (ово је цитат): „Ово је билатерални споразум са САД, а не са неком трећом страном“. А онда та Америка, преко Гренела и Трампа, каже: „Не, ми смо ту само да обезбедимо гарант потписа, као нека врста гаранта да ће споразум бити спроведен“.

У варијанти Александра Вучића и СНС делује као да они мисле да је сувереност то што ћеш свакоме дати оно што ти тражи

Наравно да и од исхода америчких избора зависи шта ће са тим споразумом бити. Али, независно од исхода тих избора, мислим да се наставља погубан тренд спољнополитичке катастрофе, иначе, а посебно када је реч Косову и Метохији. Показује се да такозвана независна, суверена политика, која додуше није лака, никада није лака, али у варијанти Александра Вучића и СНС делује као да они мисле да је сувереност то што ћеш свакоме дати оно што ти тражи. Па, ћеш некоме дати, не знам, Бор, неком ћеш дати и аутопут, неком ћеш дати енергетски систем, неком метро - а Немцима све остало – па ћеш тако да задовољиш сваку светску силу. (Ови остали су били Американци, Руси, Кинези и Французи.) То није суверена политика.

Независна суверена политика подразумева да ви стварно водите рачуна о сопственим националним и државним интересима. Александар Вучић и српска политика под вођством СНС-а и Вучића наликује лоптици у флиперу

Дакле, независна суверена политика подразумева да ви стварно водите рачуна о сопственим националним и државним интересима. Александар Вучић и српска политика под вођством СНС-а и Вучића наликује (ја немам бољу слику, ево можда ми ви помогнете, или неко ко нас гледа) лоптици у флиперу. Лоптица у флиперу лети лево-десно, како је пикну, како одлети и како се одбије. Е, та, дакле, лоптица у флиперу – није аутономна, независна и суверена политика. Односно, колико је та лоптица у флиперу суверена и независна – исто толико је и Вучићева политика суверена и независна.

Мислили смо да не може горе од Бриселског споразума, али нас је Александар Вучић демантовао – испоставило се да може и горе! И не само горе, него бих рекао и комичније и фарсичније. И Кумановски споразум је био тежак и болан и понижавајући у неким аспектима, да се не лажемо. То је био споразум после једног рата у коме смо, додуше, сачували нешто образа и инфраструктуре – али наравно да је то био пораз. (Да се не лажемо, Кумановски споразум јесте био пораз.) Да ли ћемо то звати „капитулацијом“, „полукапитулацијом“, „неповољним споразумом“, то је друга ствар. И споразуми са Хрватском после „Олује“ (мислим на Ердутски споразум) били су лоши,капитулантски и неповољни. Али овакве фарсе и оваквог блама какав изазива поглед на овај Вашингтонски споразум – заиста није било у српској историји.

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Бриселски споразум – дипломатски галиматијас са потенцијално фаталним последицама

Документи: Текст Споразума о „економској нормализацији односа“ Србије и Косова*