Вучићево тврдо приземљење

Баш ккао што смо и рекли овде, пре пар седмица. У суботу 15. марта није било „јуриша на Бастиљу“, нити „Зимски дворац“ на Андрићевом венцу. Није било ни симболичних ни стварних пуцњева са „Ауроре“ да победоносно најаве зору новог доба. Није било крвопролића, упада у институције, паљевина и хаоса којим су данима претили и апокалиптично га најављивали Александар Вучић и његова медијска машинерија. И, разуме се, добро је што није било.

Хиљаде најављених Румуна за време протеста није похарало београдске станове током протеста. Баш као што нема милијарди које су, тобоже, споља уложене у Вучићево свргавање „зато што се бори и што воли Србију“. Додуше, НЕЧЕГА је ипак било пред сам крај петнаестоминутне ћутње у улици Краља Милана, негде између „Лондона“ и „Цветног трга“ – и то „нешто“ биће, по свој прилици, део међународне истраге у наредном периоду.

Али хајде да се фокусирамо на оно чега је несумњиво било и због чега ће овај 15. март бити уписан у анале политичог живота у српској престоници. Било је највећег скупа у политичкој историји Србије. Било је више стотина хиљада грађана у протесту на улицама Београда (реално, између 300 и 500 хиљада у току дана). Било је симболичке и политичке делегитимације Вучићеве власти.

Шта је у глави човека који је спреман да уведе земљу у хаос, ванредно стање (у коме већ фактички јесте), па и грађански рат, ако треба, САМО да би сачувао своју власт? А при томе, да апсурд буде још већи, његову власт, у смислу председничке функције, скоро нико и не оспорава, већ само њену апсолутистичку злоупотребу

А било је опструкције градске власти и потпуног укидања градског превоза тога дана, као и стопирања железничког саобраћаја (због, наводне, дојаве о подметнутим бомбама) на читавој територији Србије. Али то је мање битно. Било је – не рачунајући ситне инциденте и ТО за што не знамо тачно шта је било – веома масовно, мирно и достојанствено. И било је очигледних покушаја да не буде тако. 

„Мамци“ из Пионирског парка  

Збиља, шта је у глави човека који је спреман да уведе земљу у хаос, ванредно стање (у коме већ фактички јесте), па и грађански рат, ако треба, САМО да би сачувао своју власт? А при томе, да апсурд буде још већи, његову власт, у смислу председничке функције, скоро нико и не оспорава, већ само њену апсолутистичку злоупотребу.

У том смислу је епизода са „ћацијима“ („студенти-који-хоће-да-уче“) у Пионирском парку око Председништва, иако трагикомична, била више него значајна и још више индикативна. За ово туце година своје свевласти Вучић је направио своју сопствену реалност, свој свет, своју „елиту“, своју „опозицију“, своје медије и своје бизнисмене – а све друге прогласио за "лажне", "олош", "пропалице" и "битанге". Чему онда изненађење што је пробао да себи „направи“ и студенте „по мери“?

Дале, ОН је смислио „лукави план“ да на вишемесечне и масовне студентске протесте који су изазвали пажњу и подршку широм света одговори тако што ће организовати своје "студенте-лојалисте" и окупити их као неку врсту живог штита око себе у Пионирском парку. План је, разуме се, био траљаво реализован, као и мање-више све што дотични ради (плус објективан дефицит правих студената на тој страни) и изазвао је масовни подсмех и свеопшту поругу. Али то је била цена који је Вучић очито био спреман да плати зарад „вишег циља“.

С друге стране, сви, укључујући и спољни фактор и са истока и са запада, схватили су да игра потенцијално опасну игру и иде на директни сукоб, и упозорилига да се не игра ватром. А онда ОН, тобоже, одглуми кооперативност према тим спољним факторима и „замоли“ те своје „ћације“, које је окупио да глуме „студенте 2.0“, да привремено напусте простор око Председништва (јер „паметнији попушта“). А они му одговоре да „морају да размисле“ и да им за одговор треба барем 24 сата – и онда тај одговор, разуме се, буде негативан?!

Читава ова ствар са „ћацијима“ је, као што рекосмо, ипак озбиљнија него што на први, па и други поглед делује. Они су ту (п)остављени да буду мета и мамац за нападе од стране што стварних, што полицијских „хулигана“ А, истовремено, и алиби за (планирану?) интервенцију жандармерије против „насилника који нападају мирне студенте“

Дакле, као и свих претходних година – глума, пренемагање, лаж и фолирање буквално до последњег даха. Његовог или нашег.

Више од игре

Но, читава ова ствар са „ћацијима“ је, као што рекосмо, ипак озбиљнија него што на први, па и други поглед делује. Они су ту (п)остављени да буду мета и мамац за нападе од стране што стварних, што полицијских „хулигана“ А, истовремено, и алиби за (планирану?) интервенцију жандармерије против „насилника који нападају мирне студенте“. Другим речима, њихова функција и улога била је врло слична оној коју су имали трактори – да фитички заштите председника и, према потреби, послуже и као изговор за евентуално предузете „мере против хулигана“.

Хоћу ли ја то да кажем да је Председник ишао на сукоб? Да. Хоћу. Односно, мислим да је, пре свега, ишао на то да физички заштити себе, али одмах потом – или, боље рећи, паралелно са тим – верујем да је планирао обрачун са, у вечерњим сатима, проређеним демонстрантима и тријумфално проглашење „победе над обојеном револуцијом“ одмах након тога.

Али зашто би Вучић уопште ишао на то играње ватром у разним облицима и варијантама? Мислим да за то постоје барем два разлога, један психолошки и ирационалан, а други релативно рационалан, мада хазардерски.

Суштина је у томе што је, упркос привиду самопоуздања и хладнокрвности коју некад више, а некад мање успешно глуми, његова позиција далеко од добре и све више подсећа на пиле које се заплиће у сопствене политичке и пропагандне кучине. Другим речима, он је ових претходних месеци слабио, такорећи, свакодневно 

Но, суштина је у томе што је, упркос привиду самопоуздања и хладнокрвности коју некад више, а некад мање успешно глуми, његова позиција далеко од добре и све више подсећа на пиле које се заплиће у сопствене политичке и пропагандне кучине. Другим речима, он је ових претходних месеци слабио, такорећи, свакодневно. У бајку о „историјском“ и „никад већем“ рејтингу не верује вероватно више ни он сам (мада то није сасвим јасно). Али, што је још важније, у то све мање верује и његово окружење и „средњи“ СНС ешалони. ЗАТО му је требао „крај“ и зато је управо ОН (а не студенти или опозиција) форсирао причу о „Дану Д“.

Уосталом, истраживање које је пред вама то слабљење више него „зорно“, тј. јасно и кохерентно показује. Скоро 60 одсто пунолетних грађана Србије (59,7%) подржава актуелне студентске протесте, док се нешто мање од 32 одсто (31,9%) тим протестима противи. Одржавање изложбе „ЕКСПО 2027“ у Београду подржава тек нешто више од трећине грађана (34,2%), док је више од половине (51,6%) против (14,2% нема став). А на питање о гласању на евентуалном референдуму о приступању Србије ЕУ први пут је превагу однела опција „против“ (43,2 према 38,9, уз 17,9 одсто неизјашњених).

Генерално, може се рећи да актуелна власт (СНС плус СПС и сателити) ужива подршку до трећине од укупног броја пунолетних грађана Србије (32,8%), док остатак одлази на противнике власти (41,3%), као и оне „неопредељене“ (25,9%). Треба напоменути да је ово ПРВИ ПУТ од доласка СНС на власт да се у истраживању на РЕПУБЛИЧКОМ нивоу детектује оваква предност опозиције.

Други новум овог истраживања, па и својеврсни експеримент, представља табела у којој су бирачима понуђене листе груписане по критеријуму политичко-идеолошке – а понекад фактичке и/или персоналне – блискости. И резултат је испао прилично повољан по опозицију. Ни једна од понуђених групација није завршила испод цензуса (чак му нису ни близу) и све су се поређале унутар маргине од 2-3 одсто. То, наравно, не значи, нити прејудицира да ће и на неке будуће изборе – кад год буду били – актери ићи баш у том формату, али снажно сугерише и препоручује укрупњавање као услов и императив опстанка опозиционих формација.

Поново најупадљивији налаз, односно налаз у којем је детектована убедљиво највећа разлика између опција,био је одговор на поново постављено питање: „Да ли подржавате намеру Рио Тинта да отвори рудник литијума у долини Јадра?“, где је проценат подршке пао испод 20 одсто (19%), а и иначе високо противљење порасло на чак 63,5 одсто (дакле, више него 3 према 1 у корист противника)

Ипак, поново најупадљивији налаз, односно налаз у којем је детектована убедљиво највећа разлика између опција,био је одговор на поново постављено питање: „Да ли подржавате намеру Рио Тинта да отвори рудник литијума у долини Јадра?“, где је проценат подршке пао испод 20 одсто (19%), а и иначе високо противљење порасло на чак 63,5 одсто (дакле, више него 3 према 1 у корист противника).

По питању евентуалног формирања привремене или прелазне владе, мишљења су готово потпуно подељена (38,3 према 37,2 одсто), а извесна подвојеност постоји и по питању евентуалног расписивања ванредних избора – иако је овде јасна већина (44,5 одсто) наклоњена опцији „да, али тек након чишћења бирачког списка и обезбеђивања равноправних услова“.

 Интересантнo је да готово идентичан проценат (44,7 одсто) подржава и идеју да се студенти политички организују и појаве на неким наредним изборима – с тим да је 26,8 одсто рекло и да би било склоно да за ту „студентску“ опцију и гласа (а још 26,3% каже да би за њу „можда гласало“).

Није потребно бити велики стручњак да се схвати какве би драматичне последице овај налаз ПОТЕНЦИЈАЛНО могао имати на читаву – а поготово на опозициону – политичку сцену. Али, исто тако, не треба бити ни претерани политички геније да би се схватило да је ово истраживање рађено у „пику“, тј. на самом врхунцу актуелне студентске („блокадне“) еуфорије, те да, уследи ли после 15. марта серија лутања, концептуалних сукоба, конфузије и разочарања (а постоје индиције за тако нешто), оно што је тако нагло и револуционарно процветало може лако и да свене. Уосталом, иако нису сасвим упоредиве приче, ту су и сећања на својевремени изборни бродолом „Отпора“, као и на, временски нам много ближу судбину листе „Један од пет милиона“.

Но,  о тим и другим могућим политичким импликацијама и спекулацијама поводом ових налаза, биће више речи у следећим наставцима овог нашег малог серијала.   

Време бр. 1785

Видети још:

НСПМ: Србија, март 2025.(I)

(главни уредник НСПМ)