Београд (2) - Упутство за употребу

Средње оцене (па и оцене уопште) више скоро ништа не значе јер СНС армија оцењује слично као што и гласа. Дакле, “Аци пет, њима свима један (или нула, ако може, обавезно нула)”. А нарочито онима који се у неком тренутку издвајају као акутно или потенцијално опасни по режим. Што значи да се лавина негативних оцена добијена од стране режимских гласача може третирати малтене и као својеврсни опозициони орден. Хоћу рећи да је у оцењивању све мање нијанси, а управо су нијансе овде некад биле важне.

Овај текст представља наставак оног прошлонедељног, о политичком расположењу грађана Београда, у којем смо пренели и анализирали ставове о неким конкретним темама које се тичу престонице (саобраћај, мост, Експо, градоначелник), као и политичког живота у Србији генерално.

Истраживање је новембарско и, такорећи, “старо” месец дана. Додуше, рађено је после трагедије са надстрешницом, али пре овог студентског протеста који је у српске политичке процесе унео једну нову динамику. Објављени текст није саџавао страначке нити личне рејтинге. Био је најављен једном кратком вешћу на порталу “Времена” и објављен у штампаном издању. Али, упркос томе, био је запажен и, разуме се, опљунут у резимским медијима, па и (и то не само једном?!) од Господара лично.

Искрено сам се питао – зашто? Односно, шта је по среди. И чини ми се да ту (не рачунајући психолошке факторе) постоје два главна разлога. Пре и изнад свега: Председник не може да поднесе да постоји било шта, било која институција, важна или неважна, било који медиј, истраживачка агенција, било шта, велико или мало – а што он лично не контролише. И то је вероватно његов највећи проблем са НСПМ-ом, као и новином у којој је поменути текст изашао.

Друга ствар је нешто конкретнија, мада такође повезана са првом. Вучић, наиме, зна да, након литијума и надстрешнице, не може баш да “цвета цвеће” (па ни рејтинг) ни у његово(м) односно СНС “предузеће”. О конкретним бројкама (па и размерама пада, да ли је благ или озбиљан) можемо разговарати овако или онако. Али својим бесмисленим и агресивним нападом Вучић је покушао, па и делимично успео, управо да то, као и уопште било какву смислену, а од стране њега неконтролисану дебату на тему рејтинга у корену сасече и спречи.

Превентивни удари

Шта значе страначки рејтинзи (поготово опозициони) када је савршено јасно да на следеће изборе – кад их буде и ако их буде – вероватно ни власт, а опозиција свакако неће излазити ни приближно у оваквом формату и оволико расцепкана? То не значи да ће бити јединствени (као што апсолутна већина опозиционо настројених бирача жели и очекује), нити да ће евентуалне опозиционе колоне бити оптималне и логичне (вероватно неће). Али, макар због инстинкта опстанка и самоодржања, свакако неће ићи баш ни “свака вашка обашка”.

Дакле, рејтинзи тренутно не значе много. Поготово не релативно мале, понекад и микроскопске, међусобне разлике у величини опозиционих политичких актера. Али итекако значи када се види да, упркос удворичкој мантри о “историјском рејтингу”, као и тријумфу на оним несрећним јунским изборима, владајућа странка у престоници има 36 одсто подршке, те да са све традиционално (не)поузданим партнерима из СПС, имају у збиру, највише, неких 41-42 одсто.

А да је рејтинг мање-више такав (а за Србију, као што рекох, додајте још максимално 4-7 одсто и то је то) знао је вероватно и сам Вучић – и зато нас је превентивно напао. Да онда када објавимо рејтинге и бројке може рећи: “А, па то нема везе, то су они преваранти, који не раде него измишљају резултате”.

Али ту сада постоји једна важна напомена због које и нисам хтео да пуштамо било какве страначке и личне рејтинге без макар и кратког пропратног текста. Неће, наравно, то нити било какво друго пропратно објашњење спречити Председникове критике и нападе. Нема тог објашњења које ће умирити или задовољити режимске талибане и ботове када добију директиву или када се осете угроженим. Али је битно да макар они заинтересовани и добронамерни добију што коректнију информацију и слику.

Засебна опозициона групација

Чак и неки лични и политички пријатељи често нису срећни због наших резултата. А главни разлог тог незадовољства (сем понекад нереалних очекивања) лежи у ставци “опозиција, али не знам за кога”, а коју смо последњих месеци преформуслисали у “сигурно против власти, али не знам тачно за коју странку”. Но, суштина је иста. Наиме, већ дуже време постоји један релативно стабилан блок од неких чак 15-20 одсто испитаника који је и по сопственој изјави, а и по ставовима по конретним питањима, јасно и недвосмислено антирежимски настројен, али нема чврсту, или, боље рећи, нема скоро никакву опозициону страначку идентифкацију.

Они су, рекох, јасно опозициони, али (тренутно?) нису страначки изјашњени. Има их сигурно и међу читаоцима овог текста. Власт и Вучића не подносе исто, или чак можда и више од “обичних” опозиционих бирача. Али су пробирљиви, ћудљиви, често разочарани, или, напротив, превише оптимистични да би се задовољавали конкретном политичком понудом. Третирати њих као обичне “апстиненте” и људе без политичког става напросто није истинито и није фер. Али, ако бисмо их тако третирали (као “неопредељене”), као што чине неке агенције и колеге, онда би њихови проценти били пропорционално распоређени на све политичке актере (а што значи највише на СНС, мада би и опозиционим странкама припало понеко парче) и сви би били срећни. Ми их, међутим, третирамо као засебну опозициону групацију све док се неки избори не приближе. А онда ћемо видети да ли ће на крају бити “обични” апстиненти (и тиме усрећити Вучића) или ће се улити у неку опозициону матицу.

Они су, рекох, јасно опозициони, али (тренутно?) нису страначки изјашњени. Има их сигурно и међу читаоцима овог текста. Власт и Вучића не подносе исто, или чак можда и више од “обичних” опозиционих бирача. Али су пробирљиви, ћудљиви, често разочарани, или, напротив, превише оптимистични да би се задовољавали конкретном политичком понудом. Третирати њих као обичне “апстиненте” и људе без политичког става напросто није истинито и није фер

Што се, пак, оцена тиче, оне можда нису поузданији, али свакако јесу информативнији политички индикатор од “голих” рејтинга. Али и оне захтевају одређено тумачење и додатно објашњење. Јер нису, својевремено, висок страначки рејтинг, масовни скупови и колективна еуфорија при помену његовог имена препоручили Војислава Коштуницу за фронтмена коалиције која ће, на крају баладе, у јесен двехиљадите, победити Милошевића. Дословно ничег од тога није било. Али препоручиле су га “средње оцене”, али још више – и пре свега – убедљиво најмањи број “јединица” у односу на друге кандидате за изазивача, а није да их није било, и нису били нимало безвезни.

Знао сам лично неке од људи који су учествовали у том “селектовању”, а са једним сам и друговао. И рекао ми је буквално следеће: “Није ту било потребе за неким великим филозофирањем. Чим смо видели оцене, било је јасно да је Воја тај. А било је јасно и Зорану”. (Толико о мантри, популарној у неким круговима, како је, у том тренутку, “свако могао победити Милошевића”. Е, па није.)

Но, оставимо сад по страни дискусију на тему “шта би било кад би било” (али можда и “шта ће бити кад ће бити”). На то лето од пре скоро четврт века подсетио сам само ради илустрације како су оцене важне, неретко чак и важније од тренутног рејтинга. Али и ту су ствари донекле промениле. И то такође на горе.

Вучићев режим има скоро безгранична средства и још неисцрпнију вољу да та средства (зло)употребљава и користи за блаћење политичких противника, као и свих који се у неком тренутку нађу на путу његовој свевласти. Зато, нажалост, није пука фраза и није алиби ако кажемо да би та здружена медијско-политичка машинерија за тили час – или за неколико месеци – вероватно демонизовала чак и једног патријарха Павла, као што су, уосталом, периодично чинили и са његовим блиским сарадницима и великим духовницима попут митрополита Амфилохија и владике Атанасија, онда када су им се ови супротставили поводом Бриселског споразума и предаје севера КиМ.

„Опозициони орден“

Шта то има за последицу у контексту нашег истраживања и наше табеле са оценама? Па, за почетак то да средње оцене (па и оцене уопште) више скоро ништа не значе јер СНС армија оцењује слично као што и гласа. Дакле, “Аци пет, њима свима један (или нула, ако може, обавезно нула)”. А нарочито онима који се у неком тренутку издвајају као акутно или потенцијално опасни по режим. Што значи да се лавина негативних оцена добијена од стране режимских гласача може третирати малтене и као својеврсни опозициони орден.

Хоћу рећи да је у оцењивању све мање нијанси, а управо су нијансе овде биле важне. Зато, на пример, Ана Брнабић има тек нешто слабије оцене од Александра Вучића иако су им политички профили и габарити, најблаже речено, као небо и земља. И зато, рецимо, Вучићевом старорадикалском, ксенофобном и хомофобном бирачу “ич” не смета Анин мањински (“хрватски”) НВО или ЛГБТ бекграунд. Јер је Ана “наша”. То јест, “Ацина”. А Аца је “наш”, то јест, њихов. А они његови.

Насупрот тој фаланги, стоји доста дифузно, колебљиво и распршено опозиционо тело, мање или више скептично према свим опозиционим лидерима и у очајничкој (а у датом контексту и наивној) потрази за тзв. “новим лицем” које ће их коначно избавити из напредњачке диктатуре. При чему ће и то “ново лице”, ако се уопште и појави и збиља у неком тренутку запрети да би могло угрозити владајући поредак, за тили час постати “старо”, односно бива провучено кроз режимско таблоидно блато и завршава у истом лонцу са осталом опозиционом сабраћом.

У природи је таквих система да су порозни и крти. Односно да се, чак и кад су наоко савршени, неочекивано лако урушавају и ломе у судару са неким изненадним проблемом или аномалијом у матриксу. Било да се проблем зове “надстрешница”, било да се зове “студенти”

Зато морамо признати да је Вучић скоро успео. Или је био врло близу да успе потпуно. Не да оствари своје мегаломанске снове о величини и “историјском значају”, већ да трајно и дефинитивно упропасти, подели, заглупи, затрује и завади грађане Србије. Његово позивање на “пристојну Србију” делује дословно гротескно у контексту начина на који је на власт дошао и начина на који влада, тј. на власти опстаје.

Ако је, повремено, из тактичких разлога, донекле и морао да мења наступ и реторику, стратегију и методологију није мењао уопште, сем што их је технички усавршавао и прилагођавао. А производња непријатеља, вербална агресија и медијска манипулација биле су и остале темељ, стуб и круна те “политике”. При чему је једина стварна промена била то што је, стицајем историјских околности, то јест, због страха да од глобалних моћника не би опет добио по носу, морао да глуми “кооперативност” – и да се са “спољњег” преоријентише на “унутрашњег” непријатеља.

И “ферцерало” му је скоро савршено. Али у природи је таквих система да су порозни и крти. Односно да се, чак и кад су наоко савршени, неочекивано лако урушавају и ломе у судару са неким изненадним проблемом или аномалијом у матриксу. Било да се проблем зове “надстрешница”, било да се зове “студенти”.

(Аутор је главни уредник НСПМ)

(Време)

Видети још: Ђорђе Вукадиновић - Истраживање "Београд, јесен 2024" - Конфузија, неповерење, незадовољство