Да ли ћемо по први пут од доласка Вучића на власт имати једне неизвесне изборе

„Ништа не успева као успех“, стара је животна и политичка истина. Али важи и обрнуто. Кад кола крену низбрдо, кад вода почне да продире у чамац, невоље просто сустижу једна другу и човек више не зна где пре да удара, на шта да реагује и од чега да се брани.

Управо на гореописани начин делује тренутна ситуација Александра Вучића. Кулминација косовске кризе и притисци у вези са тим, рат у Украјини, незапамћени хорор “Рибникару“, убиства у Младеновцу – са масовним и никад посећенијим уличним протестима које су ови масакри покренули – све делује као „перфектна“ политичка олуја која буквално носи све пред собом.

За неке од побројаних ствари Вучић је одговоран. За неке није. Али то више није ни важно. Сви рачуни стижу њему – што је, разуме се, и логична последица поретка личне (све)власти који је успоставио и у чијим плодовима је десет година уживао. 

Зато не треба да чуди што наступи председника Србије у последње време делују конфузно, чак политички шизоидно, и чини се као да се, реторички и вербално, враћа на радикалска „фабричка подешавања“ – уколико је уопште од њих икада и одмакао.

Било како било, ОН је увек жртва. С тим да је сада је у фази улоге жртве као Слободан Милошевић, док је раније обично био „жртва“  као Зоран Ђинђић.  Али, у сваком случају, увек је он тема, мета и највећи мученик. И то већ дуже време неодољиво подсећа на ону причу о баби (или чобанчету) и вуку, чија је поента да када се, након мноштва лажних узбуна и аларма, вук коначно заиста појавио више нико у селу у то није поверовао и није га било брига. 

Као што рекох, нема сумње да већина порука које последих дана и недеља долазе од Вучића заиста делује комично и забрињавајуће – али треба водити рачуна да оне тако делују НАМА. Али ми нисмо његова циљна група, нити његово бирачко тело, којем су те поруке превасходно намењене. Зато треба бити опрезан са смејањем и подсмевањем. Но, да је СНС режим у проблему као вероватно никада до сад – готово да нема никакве дилеме.  

Вучићево понављање како „ни по цену живота“ неће пристати на прелазну владу део је те исте стратегије „спасавања редова Александра“ која се састоји делом од скретање пажње са конкретних захтева протеста у очекивању његовог малаксавања, а делом у мобилизацији и мотивацији сопствених активиста и бирача, забринутих због масовности протеста, као и поприличног фијаска оног спектакуларно најављиваног митинга подршке.

И одмах да се разумемо, није тај Вучићев скуп био толико фијаско по броју учесника – иако их је, реално, било знатно мање него што су организатори очекивали и него што су режимски медији данима помпезно и бесмислено најављивали као „највећи скуп у историји Србије“ – колико по видном и фрапантном одсуству енергије и ентузијазма међу оним десетинама хиљада који су се тог кишног петка у организацији СНС-а сјатили у Београд.

Дакле, само у месецу мају Вучић је имао незапамћени излив грађанског незадовољства, неуспешан сопствени „контрамитинг“ који је требао бити утук на те уличне протесте и ескалацију кризе на северу КиМ где су Куртијеви градоначелници и специјалци упали у зграде српских општина, а окупљени Срби се сукобили са Кфором

Дакле, само у месецу мају Вучић је имао незапамћени излив грађанског незадовољства, неуспешан сопствени „контрамитинг“ који је требао бити утук на те уличне протесте и ескалацију кризе на северу КиМ где су Куртијеви градоначелници и специјалци упали у зграде српских општина, а окупљени Срби се сукобили са Кфором.     

Али интересантно је да ништа од наведеног није било разлог за готово јавно ментално цепање и слом живаца пред камерама као што је то био захтев за формирање прелазне владе од стране дела опозиције и групе јавних личности?! Могуће да је толика Вучићева “цика“ на помен прелазне владе само покушај премештања фокуса са протеста, али мислим да би свакога требало да забрине чињеница да нешто што је могући и сасвим легитиман начин изласка из кризе наш председник представља као нешто што је, малте не, равно убиству и катастрофи.

Али интересантно је да ништа од наведеног није било разлог за готово јавно ментално цепање и слом живаца пред камерама као што је то био захтев за формирање прелазне владе од стране дела опозиције и групе јавних личности?!

Може се рећи да је то лоше решење, да СНС-у не одговара, да нема разлога за тако нешто... Али се не може и не сме тај, понављам и наглашавам, легалан и легитиман предлог третирати као злочин против народа и државе, и помињати „гробови“ из којих ће се Председник лично и сви његови ближњи против тога борити.

Али и ова рекција на сам помен прелазне владе, ма колико можда мало и одглумљена и темпирана, показује размере нервозе, па и панике у режимским редовима.

Да ли и шта Вучића може спасти и преокренути неповољан тренд? Могу му донекле помоћи странци (читај, САД), тиме што ће мало смањити притисак око Косова и, у замену за даљу „кооперативност“, добацити му неки појас за спасавање у виду санкција Куртију и обновљених обећања о формирању „Заједнице српских општина“. А и тиме што ће, евентуално, сугерисати својим пуленима из „про-европске опозиције“ да буду мало “кооперативнији“, да не газе до краја са протестима, и да се, рецимо, задовоље ионако већ више пута обећаним и најављеним београдским изборима, а не траже председничке и парламентарне.

Али више и од самих Американаца може му помоћи опозиција, и „лева“ и „десна“, својом неслогом, својим сујетама, неорганизованошћу и осведоченим талентом да никада не пропусти прилику за пропуштање прилике.

Ево шта би то у конкретном случају могло да значи. Опозиција која више-мање води ове протесте и стоји иза њих има пред собом једну озбиљну дилему – да ли да радикализује протесте и покуша неку репризу 5. октобра, са свим неизвесностима које из тога могу произаћи, или, пак, да иде на неки договор са Вучићем, који би водио релативно брзим и колико-толико равноправним и неизвесним парламентарним, београдским и локалним изборима.

Избор у овој ситуацији није нимало једноставан ни лак, и свака одлука повлачи са собом одређене ризике и опасности. АЛИ уопште није искључено, заправо, тренутно највише управо на то личи, да ће лидери протеста одабрати „генијално“, тј. обрнуто соломонско решење које у исходу неће водити ни до “револуције“ ни до изборног расплета, већ разводнити протест, расути енергију и дати Вучићу прилику да сам одређује изборни тајминг, модусе и динамику.

Опозиција има лопту на пеналу, и дилему да ли да шутира у правцу ванредних избора или ванредне грађанске непослушности. Али уопште није немогуће да ће, из ових или оних разлога, на крају погодити корнер заставицу или лопту шутнути преко пречке

Другим речима, опозиција има лопту на пеналу, и дилему да ли да шутира у правцу ванредних избора или ванредне грађанске непослушности. Али уопште није немогуће да ће, из ових или оних разлога, на крају погодити корнер заставицу или лопту шутнути преко пречке.

Вучићу, заправо, не одговарају ни избори, а ни неизвесна радикализација протеста. Он изборима парламентарној опозицији прети, тачније „звецка“ њима, као и најављеним подизањем изборног цензуса на пет одсто. Али му се на изборе баш и не иде, тим пре што и по нашим, а и по његовим налазима (мада ово друго, наравно, неће признати ни за живу главу) не стоји нарочито добро.

Према резултатима истраживања НСПМ које је рађено почетком маја ове године, дакле, непосредно пре и након мајског масакра који је променио Србију, Српска напредна странка је забележила пад од око два процената – са 38 на 36.2 одсто за само месец дана. (Плус је и СПС изгубио око један проценат.) А све што се дешавало претходне две-три седмице тешко да је тај рејтинг могло повратити. Напротив.

У суштини, пад рејтинга СНС-а траје још од прошлогодишњих избора (на којима је СНС освојио 44 одсто гласова), а они су, сетимо се, од стране Вучића квалификовани као релативни неуспех и „тренутно клецање“. Но, уз све медијско-маркетиншке напоре, рејтинг се није опоравио (упркос жестокој кампањи против, пре свега, „десне“ и националне опозиције, па и Народне странке), него је наставио да благо али константно клизи на доле.     

Зато, уз све ризике који оваква предвиђања носе, усудио био се рећи да би, уколико би, рецимо, у следећу недељу били избори, СНС изгубио Београд, а да бисмо, када је реч о Србији, први пут могли да имамо неизвесну изборну утакмицу (у којој су Вучић и СНС још увек фаворити). То можда није много с обзиром на нарасле апетите и опозициона очекивања. Али свакако јесте напредак у поређењу са изборном менажеријом какву смо гледали у претходних десет година у СНС Србији.

Али разуме се и подразумева да на те изборе, кад год они били, опозиција не може и не сме изаћи у овом и овако комично фрагментираном облику, него у највише две-три политички и идеолошки сродне и логичне колоне. Укратко: боље једни релативно неизвесни избори у руци, него сумњива револуција на грани.

(аутор је главни уредник НСПМ)

Недељник, 8. јун 2023.