Politika u obruču

Dobro došli u (nekada) zemlju košarke!

Slogan u vreme kada je nastajao u velikoj meri odgovarao je istini. Osvanuo je na bilbordima, reklamama, graničnim prelazima pred Evropsko prvenstvo 2005. godine.

Od tada zaslužio je onu relativizaciju u zagradi jer sada više nismo svetski prvaci u košarci već u tenisu, svake godine ne donose nam medalje košarkaši već vaterpolisti, u kuću slavnih ne ulaze košarkaši već odbojkaši... Da li to znači da je ovaj nacionalni sport svesno gurnut u zapećak ,da ga je pregazilo vreme modernizacije ,velikih promena kako u vezi sa igrom, tako i van nje, da li je slogan uopšte tačan ili je od njega ostalo samo sećanje i nostalgija?

Moj odgovor je NE, ali...

Kao i u sve pore društva, tamo gde se ne zna granica između sporta, države i politike, tako je i očekivano da je i ovaj biser došao na red politike, države, lične upotrebe ili zloupotrebe. Rezultati će pokazati.

Postavljanje Dragan Đilasa na mesto prvog čoveka Košarkaškog saveza Srbije govori da je država (čitaj Demokratska stranka) odlučila da revitalizuje ovo nacionalno blago stavljajući političara prvog ešalona na takvu vruću stolicu. Iako je ovo ustoličenje bilo i najavljivano, mora se reći da je takav potez gradonačelnika Beograda izuzetno hrabar, ali i ujedno riskantan.

Nije neuobičajeno da se politika direktno ili indirektno mešala u košrku i presudno određivala njenu sudbinu, kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u „državama naslednicama“.

SFRJ je bila evropska košarkaška velesila, klupska i reprezentativna. Poslednja decenija njenog postojanja to u potpunosti potvrđuje.

Jedan značajan političko-košarkaški skandal koji pamtimo iz tog vremena (osim odlaska Dražena Petrovića iz Cibone u Real bez napunjenih 28. godina i odlazak Divca u LA Lejkerse) bio je bacanje hrvatske zastave u Argentini.

Raspad države doneo je za neke večno pitanje: šta bi bilo da su se Drim tim i reprezentacija SFRJ sastali u Barseloni 1992.

Raspad države doneo je za neke večno pitanje: šta bi bilo da su se Drim tim i reprezentacija SFRJ sastali u Barseloni 1992.

I danas jugo-nostalgičari smatraju da bi utakmica bila barem neizvesna jer imena Divca, Kukoča, Rađe, Paspalja i dalje odzvanjaju kao neprevaziđene sportske veličine.

Kako se rat bližio kraju ,kako su granice između do juče bratskih naroda dobijale međunarodni karakter i kako je bila svima tako omiljena igračka na ovim prostorima-oružje, isto je zamenjeno nečim po čemu nas mnogi pamte, sa čim smo mnogo bolji i ubojitiji – košarkaškom loptom.

Ona je umesto pucanja donela prepucavanje.

Raspodela državnih preduzeća, ambasada, zlata, deveznih rezervi nije imala takvu medijsku pažnju kao „basket sukcesija“.

Ko je pravi naslednik svih onih medalja i trofeja koje su generacije osvajale dok su svi uglas gordo pevali „Hej,Sloveni“?

Grozničavo se te 1995. godine čekao okršaj jugoslovenske i hrvatske reprezentacije u Atini, prvi posle krvavog rata.Utakmica koja je trebala da bude svođenje ili naplaćivanje računa.

 

Znali su ljudi iz Jadranske lige kako treba obezglaviti ovaj srpski dragulj. Iskoristili su zaslepljeni evro-entuzijazam demokrata koji su preuzeli KK Crvena zvezda i uz „povoljnu finansijsku konstrukciju“ amputirali ovog velikana iz domačeg takmičenja

 

Sticajem čudnih okolnosti do toga nije došlo, ali sav politički naboj koji je pratio sve u vezi sa ovim nesuđenim finalom bio je ispoljen demonstrativnim odlaskom hrvatskih reprezentativaca sa postolja što je nezabeleženo na međunarodnim takmičenjima.

Pobeda nad Litvanijom i Saletovih 41 poen su deo istorije.

Oba ova više emotivna nego sportska pitanja, okršaj JUG-USA i JUG-CRO, kao nacionalna sportska frustracija zbog svega što se prethodno događalo, dobili su zakasnele odgovore.

Finale u Atlanti 1996. bilo je stvar rutine za Drim tim III i sem slikanja sa Muhamedom Alijem i radovanja zbog srebrne medalje taj susret je bio ono što je i trebalo da bude – praznik sporta i čast da učestvujemo u takvom zatvaranju Olimpijskih igara.

Hrvati su smenom generacije ubili draž u meču u Španiji 1997. tako da je susret, sem legendarne Saletove trojke u poslednjoj sekundi, bio lišen političkih tenzija i karaktera nekakve nacionalne osvete.

Unutrašnja politika takođe je postavljala košarkaške okvire.

Veliki povratak naše reprezentacije posle sankcija bio je pod vođstvom Nebojše Čovića predsednika KSJ. Ko je jači, ko koga postavlja, smenjuje i kontroliše pokazano je kada je bivši prvi beogradski socijalista pao u nemilost Slobodana Miloševića u vreme velike izborne krađe 96–97. i ekspresno smenjen sa tog mesta kako ne bi sebi prepisao još jednu,očekivanu zlatnu medalju sa Evropskog prvenstva 1997.

Treniranje strogoće ponoviće se tri godine kasnije sa rašomonijadom oko kandidature Vlade Divca za člana Međunarodnog Olimpijskog Komiteta. Po čaršiji je kružila priča da je kandidaturu lično stopirala supruga predsednika SRJ-Mira Marković.

Početak 21. veka Srbiji nije doneo samo demokratske promene, ukidanje sankcija,evro-integracije već i mutanta u vidu Jadranske lige.

Stvorena na bazi providne nostalgije i prividne politike pomirenja, a u suštini preuzimanja primata nad nacionalnim Savezima i kupovanje licence za učešće u evropskim klupskim takmičenjima. Iskorišćen je period kada je došlo do kraha FIBE odlaskom njenog doajena Borislava Stankovića da bi na tim ruševinama nastala bleda imitacija evropske NBA lige pod imenom ULEB gde je okupljen krem najbogatijih klubova koji bez obzira na nacionalni predznak, na odnos prema sopstvenom šampionatu ima mesto u ligi u koju se, za privilegovane, ulazi na osnovu dogovora i para a ne sportskog uspeha.

Dugo su srpski klubovi odolevali ovom gladnom kerberu, što iz poštovanja prema doživotnom počasnom generalnom sekretaru FIBE, čoveku koji je integrisao američke profesionalce u svetsku košarku, što iz bojazni da će biti lako progutani od strane onih koji ne pitaju ni za tradiciju, ni za fer-plej nego valorizuju samo profit.

Na kraju kako to često biva,odlučila je politika.

U vremenu krize srpsko-crnogorskih odnosa, ukidanja Savezne države i nastajanja nikad zaživele Državne zajednice ,Jadranska liga je pozvala klubove država koje izlaze na more da se priključe zajedničkom takmičenju.

Naravno, podgorička Budućnost je bila pun pogodak za takav jedan projekat. Em je jedini ozbiljni crnogorski klub, em je još jedan korak ka crnogorskoj nezavisnosti i odlazak u Zagreb i Ljubljanu, a ne u Beograd bila je više nego jasna poruka „đetića“.

Oduševljenje je trajalo samo jednu sezonu. Kako je izostala odlučnija reakcija KSSCG to je protumačeno kao prećutno odobravanje za dalje rovarenje po jedinom koliko-toliko organizovanom takmičenju u našoj zemlji.

Sticajem čudnih okolnosti do toga nije došlo, ali sav politički naboj koji je pratio sve u vezi sa ovim nesuđenim finalom bio je ispoljen demonstrativnim odlaskom hrvatskih reprezentativaca sa postolja što je nezabeleženo na međunarodnim takmičenjima.

Može se slobodno reći da je to bila jedina „liga“ u pravom smislu te reči jer ni u jednom drugom sportu se nije dešavalo da, na primer, Partizan ode u Čačak i tamo pred 4000 gledalaca izgubi, a lokalni heroj (Radošević) zabije preko 40 poena aktuelnom šampionu. Ili da Zvezda ode u Leskovac i pred 3000 ljudi bude deklasirana. Ili da klub iz sredine tabele dođe do četvrtfinala evro-kupa (Beobanka). Ili da klub sa periferije Beograda ili iz centra Banata dođu do polufinala ULEB kupa. Ili da Zvezda i Partizan u istoj godini dođu do završnice evropskog nadmetanja (1998). Ili da reprezentacija bude sastavljena pretežno od igrača domaće lige i postane svetski prvak (Atina 1998).

Uporedimo to sa fudbalom i videće se da je već 20 godina liga svedena na 2 kluba koji nemaju zapažene međunarodne uspehe, a reprezentacija je sastavljena gotovo u potpunosti od gastarbajtera.

Slično je i u drugim sportovima.

Tako jaka domaća liga bila je moguća dok je FIBA bila ono što joj je zadatak da bude – garant ravnomernog razvoja košarke i davanja podjednakih šansi kako bogatim, tako i siromašnim.

Znali su ljudi iz Jadranske lige kako treba obezglaviti ovaj srpski dragulj.

Iskoristili su zaslepljeni evro-entuzijazam demokrata koji su preuzeli KK Crvena zvezda i uz „povoljnu finansijsku konstrukciju“ amputirali ovog velikana iz domačeg takmičenja.

Ovakva izdaja uzdrmala je ligu iz temelja, bio je to takav zemljotres da je bez oslonca na državne strukture, izgubivši zaleđinu u međunarodnim organizacijama (dogovor i uslovljavanja FIBA i ULEB) takva jedna organizacija nije imala šanse za opstanak.

Shvatili su ubrzo direktori iz Ljubljane i Zagreba da Crvena zvezda u košarci nije što i u fudbalu i da sem njenog susreta sa Cibonom i Zadrom,gde su dvorane pune zbog povampirenog nacionalizma, a ne zbog dobrog basketa,nova regionalna liga neće imate košarkaški legitimitet bez prave srpske košarkapke institucije – KK Partizan.

Ako se neko i pitao ko je naslednik bivše SFRJ u košarkaškom smislu dovoljno je samo da pogleda ko su šampioni ovog legalnog i delimično legitimnog regionalnog takmičenja.

Od kako su srpski klubovi, što voljno, što nevoljno pristali da u tome participiraju, šampionski prsten uvek je krasio šake naših sportista.

Danas ta liga, iako sa ULEB licencom, ne može da se pohvali niti međunarodnim uspehom svojih članica (sem, naravno KK Partizan), niti posećenosti publike, niti pravednom zastupljenošću klubova, barem što se srpskih klubova tiče.

Zato srebro iz Poljske sija onim sjajem iz Indianopolisa, a peh protiv Turske i nedosanjano reprizno finale sa Amerikancima nije zabolelo jer znamo da smo se vratili u vrh gde i pripadamo.

Rešenje koje bi jedino boli logično – a to je formiranje regionalne druge lige, bez nepravednih kvota i ograničenja u broju klubova iz jedne zemlje, ne pada na pamet idejnim tvorcima jer su svesni da bi se za 3 do 5 godina liga napunila klubovima iz Kraljeva, Subotice, Čačka, Novog Sada i da bi se brzo zaboravilo i na Široki i na Slovan i na Helios i da bi se njihov projekat dominacije zapadnih suseda kao pobednika proteklih ratova,lidera u evro-integracijama i civilizatora i dekontaminatora veliko-srpskih agresora raspao i pretvorio u sopstvenu suprotnost.

Protekla decenija bila je u poređenju sa prethodnom katastrofalna.

2003 – ispadanje u četvrtfinalu evropskog šampionata

2004 – debakl u Atini

2005 – sramota u Novom Sadu

2006 – vajd karta za svetsko prventsvo zbog starih zasluga, poraz u prvom krugu

2007 – tri utakmice, tri poraza

2008 – bez učešća

Ali, ovo je ipak zemlje košarke, ipak uspesi Partizanove škole košarke koji nisu mogli da se ne odraze na reprezentativnom nivou, medalje mlađih selekcija, FMP-ova fabrika talenata i takav mag za kormilom kakav je Duda Ivković bila je dobitna kombinacija za ustajanje iz pepela.

Zato srebro iz Poljske sija onim sjajem iz Indianopolisa, a peh protiv Turske i nedosanjano reprizno finale sa Amerikancima nije zabolelo jer znamo da smo se vratili u vrh gde i pripadamo.

Postavljanje Dragan Đilasa za predsednika KSS je poruka da država staje iz ove nove šanse, da tim koji je uzleteo na velike visine tek što je napustio gnezdo na padne i slomi zauvek svoja krila.

To je mogućnost da se kult reprezentacije ponovo revitalizuje i da igrači ne misle o finansijskoj moći ili nemoći Saveza, ili o premijama,ili o ozbiljnosti čitave organizacije, ili o riziku po sopstvenu karijeru.

Čast je nositi belog dvoglavog orla na grudima i biti dočeka ispred Skupštine!

Hrabrost Dragan Đilasa je za poštovanje, a za nevericu je to što je sam sebi ograničio mandat i utabao put KSS za barem naredna dva olimpijska ciklusa. Košarkašku snagu obezbedio je postavljajući sebi uz rame nekada junake slavne generacije Dejana Bodirogu i Dejana Tomaševića, a za političku (čitaj državnu) zaleđinu sam će se pobrinuti.

Dugoročno planiranje je nešto što odlikuje ozbiljnu instituciju, a bez tog kvaliteta uspesi mogu da budu samo incident,a ne proizvod planskog rada.

Uspeh nije zagarantovan, štaviše, veće su šanse za neuspeh gradonačelnika Beograda.

Evropsko prvenstvo u Litvaniji biće jače nego 2009.,sve reprezentacije dolaze u najjačem sastavu, sa NBA igračima u nadi da će upravo tu izboriti olimpijsku vizu koju dobijaju samo finalisti.

Takođe, neiskustvo našeg tima nameće očekivani pad takmičarske forme, neočekivane poraze koji su sastavni deo igre, nedostatak samopouzdanja...

To se naravno, može izbeći i pretvoriti u našu prednost (ako je neko sposoban za to, to je Duda Ivković), ali eventualni neuspeh u Litvaniji ide na pleća novopostavljenom predsedniku KSS i biće „dar sa neba“ opoziciji u predizbornoj kampanji,a neodlazak na Olimpijski turnir bio bi pravi fijasko za ovu generaciju koja bi u Londonu trebalo da doživi svoj zenit.

Kako KSS ne može biti konsolidovan bez mešanja politike, tako ni političari koji ulaze u to blato ne mogu biti sačuvani od svih nedaća koje takav položaj donosi.

Kada se političar kakav je Dragan Đilas sa takvom hipotekom kakvu nosi drugi čovak DS-a, zamenik predsednika, gradonačelnik prestonice, prihvati takvog posla zna da se njegovi uspesi i neuspesi neće meriti isključivo sportskim aršinima.

Kako KSS ne može biti konsolidovan bez mešanja politike, tako ni političari koji ulaze u to blato ne mogu biti sačuvani od svih nedaća koje takav položaj donosi.

Uspeh u Litvaniji ili Londonu biće pripisivani, i to sa razlogom, prvenstveno Dudi Ivkoviću i sjajnoj generaciji koja nosi teško breme svojih slavnih prethodnika.

Sa druge strane neuspeh će značiti ozbiljan politički udarac Draganu Đilasu i demokratama, tako da sve ovo poprima razmere „više od igre“ gde su ulozi mnogo veći nego što se na prvi pogled čini.