Politički život | |||
Platforma vs Ahtisarijev plan - slomiti klin ili promeniti ploču |
petak, 04. januar 2013. | |
Ako je nešto dobro u svemu ovome što se poslednjih nedelja dešava u vezi sa Kosovom to je da je prestalo da se ćuti i zabija glava u pesak, da su obe strane otpočele diplomatsku inicijativu da bi osigurale početnu prednost svoje pregovaračke pozicije i to što je i na jednoj i drugoj strani došlo do razbijanja tabua i političkih dogmi koje uvek predstavljaju kamen spoticanja za bilo kakav održivi dogovor. Predsednička platforma koja je predstavljena „uobičajenim“ redosledom - prvo stranim ambasadorima, a posle njihovog blagoslova srpskoj javnosti, ne prestaje da izaziva različite komentare kako u domaćoj, tako i u stranoj javnosti. Svako tu nalazi plodno tlo da prigrabi poneki politički poen. DSS i ostali deo antievropskog pokreta u svakoj reči se trudi da nađe makar prizvuk, odjek ili poluskrivenu nameru platformopisca za prekid briselskih pregovora, za okretanje leđa EU, za potvrdu potpunog diskontinuiteta sa programom prethodne Vlade. Da je u tome malo logike i još manje dokaza govori i preambula ovog dokumenta u kojoj se kaže da je većinsko opredeljenje parlamentarnih stranaka, kao i relativne većine građana, nastavak i produbljivanje saradnje sa EU, kao i da je politički, a posebno ekonomski sistem zavisan od iste. Nevinost platforme nije trajala ni dva dana, a već su se čuli glasovi da je ona poslata diplomatskim predstavništvima okrnjena, odnosno bez preambule. Skrnavljenje originalnog dokumenta nastavljeno je i izjavama da je odredba u kojoj se ustanovljava princip daljih pregovora da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“, prvo izbrisana, a kasnije preformulisana. Čini se da kada god neko govori o rešavanju kosovskog problema u pregovorima koji prethode ili se poziva na Platformu de novo ili pokušava da srpskoj javnosti predstavi Ahtisarijev plan kao novi Z4. Da li je reč o namernoj manipulaciji hronično neobaveštene javnosti ili o neznanju, vreme će pokazati. Naime, plan Martija Ahtisarija objavljen 26. marta 2007. godine je bio agenda kosovskih Albanaca da u što kraćem roku stvore politički provizorijum koji će iz takozvane nadgledane nezavisnosti prerasti u međunarodno priznatu suverenu državu. On je bio šansa da se iskoriste sve nedorečenosti Rezolucije 1244, da se aktiviraju svi mehanizmi i pravni osigurači da se ovaj važeći dokument stavi ad acta i da se, zaobilazeći glasanje u SB UN, stvori nova realnost na terenu koju će biti neophodno ukopati što dublje i utemeljiti na što široj podršci u međunarodnoj zajednici. Svi predstavnici UN gotovo blagonaklono su posmatrali kako se uspostavlja novi poredak na Kosovu. Ni specijalni izaslanik GS UN, ni sam GS UN pa ni SB UN nisu reagovali kako bi se ovaj proces makar usporio ili da bi se dala šansa da se Srbija aktivno uključi i prilagodi nastupajućim promenama, a kamoli da se zaustavi kako bi se strane ponovo vratile za pregovarački sto. Nestatusni deo Ahtisarijevog plana ispoštovan je skoro do zadnjeg slova (čak se pominje i u Ustavu Kosova), sem kada je reč o decentralizaciji. Upravo taj deo neki političari žele srpskoj javnosti da predstave kao slamku spasa, kao ponudu koja ne sme biti odbijena. Ako ostavimo po strani mafijaški prizvuk ovakvog načina ubeđivanja, prvo što je neophodno uraditi kada je ovaj dokument u pitanju to je – da li su sve tri strane koje se u njemu pominju spremne da ga primenjuju pošujući princip bona fide, na šta se, na primer, eksplicitno poziva srpska strana kada je izašla sa svojom Platformom. Zašto je to neophodno može se zaključiti ako se pogledaju mehanizmi odlučivanja kada je decentralizacija srpskih opština u pitanju. Naime, po aneksu 3 ovog plana samouprava je zasnovana na principima Evropske povelje o lokalnoj samoupravi. U članu 4 govori se o proširenim nadležnostima opština i to Severne Mitrovice i kojoj se daje nadležnost za visoko obrazovanje (formiranje Univerziteta), dok se pored nje i opštinama Gračanica i Štrpce daje nadležnost u obezbeđivanju sekundarne zdravstvene zaštite (formiranje i upravljanje bolnicama). U članu 5 navode se direktne opštinske nadležnosti: katastarske knjige, matične knjige građana, registracija birača, registracija firmi i izdavanje licenci, raspodela naknade socijalne pomoći (osim penzija) i zaštita šuma. Proširene nadležnosti utvrđuju se Zakonom koji donosi Skupština Kosova. Zanimljivo je da se Ustav, ali i zakoni centralne kosovske vlasti pominju i u srpskoj Platformi. U delu u kome se definiše Zajednica srpskih opština traži se da ona bude zagarantovana najvišim pravnim aktom Pokrajine (čitaj Ustavom). Dupla kontradikcija sastoji se u tome što upravo taj „najviši pravni akt“ pokrajinu definiše u članu 1 stav 1 kao nezavisnu, suverenu, demokratsku, jedinstvenu i nedeljivu državu, a da je narod koji živi na teritoriji platformom predviđene Zajednice srpskih opština 15. februara 2012. godine izglasao da ne priznaje institucije nezavisnog Kosova ubedljivom većinom (99,74%). Takođe, kada je reč o sudovima na teritoriji SZO oni bi sudili po pokrajinskim propisima (čitaj zakonima koje donosi Skupština Kosova), a iste bi sprovodili i pripadnici unutrašnjih poslova koji bi, doduše formalno, predstavljali deo policijskih snaga Kosova. Po Ahtisarijevom planu krovnu instituciju primene ovih odredbi predstavljaju kosovske centralne vlasti. Članom 6 stav 1 dozvoljena je revizija opštinskih aktivnosti koje se ograničavaju na osiguravanje poštovanja Ustava i Zakona Kosova. Sledećim stavovima ovog člana omogućuje se nadležnom administrativnom organu (centralna kosovska valst) da preispita odluku opštine i ako isti smatra da odluka nije u skladu sa Ustavom i Zakonom organ može zahtevati da opština preispita svoju odluku. Iako ovo preispitivanje ne mora da odloži sprovođenje ove odluke, ako opština potvrdi svoju osporenu odluku nadležni administrativni organ (centralna kosovska vlast) može tu odluku osporiti pred Okružnim sudom koji je nadležan za tu teritoriju (centralna kosovska vlast). Treba naglasiti da je „pravosudna nezavisnost“ srpskih opština svedena na nivo osnovnih sudova. Drugi deo proširenih opštinskih aktivnosti vezan je za obrazovanje. Po članu 7 stav 1 školama u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku omogućeno je da rade po nastavnom planu i programu i po udžbenicima koje verifikovalo Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije. Ali, već u drugom stavu daje se pravo centralnim vlastima da razmotre taj nastavni plan i usklade ga sa Ustavom i Zakonom Kosova. Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije Kosova ima pravo da uloži prigovor na delove ili na nastavni plan u celini i da taj prigovor prosledi nezavisnoj komisiji radi razmatranja (član 7.1 stav 2). Kakve će biti odluke komisije možemo zaključiti ako pogledamo njen predviđeni sastav. Nezavisnu komisiju čine tri kosovska Srbina, ali ne nužno sa teritorije SZO, već one koje izaberu srpski poslanici"kosovske skupštine". Tri člana bira "Ministarstvo Kosova", a jednog člana postavlja međunarodni civilni predstavnik. Tako, na primer, ako Srbija želi da deca sa severa uče o Prvom balkanskom ratu kao o događaju u kome je Srbija proterala osmanskog okupatora i oslobodila kolevku svoje državnosti ili ako želi da buduće generacije upamte zločine koje su počinili albanski teroristi, kao i poluvekovno etničko čišćenje kojem su Srbi bili (a i dalje su) izloženi, da bi se u tome uspelo taj napor moraju podržati i „Tačijevi Srbi“ kao i predstavnik međunarodne zajednice. Kolike su šanse za tako nešto, neka odgovore dežurni promoteri Ahtisarijevog plana. Kada je reč o pomenutom univerzitetu u Severnoj Mitrovici, po članu 7.2 ova ustanova za visoko obrazovanje može samostalno da donosi statut kojim uređuje svoju unutrašnju organizaciju, ali to mora biti usklađeno sa centralnim zakonodavstvom (čitaj sa zakonima "Skupštine Kosova"). Odluke o usaglašenosti statuta donosi, opet, nezavisna komisija koja je sastavljena na sličan način kao kada je reč o prethodnim nadležnostima. I platforma i Ahtisarijev plan nude srpskim opštinama povezivanje sa Republikom Srbijom. Međutim, model saradnje koji bi bio definisan Nacrtom sporazuma o saradnji kako predviđa član 8 Ahtisarijevog plana, kao i u prethodnim slučajevima, može biti revidiran, odnosno pod direktnom je kontrolom Ministarstva lokalne samouprave Kosova i ono može samovoljno da unese izmene u pomenuti nacrt kako bi isti bio usaglašen sa centralnim (kosovskim) zakonodavstvom. Žalbu na koju opština ima pravo razmatrao bi okružni sud. Po članu 11 sva finansijska sredstva, osim pojedinačnih u koje spada i isplata penzija, moraju biti isplaćena preko računa u poslovnim bankama koje overava Centralna bankarska uprava Kosova, a prijem bilo kakvih sredstava mora biti prijavljen centralnom Trezoru Kosova. Ako sve ove mogućnosti imamo u vidu oba plana pružaju velike mogućnosti zloupotrebe i nametanja volje većine. Koliko je platforma nerealna (zahteva promenu Ustava Kosova, što je komplikovana procedura imajući u obzir složenost kosovske političke scene), toliko je Ahtisarijev plan nepravedan jer gotovo celokupna nezavisnost srpske zajednice direktno zavisi ili od volje kosovskih vlasti ili od međunarodnog civilnog predstavnika. Neophodno je naći nove osnove za nastavak pregovora, a premisa da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno je jednostavno besmislena i kontraproduktivna. Ako se postižu mali koraci u pravom smeru onda će boljitak koji ti dogovori donose biti pogonsko gorivo za ubrzavanje procesa pregovaranja i stvaranje suštinskih dobrosusedskih odnosa Kosova i Srbije, bilo kao dve države, bilo kao pokrajine i matice. Berlinski zidovi se ne mogu postavljati ni na Prokletijama, ni na Ibru, ali ni na Jarinju i Brnjaku. Budućnost i Kosova i Srbije je u EU, ali pre toga nijedna država nije mogla da se integriše ako proces njene dezintegracije nije završen (Srbija), ili ako proces njene identifikacije nije doveden do kraja (Kosovo). Bez oba ova uslova nijedna ni druga strana neće imati ni političkog ni ekonomskog osnova za svoju održivost. |