Opet o Vezircu

Ranije smo već postavili pitanje je li umesno učešće austrijskih i turskih diplomatskih predstavnika u obnovi spomenika borbi jedne istorijski poražene imperije i jednog kalifata, kojih su se tvorci njihovih nacija odrekli[1]

Još prošle godine su na obeležavanju godišnjice bitke na Vezircu bili prisutni predstavnici istih država, uz domaće predstavnike republičke i gradske vlasti, kao i komunalne zajednice[2]. Tada, osim polaganja venaca i najave učešća u obnavljanjima spomenika, nije bilo političkih izjava koje su domaći mediji zapazili i preneli.

Međutim, najavu podizanja spomenika vojsci osmanlija, što bi (su)finansirala turska ambasada, izazvala je reakciju u javnosti[3]. Tim putem smo saznali da je rasprave o tome bilo i u novosadskoj Skupštini. Zaista, u najmanju ruku je neumesno podizati spomenik poraženoj vojsci, koja je u povlačenju pobila deset hiljada ljudi[4].

Međutim, multikulturalizam i „govor ljubavi“ valjda nalažu da slavimo tuđe zločine nad nama. Moramo li tako razumeti činjenicu da novosadska gradska vlast ipak ima nameru da senima otomanskih hordi podigne spomenik dostojan divljenja na teritoriji Vojvodine, u kojoj su masakrirali deset hiljada Sremaca?

„Neki neodgovorni ljudi, među kojima su, nažalost, i istoričari, pokušavaju da u javnosti u negativnom svetlu prikažu nameru Turske da podigne spomenik izginulim ratnicima u bici koju je turska vojska izgubila. Vreme je da se svi okrenemo budućnosti, da se ljudi, nacije, države okrenu miru i što boljoj saradnji, pa će postavljanje spomenika Turcima, na neki način, predstavljati pomirenje među narodima“. Ovako je predsednik MZ Petrovaradin, Petar Mudri prokomentarisao rezervu koju imamo prema tom činu nepoštovanja seni, na pravdi Boga, poklanih Sremaca[5]. A predsednik Novog Sada, Igor Pavličić, dodao je da je „Novi Sad multikulturalna i multikonfesionalna sredina, pa je inicijativa ambasade Turske u skladu s evropskim duhom grada[6]“.

Ideji se usprotivio istoričar Žarko Dimić, koji je dodao da je „u najmanju ruku neobično, ali čak i degutantno i licemerno podići spomenik turskoj vojsci, koja je palila i ubijala svuda po Sremu, a naročito u Karlovcima, mestu koje dugo nije moglo da se oporavi od te najezde. To je kao da postavljate spomenik nacistima u Srbiji, a nisam čuo da ima takvog primera u Evropi. Mi idemo korak dalje i hoćemo da postavimo spomen-obeležje vojsci koja je uništila Srbiju, nabijala na kolac i čerečila[7]“. Rezervu prema odluci o podizanju spomenika i podsećanju na civilne žrtve odlazeće otomanske ordije ispoljili su predsednik Saveta za kulturu Novog Sada Miloš Pankov i gradski odbornik Radovan Jokić, a tom prilikom Jokić je podsetio: „Turska vojska je pobila 10.000 ljudi prilikom povlačenja. Pošto ste na javnu raspravu stavili inicijativu za uklanjanje spomenika Jaši Tomiću, bilo bi u redu da pitate Novosađane šta misle o ideji da se podigne spomenik turskoj pošasti[8]“.

Naravno da je Dimić u pravu, a stav novosadskog gradonačelnika u najmanju ruku nepromišljen. S druge strane, Petar Mudri ne zna šta govori, jer bitku na Vezircu nije izgubila turska vojska, već ordija osmanskog kalifata koje se moderna sekularna Turska država odrekla nakon Prvog svetskog rata i sa čijim zlodelima ni moderna Turska, a ni njena vojska nemaju nikakvog kontinuiteta.

Veoma nam je žao što se zvanični organi vlasti grada Novog Sada pridružuju neznanju Mudrog i lošem poentiranju jednog turskog diplomate. „Multikulutralnost i multikonfesionalnost“ sredine se ne dokazuju relativizacijom zločina. Ovo što se dešava oko Vezirca samo pokazuje koliko je površan odnos aktuelnih vlasti prema osnovnim tradicijama našeg podneblja, i ukazuje na duboko površan odnos novosadskih vlasti prema zločincima i zločinima.

Hoće li se sutra neki velikosrpski šovinista narugati žrtvama Srebrenice upravo zahtevajući da se podigne spomenik paravojnim jedinicama koje su poubijale srebreničane, parafrazirajući reči Petra Mudroga:

Vreme je da se svi okrenemo budućnosti, da se ljudi, nacije, države okrenu miru i što boljoj saradnji, pa će postavljanje spomenika Srbima, na neki način, predstavljati pomirenje među narodima? Ne, mi Vojvođani osuđujemo ovakav drski nehat, jer ne možemo dozvoliti da bilo čije žrtve budu izjednačene sa zločincima. Jednako nam je žao nevino postradalih Sremaca 1716. godine, baš kao i nevino postradalih Srebreničana, Bratunčana i Kravičana tokom devedesetih.

Gospodine Pavličiću, nemojte molim vas podizati spomenik krvničkoj hordi čiji su ratni drugovi u crno zavili Srem. Nećemo biti ni više „multi“ ni još „evropskiji“, niti ćemo izgubiti budućnost ako se ne oduševljavamo senima ubica praotaca mnogih Vojvođana.