Олимпијске игре и национално достојанство - о "Косову", нама и Русима

Чисто естетски гледано, велелепној церемонији отварања Игара XXXI Олимпијаде у Рио де Жанеиру није пошло за руком да изађе из сенке још увек непоновљивог спектакла који су нам 2008. године приредили Кинези у Пекингу. Са једне стране се аудио-визуална представа коју су приредили организатори превише ослањала на технолошка помагала да би остварила онај осећај усхићености и страхопоштовања који су у Кини постизали искључиво извођачи, са друге је видно недостајала она добро позната карневалска разузданост и кич по коме је овај бразилски град глобално славан, и који представља неизоставни (али овде некако ипак изостављени) део његовог препознатљивог шарма. Али далеко већу сенку на ову велику спортску фешту бацило је неколико политичких манипулација које се нарочито тичу нашег дела планете, и чији опор укус све лаке ноте света и гламур обновљене Маракане нису могли да исперу и маскирају.

Пре свега прича која се не дотиче нас лично, али које је веома симптоматична када је у питању савремени спорт и начин на који функционише Међународни олимпијски комитет. Наиме, на основу серије скандала са допингом, МОК није дозволио безмало ниједном руском атлетичару да учествује у Олимпијским играма у Рију. Ова одлука је нарочито одиозна када се има у виду да није у питању казна за доказане прекршаје са допингом, већ „санкције према Сверуској атлетској федерацији“ за неадекватно спровођење политике борбе против допинга. Другим речима, руски атлетичари су са ОИ одстрањени „превентивно“, иако се међу њима налазе спортске иконе попут Јелене Исинбајеве, чија је спортска каријера у сваком погледу била беспрекорна.

Нема никакве сумње да је претходних деценија професионални спорт, а атлетика поготово, постао легло нелегалних експеримената са дрогама и стимулантима, које спортисте третирају, што као заморчиће, што као товљену прасад за вашар, и у том смислу ниједна спортска федерација у свету није имуна на оптужбе за систематску подршку пракси допинга, самим тим ни руска. Управо у том контексту искључиво (и „превентивно“) избацивање руских спортиста са Игара очигледно не представља напор да се спорт „очисти од манипулација“ (уосталом, сетимо се само чувене „победе“ медијске звезде Мајкла Фелпса над Милорадом Чавићем у Пекингу 2008. г. коју нико на међународном плану не доводи у питање), већ управо нову политичку манипулацију усмерену конкретно против Русије.

Очигледност и прозирност ове кампање, која ће за циљ свакако имати неупоредиво лошије резултате ове земље на ОИ у Рију, изазвала је одијум у руској, и једном делу светске јавности, али је МОК остао непоколебљив пред свим критикама и апелима – „правила су правила“, и руски атлетичари неће учествовати. Али ако осиони и бахати став МОК ни за кога није био нарочито изненађење, онда је то свакако била млака и фаталистичка реакција саме Русије, која је ову провокацију просто прогутала, и одлучила да учествује у играма у крњем саставу.

Штавише, еуфорија и раздраганост са којом су руски спортисти учествовали у свечаном дефилеу додатно је допринела осећању нелагоде и извештачености. Овакве реакције не само да су унеколико posthocоправдале сумње са којима су руски спортисти избачени са игара, него су додатно учврстиле утисак да је домен професионалног спорта до те мере огрезао у неморал и лицемерје, да „национална част“ и достојанство једне велике спортске нације одавно више не играју никакву улогу када се ставе наспрам рачуна интереса и профита на који се Олимпијске игре одавно скоро искључиво своде.

Косово у Рију – између нелагоде и националног понижења

Ако ова епизода са (не)учешћем Руса на Играма у Рију изазива мучнину и нелагоду, шта тек рећи за убедљиво највећи политички скандал ове манифестације, на који, дакако, једва да је ико обратио икакву пажњу? Реч је, наравно, о учествовању групе албанских спортиста са Космета на ОИ под именом и заставом „Косова“, на који ни Србија, ни њена јавност нису практично никако реаговали. Коментатор на Медијском сервису је кисело процедио пар фраза од „самопроглашеној држави“ и „јужној српској покрајини“, али је општи утисак био да је и он једва чекао да се непријатни призор склони са екрана, како би могао да се врати разматрању модних детаља на свечаним униформама мање контроверзних учесника Игара. Наравно, нешто више од сата касније, српски спортисти су и сами раздрагани истрчали на терен, машући и смејући се, и поносно истичући заставу Републике Србије. Баш као и Руси пре њих, они су весело и расположено учествовали у „велелепном спектаклу“, не дозволивши да им „сјајну атмосферу на Маракани“ поквари чињеница да је држава чију заставу носе и име бране на том истом месту грубо понижена, а њен сам уставни и законски поредак исмејан и прегажен.

Претеривање? Многи би се са тиме сложили. Баш као што су многи на појаву заставе међународно непризнате псеудо-државе под номиналним протекторатом ОУН и de facto протекторатом НАТО реаговали слегањем рамена и фразама попут „виша сила“, „шта се ту може“, свршен чин“ итд. У једном смислу они јесу у праву. Да ће „Косово“ (без звездице и без фусноте) учествовати у Играма у Рију знало се скоро годину дана, и церемонија отварања свакако није била тренутак да се било шта по том питању уради. Али она јесте идеално подсећање на скандалозну и срамотну чињеницу да се по том питању, не само ништа није урадило, већ ништа није ни покушало урадити.

Олимпијски комитет Србије, Министарство спорта и друге надлежне институције Републике Србије уверавале су нас да се „ништа не може учинити“ 

Штавише, Олимпијски комитет Србије, Министарство спорта и друге надлежне институције Републике Србије уверавале су нас да се „ништа не може учинити“, да „МОК има своја правила“, а Србија „нема свог члана у МОК“, не само након што је спорна одлука донесена, него практично и пре него што је донесена. Председник ОКС Владе Дивац је тада такође правио гадљиве фаце пред камерама, министар спорта Вања Удовичић назвао је одлуку „погрешном и лошом“, шеф српске дипломатије Ивица Дачић назвао ју је чак „неприхватљивом“, али Србија није учинила апсолутно ништа да се она спречи, нити да одговорни за грубо нарушавање међународног субјективитета Србије за то одговарају. „Шта да се ради“, „неправда па то ти је“, „антисрпска политика“ и сличне фразе понављале су се мало по медијима, а онда умукле. И ето нама косовске заставе на Олимпијским играма.

Како је поступила Грчка

Гледаоци свечаног дефилеа на Маракани би ову причу можда и могли да прогутају, да није било једног малог, наизглед баналног и саморазумљивог детаља, који ипак никоме није промакао. Наиме, наш јужни сусед Македонија још једном је, захваљујући тврдој дипломатској линији Грчке, била приморана да на ОИ учествује под помало понижавајућим именом Бивше Југословенске Републике Македоније (БЈРМ).

Грци су у инсистирању на овом детаљу били толико непоколебљиви, да се Македонци у дефилеу чак нису појавили под словом „М“ португалске абецеде, већ под „А“ (као „Antiga República jugoslavada Macedónia“), иакоје пракса на Играма очигледно била да се репрезентације листају по самим именима земље, а не по пуним именима (тако Република Кореја и Демократска Република Конго нису наступале под „R“ нити под „D“, већ под „C“). Другим речима, организатори Игара у Рију су и те како водили рачуна да не повреде осећања Грка, без обзира на то што је то довело Македонце у „непријатну и нелагодну ситуацију“.

У чему је разлика између Грчке и Србије? Без сумње, Грчка је моћнија и богатија земља од Србије, а грчка држава и цивилизација утемељиле су и антички и модерни олимпизам, па њихови ставови у МОК имају „већу тежину“. Али то није разлог што су грчки гледаоци, за разлику од српских (или руских) могли да гледају пренос са Маракане „без нелагоде“. Ствар је у томе што грчка држава и народ више држе до свог достојанства од Србије (а можда чак и Русије, бар по овом питању). Иако је питање имена Македоније неупоредиво бенигније и тривијалније од питања признања једне окупационе зоне НАТО за „суверену државу“, Грци су јасно поставили своју „црвену линију“ која одређује шта је на међународном плану „могуће“, а шта „није могуће отрпети“, и на тај начин су натерали не само „неморални и бахати МОК“, него и кудикамо крупније зверке и играче, да у прављењу својих планова грчки став узимају у обзир, и да му се прилагођавају. Док их за српски став баш брига. А зашто би их и било брига, када нас наши сопствени државни чиновници и спортски званичници нашироко убеђују да се ту „не може ништа“, да је у питању „свршен чин“ и сл.

„Република Македонија“ за Грке није „свршен чин“, и сам тај принципијелни став је довољан да се испостави да се „много тога може учинити“ да би се спречило понижавање и вређање једне државе и народа на Олимпијским играма. Грци по овом питању не слежу раменима и не мире се са судбином, и зато је достојанство њихове државе на Играма заштићено. Приметићете да Грчка никоме није претила да ће због имена Македоније „напустити игре“, или „напустити МОК“. Нико их није ни питао, јер је њихов став око овог питања „реалност којој се сви морају прилагодити“. Наспрам тога, „независност Косова“ је „реалност“ којој Србија треба да се прилагођава, будући да је сама одустала од основног прерогатива суверене и независне државе – да је она та која одређује шта је реално, а шта не, и шта се може, а шта не може на њеној територији. Чињеница да је Косово под међународним протекторатом ту ништа не мења. Јер ни Македонија није под сувереном контролом Грчке.

„Република Македонија“ за Грке није „свршен чин“, и сам тај принципијелни став је довољан да се испостави да се „много тога може учинити“ да би се спречило понижавање и вређање једне државе и народа на Олимпијским играма

Шта значи „бранити боје државе“

Шта то значи, питаће неко – да српски спортисти није требало да учествују на ОИ због Косова? У питању је лажна дилема по више основа. Прво, питање које себи треба да постави МОК јесте да ли треба да ризикује да остане без једне колико-толико угледне спортске земље (са блиставом спортском традицијом) за рачун једног криминално-политикантског експеримента. Одговор на то питање је јасан и недвосмислен, али га нико није поставио, јер је Србија унапред ставила на знање да неће прстом да мрдне око овог међународног понижења. А да је Србија држава која држи до свог националног достојанства и уставно-правног поретка, нико не би говорио да „Срби не могу на ОИ због Косова“, већ да „косовски Албанци не могу на ОИ због Србије“.

И свако ко вам каже да Србија „не може“ да постави такав ултиматум само се надовезује на фаталистичку и колаборационистичку политику која део по део предаје елементе српске државности на Космету албанским сепаратистима. Наравно да може. Као што је могла Грчка. Уосталом, Косово је могло да наступа под „олимпијском заставом“, као Тајван. Или да наступа бар са фамозном звездицом и фуснотом – тај „смоквин лист“ Србији сигурно нико не би одбио, али га Србија није ни тражила. И то је сурова истина на коју се своди сва прича око Косова – Србија га „не може“ сачувати, ако Србија неће да га чува.

Чак и да ово претходно речено не важи – у чему је проблем да једна држава каже да јој је њено национално достојанство и њен уставни и правни поредак важнији од учешћа у Олимпијским играма? Откад је то „спорт важнији од Устава“? На страну манипулације и махинације о којима су опширно писали Дуци и Дуња Симоновић, Олимпијске игре су од свог оснивања у антици преко свог обнављања у XIX и XX веку биле замишљене као спортско такмичење за престиж међу државама. Спортисти на ОИ не одлазе као индивидуалци и професионалци, већ као заступници („заточници“) своје државе и свог народа, који носе националне боје и корачају, побеђују и губе под државном заставом и уз звуке националне химне. Њихова индивидуална сујета и спортски резултат не могу и не смеју бити испред нити изнад националног достојанства државе чије боје бране – за то постоји професионални, клупски спорт.

Српски спортисти, а пре свега Олимпијски комитет Србије и Министарство спорта Србије, приставши на то да се такмиче заједно са представницима самопроглашене „косовске државе“, док се над стадионом вијори „косовска застава“, понизили су Србију, њен државни и правни поредак и њене грађане (поготово лојалне грађане ка Косову) на такав начин, да ниједна златна медаља ту срамоту и љагу не може да опере.

Спорт као сурогат за национално достојанство

Политичари на Балкану, поготово у декадентној, постхладноратовској фази балканских држава, веома радо су прибегавали спорту као „сурогат патриотизму“ и простору за безазлено и необавезно „бусање у националне груди“, које им нико од страних ментора неће замерити, јер у питању је ипак „само спорт“. Истовремено, блистави успеси појединачних спортиста (чешће упркос, него захваљујући систематској државној подршци спорту) служили су као идеалан повод да се полураспаднуте, полуколонизоване и деградиране државе Балкана „оките туђим перјем“, и придобију нешто мало части, достојанства и светлости рефлектора за националне симболе које иначе унижавају, обесмишљавају и блате својом антинародном и компрадорском политиком. То је основни разлог што се у овим земљама, и Србији међу њима, спорт схвата озбиљније од устава и закона. То не значи да је у њима политичарима и друштвеним елитама нарочито стало до спорта (штавише, он се често остракизује као „расадник национализма“, „легло криминала“ и „рупа без дна“), већ значи да они о националним симболима, интересима и приоритетима до те мере не воде рачуна, да један спортски успех може да избије у први план као нешто од фундаменталног значаја по државу и народ. Не зато што је спорт уздигнут где му није место, већ зато што су држава, грађанско достојанство и патриотизам унижени на ниво спорта – тј. некакве „приватне разоноде“, „личне привржености“ и „споредног хобија“.

У таквом једном изопаченом систему вредности спорт се види као важнији од државе, преноси утакмица прате помније него скупштинске расправе о законима који непосредно уређују живот грађана, „национална част и достојанство“ изједначавају са учешћем (и пожељно победом) на неком од све корумпиранијих и све компромитованијих међународних турнира. А требало би све да буде обрнуто – врхунски спорт и сјајни резултати требало би да буду одраз бриге за друштво и државу. Спортиста-олимпијац требало би, у изворном олимпијском духу, да буде „најбољи међу грађанима“, јер поред свих осталих грађанских и националних врлина располаже и са изванредном физичком и спортском спремом, такмичарским жаром и спремношћу да се бори и победи „за славу државе и заставе“. А та „национална слава“ не би смела да буде нешто што се спортом стиче, већ што се спортом брани. Овако, спортисти Србије отишли су у Рио са достојанством државе и заставе унапред укаљаним, што значи да ће се, уместо да „бране част домовине“, тамо бавити крпљењем, прањем и гланцањем националних знамења које су политичари испред њих већ темељно провукли кроз блато. Као што су радили и претходних година. Није потребно много мудрости и далековидости да се види да такав спорт у таквој држави неће далеко догурати, пре свега зато што нема за шта да се бори. А свака прича о „националним победама“, „слави“ и „достојанству“ на Олимпијским играма биће унапред проказана као фалсификат, манипулација и илузија.

Ма шта вам говорили политичари и лажне патриоте, Србија не може да постоји и функционише као држава „не рачунајући Косово“. А тамо где се вијори и српска и косовска застава, једна застава мора бити лажна

Ма шта вам говорили политичари и лажне патриоте, Србија не може да постоји и функционише као држава „не рачунајући Косово“. Ако Устав и закони државе не важе на једном делу територије, или за неке грађане, или за нека спортска такмичења, онда они не важе никако. Цели Устав. И сви закони. А тамо где се вијори и српска и косовска застава, једна застава мора бити лажна. Ми можемо да се тешимо да је лажна она друга, и да затварамо очи пред њом правећи се да не постоји, и правећи се да наши сопствени државни и национални симболи из године у годину не изгледају све блеђи и одрпанији. Али треба да нам буде јасно – тешко ћемо бранити српску сувереност на Космету пред ОЕБС, УНЕСКО, Интерполом или Уједињеним нацијама, ако нисмо у стању да је одбранимо пред једним МОК. И не можемо очекивати да ће наше интересе на међународном плану бранити (увек и једино) Руси – поготово када видимо да, бар када је су у питању Олимпијске игре, нису увек у стању ни да обране своје. Истовремено, од пријатељске грчке државе и народа можемо научити да је за достојанство и част пре свега неопходна храброст, национални понос и категоричност политичких ставова. Они не морају увек дати жељене резултате (и често их неће дати), али су ти резултати без њих немогући. А када се једном изборите за државу и грађанско достојанство, ни спортски успеси неће изостати. Али тада они више неће ни бити фокус са националне фрустрације и питање живота и смрти, већ бити, као што су увек и били – нешто споредно.