Politički život | |||
"Neobavezujuća" laž i srpska politička močvara |
utorak, 23. oktobar 2012. | |
“I did not have sexual relationship with that women!” Rečenica po kojoj će, možda, biti upamćen 42. predsednik Amerike Vilijam Klinton, odmilošte nazvan Bil postala je popularna širom sveta, ali je i bila razlog mnogobrojnih političkih potresa koje je izazvalo lažno svedočenje pod zakletvom prvog čoveka najmoćnije države sveta koja se ponosi time da njena snaga ne leži ni u vojsci ni u novcu već u apsolutnoj posvećenosti pravu i pravdi. Staromodno tumačenje definicije seksa i slobodna, neobavezujuća interpretacija kasnije dokazanog oralnog zadovoljavanja u O(r)valnoj sobi, zamalo ovog lidera Slobodnog sveta nije koštala predsedničkog mandata, odnosno pokretanja impičmenta, drugog u istoriji posle Andrju DŽonsona (Ričard Nikson je izbegao tu proceduru podnevši ostavku). U politici nije važno samo šta se govori već i ko govori i samim tim izgovorena reč ima svoju težinu, a stepen poverenja u izgovoreno trebalo bi da raste sa stepenom odgovornosti koju neka državna funkcija nosi. U Srbiji je, naravno, i ovo postavljeno naglavačke. Čini se da bezobzirnost u laganju raste sa porastom moći koju donosi položaj u državnoj ili političkoj hijerarhiji. Neodgovornost prema izgovorenoj reči postala je deo folklora i uobičajeni vid komunikacije u javnom prostoru. Najgore od svega, što je i publika (čitaj glasači, narod) postala deo te predstave, pa ponekad sve jačim aplauzom nagrađuje sve veću laž ili sve više veruje onom koji ju je više i češće lagao. Primera je toliko mnogo da je za jedan kratak pregled dovoljno navesti par flagrantnih slučajeva kojima je zajednička karakteristika makijavelistički pristup beskrupulozne borbe za opstanak u igri koja bi se mogla nazvati „vlast ili smrt“. Da li je potrebno podsećati na reči novoizabranog predsednika Nikolića koje je izgovorio na mitingu u Kosovskoj Mitrovici gde je poručio zabarikadiranim Srbima da im njegov izbor donosi preispitivanje briselskih sporazuma?Da li su ti ljudi još umorni od sukoba sa KFOR-om, još krvavih očiju od suzavca i nezaraslih rana od gumenih i pravih metaka razumeli ponudu predsedničkog kandidata koja bi ukratko podrazumevala prekid pregovora sa prištinskim institucijama, poništavanje prethodnih dogovora koji nisu u skladu sa Ustavom i njihovo direktno uključivanje u novi pregovorački proces na sasvim drugim osnovama? Da li su ti ljudi bili slagani? Neka oni sami odgovore na to pitanje, dosta su drugi donosili odluke u njihovo ime, pa ću se i ja suzdržati od toga. Da li je teško prisetiti se izjava sadašnjeg prvog potpredsednika Vlade pre samo četiri godine kada je pri čistoj svesti i zdravoj pameti dao zavet da nikada neće praviti koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i da, ako i njegova stranka to bude učinila, on u takvoj izvršnoj vlasti sigurno neće učestvovati? Kakvu težinu sada njegove reči mogu imati? Da ostavimo po strani obećanje od hiljadu evra ili bajku o nepartijskom zapošljavanju ili mantru o decentralizaciji koja se i dalje ponavlja dok se na brzinu i ispod žita sastavlja republički budžet koji neustavno umanjuje pokrajinska sredstva, Mlađana Dinkića je dovoljno podsetiti na njegove izjave iz ovogodišnje predizborne kampanje i proveriti da li će barem spustiti pogled, zacrveneti se u licu ili se pak izviniti za panično najavljivanje formiranja „velike koalicije“ posle izbora, za bacanje rukavice demokratama u lice javno se obavezujući da neće praviti koaliciju sa naprednjacima pri tom zahtevajući od svojih dojučerašnjih partnera da urade to isto. A kada je dobio tražena uveravanja, onda je sam utočište našao kod onih sa kojima se u društvu nije mogao ni zamisliti pre objavljivanja rezultata predsedničkih izbora. Kako mu, ne samo sadašnji partneri, već i birači posle takvog preokreta mogu verovati, a što je još važnije, kako se takvom čoveku može poveriti finansijska politika ove države? O prevrtljivosti sadašnjeg premijera dovoljno su govorili njegovi sadašnji doglavnici. Ni opozicija, nažalost, ne stoji mnogo bolje. Bivši predsednik u noći svog najvećeg poraza izašao je pred novinare onako kako svaki poraženi Srbin izlazi – sam, ostavljen od svih onih koji su mu bili uz skute dok je bio na čelu države – sa namerom da za određeno vreme napusti političku scenu i da se vidimo u „drugom filmu“ koji sigurno ne podrazumeva premijersku poziciju iako za nju postoje matematičke kombinacije. Samo nekoliko dana bilo je potrebno da Boris Tadić sam sebe demantuje i uz nevešti izgovor da je „nateran“ od strane Predsedništva stranke krene u mučne pregovore i cenkanja ne bi li svoju stranačku oligarhiju održao na vlasti. Njegov potencijalni naslednik pred unutarstranačke izbore nekoliko puta je naglašavao da dok god je Boris Tadić kandidat za predsednika stranke on za tu funkciju nije zainteresovan. Sada, kako stvari stoje, opet se sprema jeftin i već potrošen izgovor da će i Dragan Đilas biti „nateran“ od strane partijskih odbora da preuzme odgovornost i prihvati kandidaturu za lidera Demokratske stranke. Da li je na delu namerno stvaranje političke močvare u kojoj je laž dobila legitimitet, u kojoj ni reč ni položaj više ne obavezuju? Ako jeste, onda građanima koji žive, ne u već pod takvim sistemom mora biti kristalno jasno da u močvari ne raste ništa što daje jestive plodove. Naprotiv, ona je izvor raznih bolesti. Lek je, ipak, samo u rukama građana. Ako se močvara isfiltrira i ako se odstrane političari koji su svoj mandat zaslužili lažima, onda se i voda moće izbistriti, a stvari mogu da postanu jasnije. U suprotnom, lovci u mutnom će nastaviti da parazitiraju na grbači komatoznog naroda koji izgleda reaguje samo na najgrublje laži servirane bombastičnim naslovima žute štampe koja je postala kanalizacija za navodnjavanje i produbljivanje političke močvare. Ona čuvena fraza „svi su oni isti“ je samo zabijanje glave u mulj i nije reakcija odgovornog birača. Izbora sigurno ima, treba samo pobediti sopstvenu lenjost i nametnutu odvratnost prema politici i razviti kod sebe prave kriterijume prilikom odabira ljudi kojima se daje poverenje. Postavimo za početak prosto pitanje: Ko uvek može da nas pogleda u oči? |