''Najstariji zanat'' na fakultetu

Nedavno je na Filozofskom fakultetu otkazano predavanje na temu “Stigmatizacija seksualnih radnica”, na kojoj je jedan od predavača trebalo da bude “radnica” iz San Franciska. Razlog za otkazivanje (ili zabranu, kako to tumače neke NVO) jeste preporuka dekana fakulteta Aleksandra Kostića da je bolje da se predavanje odloži, budući da nema akademski značaj i da na njemu nije bilo predviđeno učešće nijednog akademskog radnika. Glavni predavač gđica Vendi Vinegret je nakon nekoliko natpisa u domaćoj štampi i sama otkazala dolazak, plašeći se za svoju bezbednost. To bi bila njena druga poseta Srbiji, jer je već održala predavanje u bioskopu “Reks”, gde je i najavila dolazak na Filozofski fakultet, na kojem je trebalo da gostuje sa još dve koleginice. Nakon takvog otkazivanja pojedine nevladine organizacije su protestovale, a JAZAS je skrenuo pažnju na to da na ulicama Beograda trenutno “radi” oko hiljadu potpuno nezaštićenih žena.

Pre svega, trebalo bi podsetiti da fakultet nije mesto za učenje zanata, a naročito ne takvog. Pa čak ni za informisanje o istom. Iako je to zanimanje zabranjeno u našoj zemlji, ne verujem da bi predstavnicima vlasti smetalo da se takvo predavanje održi na nekom drugom mestu. Ukoliko ima dovoljno zainteresovanih, mogla je da se zakupi i neka velika kongresna dvorana. Održavanje predavanja, dakle, nije problem. Problem je kad neko uzme za pravo da tumači koja su predavanja korektna, a koja nisu, i da zabrane nekih traži, a protiv drugih zabrana ustaje.

U ovoj zemlji bi stvarno trebalo da počne da se priča o prostituciji. Mislim da su glavni problem prostitutki u borbi za svoja prava i glavna kočnica tome upravo oni koji ih u toj borbi zastupaju. Pored nekoliko izuzetaka, nevladine organizacije koje se bore za njihova prava su u javnosti s razlogom nepopularne. Ne kažem da su sve te nevladine organizacije loše, mislim da svaka od njih radi i dobar posao, naročito u oblasti zaštite prava manjina. Ali čim neke izađu iz tog okvira i krenu u tumačenje istorije i političke sadašnjosti, uz učestvovanje u istoj, prestaju da budu dobronamerne i pokazuju svoje pravo, plaćeničko lice. Razumljivo je to, plata mora da se zaradi. Svaka obavljena radnja se plaća, pa i ta. Nažalost, prava seksualnih radnica zbog toga trpe.

Organizacije koje se bore za prava prostitutki u isti koš trpaju prava gej populacije i ostalih predstavnika “Queer” pokreta i time prostitutkama čine medveđu uslugu. Jer se uopšte ne radi o istim pojavama. Pripadnici gej populacije, lezbejke, biseksualci, interseksualci i ostali koji sebe nazivaju zajedničkim imenom “Queer” nisu to što jesu zbog svesnog izbora, nego zbog sklopa psiholoških osobina, biohemije u telu, gena ili bolesti, zavisi kako ko to tumači. I te pojave u većem broju slučajeva nisu promenljive. Osobe koje se bave prostitucijom to rade kao posao koji su svesno odabrale. Oni se ne bore za promociju svog stila života, za nešto što je deo njihove ličnosti, nego za svoje pravo na rad koji su odabrali. U obavljanju tog posla ne traže nikakve privilegije, već samo ono što i ostali zaposleni građani imaju. “Queer” zajednica za sebe traži prava koja im ni biološki ni istorijski ne pripadaju, kao što su pravo na brak ili odgajanje dece. Organizacije koje su potrpale sve te grupe u isti koš i bore se za njihova zajednička (iako različita) prava idu još dalje u rasipanju zahteva prostitutki tako što insistiraju na jednakom kažnjavanju i onih koji kupuju seksualne usluge. Pa valjda je cilj da se kazne ukinu, a ne da se gubi vreme i energija na suprotne stvari?

I najvažnije, Kvir pojave nisu kriminalizovane, pa borba za njihova navodno osporena prava ne može ići uporedo sa borbom za osvajanje osnovnih prava prostitutki, dakle, za prava koja u ovom trenutku i ne postoje. U slučaju gej parada i sličnih aktivnosti radi se o promovisanju i reklamiranju, pa i glorifikovanju nečega što legalno postoji, što je neuporedivo sa borbama za dekriminalizaciju prostitucije.

Zbog toga mislim da bi prostitutke trebalo da se odvoje od onih koji ih tako “štite”, i da rešenje za svoje opravdane zahteve potraže u institucijama sistema, recimo u Ministarstvu rada i socijalne politike. Uz sadašnju vrstu pomoći i uz takve organizacije svoja prava teško da mogu da ostvare.

Trebalo bi pomenuti i ono što većina nas već zna. Prostituciju je nemoguće iskoreniti. Ako baš i nije najstariji zanat, sasvim sigurno je prisutan u ljudskim društvima od samog početka. U Vavilonu je glavna sveštenica bila ujedno i prostitutka. U staroj Grčkoj sveštenice u hramu boginje Afrodite su takođe bile prostitutke i svoj posao su obavljale u hramovima, gde su “vernici” ostavljali novac u zamenu za usluge. Postojale su i “hetere”, vrhunske prostitutke koje su se družile sa državnicima i pesnicima, i tako verovatno i uticale na grčko društvo. Grci su smatrali da prostitucija sputava bes mladića i da odlazak oženjenog muškarca kod prostitutke spasava brak jer ne vodi prevari koja bi ga razorila. I u starom Rimu je, uz nekoliko perioda zabrane, prostitucija bila legalna. Prostitutke su preživele i srednji vek i inkviziciju, a postoje i zabeleške da je na svaki Vatikanski koncil putovala i velika grupa prostitutki, koja je bila tu da klere zabavi. Toma Akvinski je rekao da je “država bez prostitutki kao dvorac bez toaleta”. Svaki veliki rat, pa i oni krstaški, bili su praćeni četama prostitutki. Prostitucija je opstala, kroz periode zabrana i dozvola, sve do danas.

Zbog toga ne mislim da bi moglo, a još manje da bi trebalo i dalje zabranjivati rad prostitutki. Ne opravdavam ga, samo mislim da svako ima pravo da odluči šta želi da radi sa sobom i svojim telom. A to dovodi do sledećeg – prostitutke ne prodaju svoje telo, one ga iznajmljuju na određeno, unapred dogovoreno vreme. Zbog toga verujem da je prostitucija verovatno najpoštenije zanimanje na svetu. U većini ostalih (ako ne i u svim) zanimanja postoji mogućnost da neko nekog prevari. Ako kupite paradajz na pijaci, moguće je da je sveže prskan pesticidom i da ga prodavac sa šajkačom na glavi ipak nije sam uzgajao, iako tvrdi da jeste. Ako odete u Grčku na letovanje, moguće je da nećete dobiti hotel koji ste uplatili iako su garantovali da hoćete. Kod prostitucije se tačno znaju uloge. Kupac kaže šta hoće, prodavac kaže koliko to košta i ukoliko se postigne dogovor, na kraju se niko ne oseti prevarenim. Prostitutka ne obećava fenomenalno iskustvo koje neće ni pružiti, a kupac to i zna, pa to i ne očekuje. Ne postoji prevara. Pitanje moralnosti je obično pitanje drugih ljudi i ne mora da ima veze sa pravima onih koji su odabrali tu vrstu transakcije.

Od eventualne legalizacije, ili barem dekriminalizacije prostitucije ne vidim nijednu lošu posledicu, a sve što mogu da naslutim kao proizvod čini se pozitivnijim od sadašnjeg stanja. Legalizovanjem takvog rada država bi unela kontrolu u haos koji trenutno postoji. Makroi koji zarađuju veliki novac od tuđeg posla to više ne bi mogli da rade. Tako bi i kriminal koji ide uz to nestao ili bio smanjen. Takve radnice bi u društvu bile zaštićene i fizički i pravno, i mogle bi da zatraže i očekuju pomoć ukoliko im zatreba. Smanjilo bi se nasilje nad radnicama koje trpe i od makroa i od mušterija. Značajno bi se smanjila – ako ne i ukinula – trgovina robljem, jer ne bi imao ko da “kupuje” ljude. Imale bi, kao i ostali, pravo na zdravstvenu zaštitu i redovne preglede, čime bi se povećala kontrola nad bolestima, smanjilo širenje onih polno prenosivih, i time poboljšalo stanje javnog zdravlja. Pored toga, društvo bi, a ne makroi, uzimali porez kao i od svakog drugog radnika u državi.

I u borbi za prava prostitutki, kao i za mnogo drugih stvari, veličaju se zapadne demokratije i često kao primer navode zemlje Evrope i neke druge države, u kojima je prostitucija legalna. Pre svega, prostitucija u Evropi (osim Holandije) jeste legalna za rad, ali samo za radnike koji su državljani Evrope. Za državljane ostalih zemalja je zabranjena. U Engleskoj je dozvoljena, ali bez reklamiranja i samo u privatnom aranžmanu i u svom stanu. U Švedskoj kaznu plaćaju kupci usluga. U Holandiji je nedavno sud naložio zatvaranje jednog od većih bordela u Crvenoj četvrti, a gradske vlasti su zatražile zatvaranje još oko trećine lokala u ovoj gradskoj zoni. U Sjedinjenim Državama je zabranjena (osim u nekoliko okruga Nevade, ali ne i u Las Vegasu) i kažnjiva za obe strane koje učestvuju. Jedino je u San Francisku, gradu odakle dolazi gospođica Vendi s početka ove priče, u toku postupak da se prostitucija dekriminalizuje, ali samo na području tog grada. Dakle, ni Zapad nije baš toliko liberalan kao što neki pokušavaju da predstave. A tribina koja je ovde otkazana na nekom američkom koledžu ne bi mogla da bude ni zakazana a da se najavljeni predavači prethodno ne uhapse, a prisutni privedu na informativni razgovor.