Mostovi okruga Medison

Kao i pre svake velike bitke, posle koliko-toliko uspešne regrutacije nastupa postrojavanje, otvaranje magacina sa raspoloživim naoružanjem i kopanje rovova.

Dobijanje ratnog rasporeda i počasnih vojnih knjižica odvijalo se na vanrednim konferencijama za štampu, pranje biografija i isticanje sumnjivih zasluga uz zaslepljujuće eksplozije bliceva zbunjenih novinara, sve praćeno najavom još žešće predizborne kampanje.

Naprednjaci su u tome bili najaktivniji – popuna rezervnog sastava izgledala je kao aktiviranje trećepozivaca, od Milovana Drecuna do Svetozara Vujačića, reciklirani, umiveni, bez maskirnih odela, ali sa maskama na svojim kurikulumima delovali su spremno, motivisano, osvetnički kakva i namerava naprednjačka kampanja da bude.

Mamac mora biti posve nov, prepoznatljiv i primamljiv, a suština svega toga je da se razlikuje od svih drugih, onih čije će se strune možda umrsiti sa njihovim, ali čije su udice gole i velike, a takve obično ostaju bez ulova.

Kao stranka čiji je najvažniji cilj na početku bio da stvori poseban identitet, da se odrekne svake sličnosti sa “matičnom” organizacijom, da se biračkom telu predstavi kao nova opcija na političkoj sceni i kao takva želela je da svaju bazu napravi od ljudi koji s ranije nisu bavili politikom. Onih blizu 40% neiskorišćenog potencijala koji na dan glasanja obično ostane kući jer ili nema za koga da glasa ili ga jednostavno cela ta priča ne zanima.

Bio je to veoma mudar potez glavnih stratega naprednjaka jer je na toj strani “puno ribe u moru” i pažljivim, ali pre svega drugačijim pristupom ovom nervoznom i nepredvidivom jatu mreže bi ovog puta mogle biti pune.

Mamac mora biti posve nov, prepoznatljiv i primamljiv, a suština svega toga je da se razlikuje od svih drugih, onih čije će se strune možda umrsiti sa njihovim, ali čije su udice gole i velike, a takve obično ostaju bez ulova.

Taktika je bila dobra i plodonosna.  

Ljudi koji su iz raznoraznih razloga napuštali partije u poslednjih 20 godina, od radikala do DSS-a pa čak i DS-a u naprednjacima su videli novu šansu, a takvih je zahvaljujući neefikasnosti srpske varijante pluralizma i sujeti lidera veoma mnogo i njihova reaktivacija znači snažno pogonsko gorivo za svakog ko pretenduje da osvoji vlast.

Da li je to dovoljno?

Ispostavilo se da nije. Ulozi su veliki, igrači jako iskusni i žilavi otporni na sve vrste udarca, pa i one najniže. Onaj početni talas trebalo je ojačati, a za to na nepredeljenoj strani nema više kapaciteta.

Jedino što je preostalo bila je sabornost.

Srbijom, sem posle prvih izbora, uvek je vladala koaliciona vlada, ali takođe izbore su pratile i predizborne koalicije. Sa tim najviše iskustva imaju demokrate, zbog razuđenosti levog centra na političkoj skali.

Politička igra obično prati pravilo copy/paste, pa su i naprednjaci pribegli tome.

Kako bi uzburkali žabokrečinu u koju je Srbija upala, sebe su pokušali da predstave više kao pokret nego kao tipičnu stranku,  upravo od te tipizacije valja pobeći jer je crvena marama za masu nezadovoljnih i obespravljenih.

Pokret koji za agendu ima skidanje demokrata sa vlasti, čemu posledično sledi zaustavljanje i ispravljanje nepravednog deljenja društvenog kolača i sistema gde bogati postaju bezobrazno bogati a siromašni sve siromašniji.

Pokret koji za agendu ima skidanje demokrata sa vlasti, čemu posledično sledi zaustavljanje i ispravljanje nepravednog deljenja društvenog kolača i sistema gde bogati postaju bezobrazno bogati a siromašni sve siromašniji.

Timski sportovi mnogo bolje prolaze u Srba, pa je tako i u politici. Odatle i reanimiranje PSS-a iz kliničke smrti, kao i reinkarnacija balzamovanog Lenjinovog i Kastrovog duha u telima modernih skojevaca, Vulinovih “sužnjih i gladnih”.

Simplifikacija i konkretizacija inače komplikovanih i teških političkih ciljeva na dekapitaciju vlastele je zapaljiv predizborni materijal i izuzetno je lukrativan u devastiranom društvu kakvo je naše, ali posledice tog požara su nesagledive.

Svesni su toga i stratezi SNS-a, zato i pažljivo odmeravaju svaku izjavu svojih čelnika gledajući da posle izbora sa prljavom vodom ne izbace i dete. Odatle upadljiva opreznost i izbegavanje u zauzimanju stava na škakljivim pitanjima kao što je hapšenje haških optuženika, Evropa ili Kosovo i najnovija dilema gej parada – za ili protiv.

Ova polarišuća pitanja najbolje je zaobići jer samo tako kod biračkog tela može se ostati neokaljan.

Taj kukavičluk će biti kompenzovan što glasnijim povicima o korupciji, lopovluku u javnim nabavkama ili trenutno omiljenom temom beogradskih naprednjaka – izgradnja mosta.

Od početka pa do kraja taj projekat bio je minsko polje kako za vlast tako i za opoziciju. Ako se izvede do kraja, biće adut demokratama u direktnom okršaju za mesto gradonačelnika dva mlada lava iz oba tabora (Đilas–Vučić). Ako pak propadne ili iza sebe ostavi kompromitujuće tragove, biće paradigma svega što se dešava u državi sveukupne prezaduženosti, neefikasnosti i korupcije.

Klatno je mesecima išlo sa jedne na drugu stranu. Jedni su se hvalili ispunjavanjem rokova, izgradnjom prvog mosta posle više od 30 godina, kao i megalomanijom ovog građevinskog poduhvata.

Drugi su u svemu tome videli sneg u kome će demokrate ostaviti otiske nemilosrdnih grabljivica. Sumnjivi krediti, previsoka cena, česti rebalansi gradskog budžeta i upoređivanje sa francuskim i kineskim mostom.

U čitavu priču uvučena je i SANU, s obzirom na to da je njen predsednik ujedno i projektant mosta. Čak i taj “treći stub” srpskog društva upao je u dnevnopolitičko blato što samo najavljuje da u okršaju koji sledi neće biti “svetih krava”.

Povrh svega, pozivanje na pokojnog patrijarha i premijera čija imena bi najveći most u Evropi trebalo da ponese je potpuno skidanje rukavica i vraćanje onoj beskrupuloznosti i nataktičnosti koja je odslikavala nesrećne devedesete.

Priča o mostovima se tu ne završava.

Demokrate su pribegle taktici Potemkinovih sela. Naime, u sledećih godinu dana još dva mosta doći će u žiži interesovanja javnosti.

Most kod Beške, kao žila kucavica Koridora 10 biće nova predizborna ujdurma. Novi most sa tri trake autoputa koji premošćuje najveću reku u Evropi i završetak najznačajnije saobraćajnice u zemlji biće uz lik “voljenog” predsednika glavna referenca u kampanji demokrata.

Naravno, taj uspeh srpskih trudbenika pokušaće da prigrabe i socijalisti uz svog pulena Mrkonjića, jer priča o podeli Kosova i borbi protiv organizovanog kriminala ne prolazi ni kod lojalnih članova, a kamoli kod onih koji ih smatraju za izdajnike, preletače i glavne krivce za stvaranje proevropske koalicije 2008. kada su tada radikalni, a sada napredni ostali kratkih rukava.

Treći most je, naravno, onaj kineski, most prijateljstva dva naroda. Most koji će pokazati dominantnost i konkurentnost kineske građevinske industrije.

Iako se čini da tu ne bi trebalo da bude okršaja lidera i liderčića željnih i žednih svakog glasa, po starom srpskom običaju sve može biti razlog svađe.

Iako se čini da tu ne bi trebalo da bude okršaja lidera i liderčića željnih i žednih svakog glasa, po starom srpskom običaju sve može biti razlog svađe.

Vlast će pokazivati da se nije odrekla četvrtog stuba spoljne politike i da je ruka pružena ka EU iste dužine kao i ona ka dalekom istoku. To što su obe ruke prosjački a ne partnerski usmerene na obe strane nije toliko od značaja, kreditima se u zube ne gleda u ova šugava vremena.

Ova tri mosta nisu jedini simboli predstojeće predizborne kampanje. Mnogo značajniji su oni spaljeni mostovi između dve najveće partije SNS i DS.

O njihovoj postizbornoj koalici više nema ni govora. Galvanizacija biračkog tela odgovara i jednima i drugima, a dubinu rovova povećavaju i lični animoziteti čelnika stranaka.

Istraživanja više nisu toliko potrebna, svima je jasno da će odlučivati nijanse, da će odlučivati nijanse, da će pljuštati udarci ispod pojasa, vraćanje u daleku prošlost (devedesete) i projektovanje daleke budućnosti (ulazak u EU).

Karte su podeljene, ulog je veliki, ostatke koji će ostati posle ove mamutske borbe pokupiće oni srećnici koji se bore za cenzus.

Derbi začelja biće rešen u foto-finišu, kao i trka pobednika, ali i to će odrediti kvalitet buduće vlade.

Vlast ima bele figure i pravo povlačenja prvog poteza, dok opozicija ima taktičku prednost, ali i figuru manje koju je žrtvovala bezrazložnim prolećnim mitinzima i auto-golom u vidu štrajka žeđu.

Prednost se ogleda u krizi koja kao kiselina nagriza temelj društva.

Armija gladnih je otporna na srceparajuće priče o srećnoj Evropi gde od blagostanja gore i London i Atina. Hipoglikemija je svedena na taj nivo da radničkoj klasi zuji u ušima i ona postaje gluva na želju vlasti da napravi kakav-takav socijalni dijalog koji je osuđen na propast dok se tajkunizacija Srbije ne delegalizuje a masters of pupets budu izvedeni na svetlost i privedeni pravdi.

Sledeći izbori mogli bi biti i jedan vid socijalnog bunta naroda koji, srećom, nije izašao da pali svoju prestonicu (to je deo narodnog običaja tokom Parade ponosa, ispraćaja nekog od haških begunaca ili branjenje Kosmeta sa Dorćola), nego je te nedelje odlučio da poverenje da onima koji će promeniti ovaj sistem nepravdi i apsurda, koji će zaustaviti otpuštanja i zaštititi privredu od ekonomskog cunamija predviđenog za 2012, koji će rekonstruisati javna preduzeća i naći održiva rešenje za južnu srpsku pokrajinu ili novog suseda.

Audicija za tog čudotvroca još uvek traje, publika iščekuje bez daha, bina je postavljena, a reflektori upaljeni odavno.

Taj izabranik treba da nekom čarolijom sagradi poslednji ali najlepši i najpotrebniji most, onaj koji vodi iz sumorne sadašnjosti u bolju budućnost.