Lijepi naši Srbo-turisti

Sve do nedavno, u hrvatskim medijima postojala je samo priča o tome kako će do pomirenja naroda teško doći, sve dok u Srbiji ne priznaju da se desila srbo-četnička agresija na mladu demokraciju. Da se ta priča promeni nije pomaglo ni zvanično izvinjenje Borisa Tadića. Putnički ,,agresorski“ automobili iz Srbije su uništavani, gađani su i autobusi sportskih ,,napadača’‘, a bolje nisu prolazili ni sportisti, koji nisu bili sigurni ni na aerodromu [1], kada su u redu za karte u Splitu košarkaše Crvene zvezde gađali kamenicama. Čak su i navijači bili podvrgnuti diskriminaciji. Na uslasku na zagrebački stadion Maksimir, pred utakmicu Dinama i moskovskog Spartaka, navijačima iz Srbije tražen je i pasoš Rusije, bez kojeg nisu mogli, kao državljani Srbije, da uđu na borilište[2]. Nekima u Hrvatskoj smeta i zastava Srbije. Na nedavno održanom Svetskom prvenstvu u rukometu na glavnom trgu u Zagrebu zapaljena je prethodno ukradena zastava Srbije. U Zadru se desila međunarodna blamaža, kada su pred očima čitavog sveta skinute sve zastave zemalja učesnica Svetskog prvenstva u rukometu, uz obrazloženje gradonačelnika da se to čini zbog toga što stanovnicima tog grada smeta srpska zastava [3].

Na koncertima i utakmicama u Hrvatskoj uobičajeni su povici povici ,,Srbe na vrbe’‘ i slični[4] . Na koncertima Tompsona pevaju se pesme kojima se veličaju podvizi ustaša. Tužilaštvo u Hrvatskoj je pre nekoliko dana[5] odbacilo krivičnu prijavu koju su organizacije Srba i Jevreja podnele zbog ,,izvođenja pesme sa službenim ustaškim pozdravom, upotrebe ustaškog pozdrava, pozivanja na ubistva Srba, uz prisutnu ustašku ikonografiju i vređanje službene zastave Hrvatske uz koju su isticane ustaške zastave“, koje se odigralo na koncertu u Zagrebu pre godinu dana[6].

Čini se da ni automobili nisu sigurni u Hrvatskoj. Nakon poslednjih incidenata (Dubrovnik [7], Zagreb [8]) u kojim su uništeni automobili iz Srbije, po pravilu se navodi kako takvi incidenti ,,u poslednje vreme nisu uobičajeni“. Verovatno najbizarniji slučaj desio se u Šibeniku [9] kada je, zbog tablica, uništen automobil Hrvata iz Šibenika, koji živi i radi u Beogradu.

Tokom devedesetih postojala je lista građana Srbije koji su nepoželjni u Hrvatskoj, kako su novinarima rekli u Veleposlanstvu Republike Hrvatske[10]. Samo neki od onih koji su se nalazili na listi su Velimir-Bata Živojinović, Petar Božović, Snežana Savić, Milovan Ilić Minimaks, Olivera Katarina, Neda Ukraden, Lepa Lukić, Mira Škorić, Emir Kusturica, Vesna Zmijanac, Aleksandar Berček, Steva Žigon, Ivana Žigon, Ljubiša Ristić, Brana Crnčević, Momo Kapor, Matija Bećković, Darinka Matić-Marović (...).

U Hrvatskoj još uvek postoji i lista tajnih optužnica po kojoj se građani iz Srbije još uvek hapse u Hrvatskoj. Poslednje takvo hapšenje [11] izvedeno je početkom maja, kada su pred lokalne izbore uhapšena dvojica Srba, što se tumači kao pritisak na Srbe da ne izađu na glasanje.

U udžbenicima istorije vlast mlade građane Hrvatske uče o partizanskim zločinima nad Hrvatima, o srpskoj agresiji i zločinima, ali se nigde ne pominju ,,Oluja“, ,,Bljesak“ i slični zločini Hrvata, niti se napominje bilo kakav udeo u krivici za građanski rat.

Hrvatska država je priznala Kosovo.

Hrvatska država je tužila Srbiju Međunarodnom sudu pravde za genocid.

A onda je dolaskom svetske ekonomske krize na Balkan postalo izvesno da će obale hrvatskog primorja ove godine ostati puste. Situacija se odjednom promenila. Na beogradskom sajmu turizma se, po prvi put, pojavila Hrvatska sa svojom ponudom. Beograd je posetio i premijer Sanader, što je bila prva poseta nekog hrvatskog zvaničnika u poslednje dve godine, iako su za to vreme u Zagrebu bila tri srpska ministra. Hrvatski ministar unutrašnjih poslova je javno izjavio da su srpski turisti dobrodošli u svim gradovima. ,,Rat je gotov i ne možemo menjati naše susede. Srbi su takođe dobri ljudi“ (?), rekao je vlasnik nekoliko dubrovačkih hotela[12] .

Međutim, nakon dve decenije trovanja naroda lažima i gajenjem mržnje prema Srbima, osećanja i stav građana Hrvatske ne može se promeniti tokom noći. Ako neko skoro dvadeset godina seje laž, ne može da očekuje da od toga procvetaju karanfili. Istraživanje zagrebačkog Jutarnjeg lista [13] pokazalo je da skoro polovina Hrvata opravdava genocid nad Srbima i ne-hrvatima u Drugom svetskom ratu. Dvadeset odsto Hrvata misli da su ustaše ubijale Srbe, Jevreje i Rome jer su se oni pobunili protiv NDH, 15,81 odsto veruje da su ih ubijali zato što su bili „strani element" u Hrvatskoj, a više od pet procenata ispitanika smatra da su „ustaše tim ubistvima pokušale da spreče Vukovar 1991". Za 38 odsto Hrvata ustaški pozdrav ,,Za dom spremni’‘ je patriotski slogan.

Mlaki, slabi ili nedovoljno jasni signali i izjave predstavnika vlasti [14], koje bi uticale da se umanji uticaj šovinista, nisu dovoljni. Ili su takva nastojanja nedovoljna i mala, ili su ubeđenja među građanima uhvatila dublje korene.

Hrvatska nije zemlja sumnjive bezbednosti samo za Srbe. Početkom aprila desila su se dva odvojena zločina, u kojima su pod misterioznim okolnostima u Dubrovniku tragično nastradali australijanka Britt Lapthorne [15] [16]  i neimenovani državljanin Finske [17]. I britanski Forin ofis je nedavno objavio preporuku svojim turistima da pri putovanju u Hrvatsku imaju u vidu da tamo postoji latentna teroristička pretnja i organizovani kriminal [18].

Hrvatska je, kao ozbiljna država, odmah objavila svoju preporuku, u kojoj je Ministarstvo inostranih poslova upozorilo građane da ne putuju u Veliku Britaniju, zbog opasnosti od terorističkih napada Al Kaide ili disidentskih grupa IRA-e [19].

Zvanična politika Zagreba koja malo šta radi na sopstvenom suočavanju sa svojim delom zločina, pogoduje razvoju takvih ideja. Za razvijanje i očuvanje nacionalne svesti neophodno je da postoji nacionalna istorija i svest o nastanku države, neophodno je odrediti važne datume za naciju. Ali, problem je u tome što se takva istorija krivo predstavlja, kao takva nudi svom stanovništvu, a onda nameće narodu protiv koga su takve laži izrečene, sa namerom da na osnovu njih grade buduće odnose. Ukoliko njihova zvanična politika podržava takve priče i takve stavove, to je u redu, ako vole da stvaraju takav stav u narodu; ali mi ne treba da nasedamo na to, ne treba da pristajemo na takve priče i ne bi trebalo da podržavamo to, da učestvujemo u takvim lažima.

Problem je u tome što u Srbiji postoje ne anacionalni Srbi, nego ,,amoralni“ Srbi koji će bez rezerve prihvatiti takve priče, i nametati ih ostatku stanovništva kao jedine ispravne. Pa je tako samo u Srbiji moguće da državni sekretar Ministarstva kulture nema komentar na novu postavku muzeja u Jasenovcu. Takvu novu, apstraktnu, postavku najavio je bivši predsednik Saveta Spomen područja Jasenovac i član HDZ-a, rečima: ,,Hoćemo napokon da područje opštine Jasenovac ima neke koristi od muzeja. Kada zaživi nova postavka, sigurno će biti mnogo interesenata, grupa posetilaca, i mi tu moramo da prepoznamo svoj interes. Ovo je za sada naša jedina industrija’‘ [20].

Verovatno je pomešao Jasenovac sa Diznilendom, nekim cirkusom koji mora da se prilagodi željama publike da bi donosio profit. Opravdanje za novu postavku dala je i direktor Muzeja Nataša Jovičić koja je rekla da su u muzeju ,,za vreme komunizma bile izložene kosti žrtava, a da su dokumentarni snimci iz logora bili tako jezivi da su ljudi padali u nesvest“. [21] Trebalo bi se podsetiti da su ljudi u Nemačkoj, koje su američki vojnici na silu vodili u obilazak bivših logora, takođe padali u nesvest od suočavanja sa posledicama zločina za koje nisu znali. Ukoliko već drugačije ne može, to je nezaobilazan deo suočavanja sa krivicom naroda.

Međutim, o novoj postavci negativno su se čak i izrazili predsednik Hrvatske Stipe Mesića, koji je početkom devedesetih tvrdio da su Hrvati dva puta pobedili u Drugom svetskom ratu, 1941. i 1945. godine ("nije dovoljno opisana brutalnost logora i nije dovoljno prikazan užas koji se tamo događao"), premijer Hrvatske Ivo Sanader ("treba još naglasiti"), članica Saveta Spomen-područja Jasenovac Julijana Kiš (postavka je "skandal i sramota" kojom bi "ustaše bile zadovoljne") [22], a negativnu ocenu izrekao je i Efraim Zuroffa, direktor Centra "Simon Vizental" iz Jerusalima (postavka ,,ne objašnjava zbog čega se i kako dogodilo ono što se dogodilo’‘; ,,Jasenovac nije bio cunami, neka vrsta elementarne nepogode’‘; ,,mladim Hrvatima koji posete muzej neće biti jasno kako je uspostavljena ustaška vlast u Hrvatskoj i zbog čega je taj režim u Jasenovcu ubijao ljude’‘). [23]

Nije samo naš pomoćnik ministra kulture oprezan kada su u pitanju izjave o Hrvatskoj. U poslednje vreme, odjednom se pojavilo mnogo članaka u ovdašnjim novinama, u kojima se veličaju prednosti Hrvatske. Mnogi od njih toliko afirmativno i sa puno ljubavi pišu o Hrvatskoj, da bi moglo da se pomisli da su takvi članci naručeni i uredno plaćeni. Čak i ukoliko neki nisu, svakako bi to, sudeći po rezultatima, trebalo da budu. Takvi besramni tekstovi se objavljuju čak i u onim novinama koje su nekad važile za ,,ugledne’‘.

Turizam je u Hrvatskoj ključni privredni sektor, a u ovoj godini očekuje se pad profita od milijardu evra u odnosu na 2007. godinu. [24] Zbog toga je hrvatsko ministarstvo turizma krenulo u ,,dopunske propagandne aktivnosti’‘, u koja su uložena 28 miliona evra [25], što je trostruko više nego prošle godine.

Na hrvatsko more (koje je danas pod reklamnim sloganom ,,Tako lepa, a tako blizu’‘ tako otvoreno za turiste iz Srbije), hteli bi da idu i oni Srbi koji su nekad živeli blizu njega. Ali čini se da se akcija Ministarstva turizma ne odnosi na njih. I četiri stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske bi možda volelo da ode na more, ali oni ne mogu da se vrate ni u svoje domove, a kamoli da odu na primorje. U saopštenju Dokumentaciono-informativnog centra Veritas ističe se da Hrvatska i dalje onemogućava ili otežava povratak prognanih Srba preko velikog broja diskriminatorskih zakona. "I u 13. godini našeg izgnanstva, dok čelnici hrvatske države javno zagovaraju da je povratak Srba prioritetno državno i nacionalno pitanje, u praksi se u odnosu na srpsko pitanje skoro ništa nije promenilo na bolje", piše u saopštenju [26].

Glavna priča onih malobrojnih koji vole primorje koje postoji u okviru hrvatskih granica, je da ,,nisu svi takvi’‘, ,,budala ima svugde’‘ i slično. U redu je, i ja mislim da nisu svi takvi. Ne znam ni zašto bi trebalo da budu, ni kakav je to argument. Valjda je cilj da niko ne bude takav. I kako to da ovde, u domovini fašisoidnih, krvožednih ,,srbo-četnika“ (koji su izvršili agresiju i genocid u Hrvatskoj) nema takvih ,,budala“? Ljubitelji letovanja u Hrvatskoj navode primere kao što su ,,moj komšija je sa ženom išao u Split i ništa im nije falilo“. Pa šta bi trebalo da mu fali? Dokle god postoji potreba da se navode primeri da je neko na letovanju bio bezbedan i prošao sigurno, ne postoji ni razlog za odlazak na letovanje. Država u kojoj naše zastave nisu bezbedne, ne može biti bezbedna ni za naše građane.

Srećom, u Srbiji većina turista ipak ne prepoznaje Hrvatsku kao poželjno mesto za letovanje. Hrvatska ne može da se poredi sa Grčkom ili Turskom ni po cenama, ni po neprocenjivom osećanju bezbrižnog odmora, bez brige za svoju i bezbednost porodice, bez brige za sigurnost automobila.

Nakon što prođe ekonomska kriza, i kad haške tužbe za genocid postanu deo istorije, kad se Nemci masovno vrate u Dalmaciju i Istru, ukoliko u Hrvatskoj i dalje budu želeli turiste iz Srbije, moraće da puno porade na sebi i prihvatanju svoje uloge u istoriji, a zatim i na razumevanju sveta u kojem žive.