Lament iznad kukavičjeg gnezda

Teško da je neko mogao da pretpostavi da će jedno pismo upućeno studentima izazvati toliko reakcija. Nakon što je dobio poziv da ga napiše, književnik i predsednik Đosić napisao je pismo predstavnicima studenata u inostranstvu, što je izazvalo burne reakcije kod nekih. Napisano je nekoliko novinarskih tekstova, oglasila se i omladina Socijaldemokratske unije, a svojim pismima mu je pojedinačno odgovorilo i najmanje pet studenata. Svi oni verovatno su bili sasvim mali u vreme o kojem pišu, premali da bi o tome mnogo znali, ali ipak prozivaju Ćosića. Zbog redova pred piramidalnim štedionicama, zbog hiperinflacije i gladi, zbog devetomartovskih tenkova, kolona pred ambasadama, optužuju ga za rasizam, čak i za zločine u Sjeverinu i Štrpcu, iako nije baš najjasnije zašto. Za humana preseljenja, ratove, razmene teritorija, ubistva i otmice, govor mržnje, izbegličke kolone (...) (?)

Ne vidim ništa sporno u obraćanju bivšeg predsednika jedne države. Pogotovo kad se njegovo obraćanje zatraži i očekuje. U državama zapada mnogi predsednici žive od svojih obraćanja i držanja predavanja o raznim temama, pa čak i onima o kojima ništa ne znaju. Putuju državama, neko ih shvata ozbiljno, neko ne, ali niko im se ne obraća na način na koji su to neki studenti učinili ovde. Naročito ukoliko je diskutabilno da li ti studenti uopšte znaju o čemu pričaju. I ne vidim ništa sporno u onome što je u pismu rekao, i još više, nije sasvim jasno zbog čega bi iko imao nešto protiv ideja iznetih u pismu.

Šta je sporno u tvrdnji da mladi ljudi treba da ,,imenuju svoje i nacionalne ciljeve'“ je će taj ,,naraštaj i onaj koji sledi stvoriti društvo u kome će da živi'“? Šta je sporno u tvrdnji da je ,,univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i opstajanja borba'“. ,,Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih'“ zaista mogu da promene društvo. Ne bi to bilo prvi put u istoriji.

Šta je sporno u želji da mladi obrazovani ljudi budu u Srbiji? Mislim da je više sporno, i van pameti, zalagati se da oni odu. Meni je potpuno svejedno, a ovo i nije pisanje o strateškim interesima Srbije. Ako neko smatra da treba da ide, neka ide. Pogotovo ako neko ima profesionalni interes, ukoliko u Srbiji ne može da napreduje, a želi, ne postoji ništa prirodnije nego da ode odavde, tamo gde će moći da se razvija. Niko zbog toga nema pravo da se ljuti. Ali ne može onda da kaže da odlazi zato što je loše stanje u društvu. To je kao kad bi neko iz Vranja otišao u Beograd, jer želi da radi u nekoj naučnoj laboratoriji koja postoji samo u Beogradu, i da nakon toga izjavljuje kako je otišao zbog lošeg stanja u vranjanskoj opštini. Ili ako neko odlazi zbog više para, boljih uslova života, ili zato što voli neku drugu državu, sve to je sasvim u redu. Ali, ako neko iz Srbije odlazi samo zato što smatra da je ovde loše stanje u društvu, taj pred sobom ima tužan i promašen život. Jer su mu razlozi za odlazak u startu gubitnički.

Zanimljivo je, a nemoguće ne primetiti, da bavljenje politikom baš niko nikad nije zamerio jednom drugom piscu, koji je takođe dao svoj doprinos ovoj raspravi, i koji ne propušta priliku da sa javnošću podeli svoje mudre državničke misli. Svetislav Basara, koji je nekad bio dobar pisac i delovao kao zanimljiv urbani lik, optužio je bivšeg predsednika i starijeg kolegu pisca da je ,,rodonačelnik šabanske politike'“. A on je valjda poslednji koji bi mogao da bilo kome to spočitava. Čovek koji je, kao Koštuničin ambasador na Kipru, uveo šabanizam u diplomatiju, i skoro svakodnevno uvodi šabanizam u javnu reč, koji preko svojih kolumni svoje čitaoce svaki dan šabanizuje u glavu, on bi poslednji mogao da bilo koga optužuje za seljačenje.

Daleko smo danas od nostalgije Crnjanskog, još dalje od Šantićevog ,,Ostajte ovde'“ poziva. Današnji iseljenici nisu ni nalik Mihailovićevim gastarbajterima, a Pekićevska ,,Pisma iz tuđine'“ danas ne bi imao ko da napiše, zbog prevelike zauzetosti pisanjem po fejsbuku ili tviteru. Svet postaje globalno selo i, kao što reče jedan od polemičara sa Ćosićem, studenti su ,,uglavnom u poodmaklom stadijumu bikulturalnosti'“. I to je u redu, valjda je to normalno. Samo je glupo da neko ode, postane tako trendi bikulturalan, a istovremeno jadikuje kako bi želeo da živi ovde, ali nije mogao zbog nekoga ili nečega. Život je borba, Ćosić im je to lepo rekao, ukoliko su pročitali.

Ima jedan pisac, daleko poznatiji od Ćosića i Basare, koji je pisao baš o tome. Mladi Hamlet odsutno šeta po hladnom danskom dvoru, i zamišljeno promišlja šta da radi. ,,Biti il ne biti, to je pitanje. Da li je ljudskoga duha dostojnije trpeti praćke i strele sudbe nasilne, ili oružje dići na more muka, i otporom ih sve zauvek okončati?'“. Ova eventualna dilema studenata u ostanku, zapravo izgleda da i ne postoji. Izgleda da su neki već odlučili da je bolje trpeti strele nasilne sudbine i uz to jadikovati. Malo je tužno videti sva ta zlovoljna i cinična pisma studenata. U dobi kad tek treba da započnu život i ostvaruju svoje snove, oboleli su od teške bolesti ogorčenosti, koja uglavnom napada stare ljude, i to samo one sa promašenim životima. Kako će živeti sa takvom bolešću? Da nema toga, pametnije bi bilo da istinski pročitaju to pismo njima upućeno, porazmisle o njemu i izvuku ono što je za njih najbitnije. Imali bi neke koristi od toga, umesto što su sve odbacili, razmišljajući o piscu umesto o tekstu. Ali, uvek je lakše optužiti nekog drugog.

Kukanje je ovde nacionalni sport, nije to ništa novo. Jeste malo čudno što mladi tako kukaju, ali možda je zarazno. Kuka se na televiziji, kuka se u pesmama, kuka se čak i u domaćim serijama, koje u ovo, još uvek televizijsko doba, i dalje verovatno najviše utiču na duh nacije. Od želje za boljim životom, preko udaljenog vrućeg vetra, sve do babe koja se samo naizgled opušteno češlja dok sela gore. A zapravo se i ona i svi seljani guše u jadu melanholije, verbalizovane kroz setni glas naratora, što sve zajedno čini nešto od čega bi pristojnom čoveku ozbiljno pozlilo. Toliko patosa koliko ga ima u našim serijama, valjda nema u španskim, indijskim i turskim zajedno. Prosto izazivaju epidemiju galopirajuće kuknjave. A kuka se i zbog politike. Jadikovke i prenemaganja smo slušali još od devedesetih. Uvek je bilo ljudi kojima je nešto smetalo u vlasti. Prvo je bio kriv Milošević, pa onda sankcije, pa zatim bombardovanje, pa je onda nekome bio kriv oktobar, nekome mart, pa ova vlada, ona vlada...

I uzgred, ukoliko je neko to zaboravio, čak je i 5. oktobar došao onako kasno upravo zbog toga što se opozicija godinama isključivo bavila javnim prenemaganjem i kukanjem zbog Miloševića, kao da je on bio dužan da ih dovede na vlast. A, ako ćemo pravo, devedesete su i počele javnom kuknjavom. Doduše, televizijskom, onako, suptilnom. Kada je Miloševićeva Služba bezbednosti saznala da g. Tuđman uvozi naoružanje iz Mađarske i sprema se za rat, umesto da se nešto uradi povodom toga, da se to prekine i pohapse arhitekte budućeg rata, neko se odlučio na javno kukanje. Pa je tako čitava Srbija imala prilike da u Drugom dnevniku gleda ono što nije trebalo da gleda. Snimak kamiona koji su nesmetano uvozili oružje i tajni snimak hrvatskog ministra Špegelja, kako u komšijskom razgovoru za kuhinjskim stolom najavljuje krvoproliće i rat. Ono što je trebalo da se završi hapšenjima, zaustavljanjem kamiona i oduzimanjem oružja, završilo se tužakanjem na televiziji. Predsednik nam je time posredno objasnio da je znao da Hrvati uvoze oružje i spremaju se za rat, ali avaj, njegove krhke i nemoćne ruke bile su vezane.

Kukanja su se prenela i na rešavanje kosovskog pitanja. I tu se stalno ponavlja ista priča. Milošević bi skroz uspešno rešio kosovski problem, samo da nije bilo loših partijskih odluka bivših lidera Srbije i tragičnog nasleđa Ustava iz 1974. Bivši lideri bivšeg DOS-a bi isto tako, a možda i bolje, rešili problem Kosova i Metohije, ali Milošević je bio kriv i zapad nas je kaznio zbog njega, pa oni ništa više nisu mogli da urade. Koštunici je kriva bila Đinđićeva vlada, Tadiću Koštuničina, a sad nam Dačić ponovo ponavlja nasleđeni hit refren, kako bi on fenomenalno rešio problem, ali ne može, jer su njegovi prethodnici već sve upropastili.

Od kukanja koristi nema. Neće je imati ni studenti ako tako nastave. Dobro je što svako živi svoje život, na mestu kojeg je odabrao, samo je besmisleno da to mesto određuje nezadovoljstvo nekom politikom, ili još gore, bivšom politikom. Ako se nekom živi ovde, nema razloga za odlazak. Nismo najgora zemlja na svetu. Najveći paradoks je u tome što su, koliko sam razumeo, oni koji su odgovorili Ćosiću zapravo levičari. Koji bi po definiciji, i istorijskim uzorima, trebalo da budu oni koji uvek imaju alternativu, i da budu spremni da se bore za bolje društvo. Izgleda da je levica takva danas, rastrzana između želje da ode u pečalbu i smerni rad za kapitalistu, i želje da ostane i gnevno i uvređeno kuka nad prethodnom vlašću. Smeta ti društvo levičarski druže? Uradi nešto. Pokreni se. Učlani se u stranku, napravi stranku, osnuj NVO, organizuj protest, napravi peticiju, napiši javno pismo, lepi plakate, skidaj tuđe plakate, osnuj tajnu organizaciju, piši proglase, lepi proglase, tuži nekoga sudu, napravi viralni poziv na akciju, deli letke na ulici... Ima puno stvari koje mogu da se rade, i nikad ih više nije bilo. Najlakše je kukati i optuživati druge i zlehudu sudbinu.