Велепосланица Јелена Милић и Загреб воле се јавно или још један суноврат српске дипломатије

Како и на који начин тумачити тешко схватљиву и неприхватљиву чињеницу да Јелена Милић - себе воли да назива велепосланицом Србије у Хрватској - није била присутна на недавном свечаном отварању Српског културног Центра Јосиф Руњанин у Глини, нити је била на комеморацији деци која су убијена у усташким логорима током трајања злогласне НДХ-а. Али зато није пропустила прилику да у исто време посети у Сиску бискупа Владу Кошића коме се захвалила на пријему и разговору и изјавила да су „ненасиље и дијалог увек били њен кредо и пре него је постала велепосланица Србије у Хрватској“.

Да ли и њен срамни недолазак на отварање Српског културног центра у Глини спада у вођење суверене и независне спољне политике Србије коју она на тако гротескан и недостојан начин представља водећи „дијалог“ са бискупом В. Кошићем. Овакав њен поступак (само један у низу) доказ је више да је српска дипломатија без икакве јасне и доследне политике у односу на положај Срба у Хрватској јер само постављање Јелене Милић на место амбасадора Србије у Хрватској о томе јасно говори. Без икаквог дипломатског искуства, особе која је отворено као активиста невладиног сектора лобирала за улазак Србије у НАТО пакт и која се никада озбиљно и темељно није бавила српско-хрватским односима и посебно сложеном проблематиком и често незавидним положајем преосталих Срба у Хрватској након завршетка грађанског рата у овој некадашњој федералној јединици социјалистичке Југославије.

Велепосланица Јелена Милић није нашла за сходно и неопходно да буде присутна на отварању Српског културног центра у Глини 

Зато и не треба много да нас чуди да велепосланица Јелена Милић није нашла за сходно и неопходно да буде присутна на отварању Српског културног центра у Глини јер тај изузетно значајан догађај није био очигледно важан у њеној политичкој агенди коју одликује неприлично понашање и отворено удварање њеном Загребу. Јер све је очигледније да се она и Загреб све више воле јавно што она својим понашањем све више показује, вероватно сматрајући да је то њен изузетан велепосланички успех.

Угледни професор Факултета политичких знаности Дејан Јовић у свом обраћању поводом овог мало је рећи скандалозног понашања велепосалнице Јелене Милић је рекао:“ Српски културни центар свечано отворен у Глини. Велики догађај за Глину, Банију, Србе и бројне пријатеље. Не изгледа довољно велик да би на њега дошла амбасадорка Србије или тко други из амбасаде, чак и кад су ту Веран Матић, три епископа и изасланик премијера Хрватске“. Очигледно да то за Јелену Милић није био довољно важан друштвени и културни догађај да би она дошла на овај за Србе у Хрватској посебно значајан скуп који има далекосежан не само политички значај и смисао. Овај културни центар је од посебног значаја за опстанак Срба у Хрватској и развој његовог културног и политичког живота. Посебно што је Глина једно од изузетно важних места у култури сећања српског народа не само у Хрватској. То очигледно не занима јелену Милић јер је њен давнашњи кредо испуњен дијалогом са католичким прелатом који је оличење ревизионистичког односа према НДХ-а и геноциду који је почињен над српским народом не само у Глини већ и широм тадашње тзв. Независне хрватске државе и Јасеновцу.

Само да подсетимо велепосланицу Јелену Милић овом приликом шта се у много страдалној Глини десило 1941 године. Покољ у Глинској цркви је назив за ужасан ратни злочин који се десио одмах на почетку Другог светског рата. Хапшења Срба су отпочела крајем јула 1941 године а убијања су потрајала наредних седам дана. У том монструозном злоделу убијено је 1764 ненаоружаних цивила. Мушкарци из места Глина су већим делом убијени раније у оном првом покољу 12. и 13. маја 1941 године код Прекупа и Хођера. Павелићеве усташе су крајем јула 1941 године из села у околини Глине и Вргинмоста похватале Србе, неке и на превару уз обећање да иду на покрст међу којима су били деца и старци. Дотерали су их у Глину и затворили у православну Богородичину цркву. Два дана после Илиндана 1941 године жртве су заклали. Једини преживели је био Љубо Једнак. На том месту где је била црква сада се налази Хрватски Дом.

Недолазак велепосланице Србије Јелене Милић на отварање Српског културног центра у Глини јер је он од велике симболичке и историјске важности за живот и опстанак преосталих Срба у Хрватској о чијим интересима и њиховој култури сећања би пре свега она морала са посебном пажњом и пијететом да брине, само показује да је то за њу последња брига јер она има много значајнију помиритељску мисију. Њој је изгледа важније да успоставља тзв. дијалог о побољшању добросуседских односа и да се при томе диви дипломатским вештинама и достигнућима Мате Гранића на промоцији његове књиге са знаковитим насловом „Дипломатска Олуја“. И то у време када се у Београду емитовала премијера филма „Олуја“ који је говорио о страдању и етничком чишћењу крајишких Срба након злочиначке војно-редарствене акције у августу 1995 године. Том приликом је она поводом промоције књиге М. Гранића записале ове речи:“ Промоција допуњеног издања књиге доајена хрватске дипломатије у пуној сали НСК. Прилика за кратак разговор приликом потписивања мог примерка. Надам се да ће ми ова књига помоћи у разумевању околности које оптерећују наше односе“. Судећи по њеном неприличном понашању може се рећи да је отварање Српског културног центра један од фактора који оптерећује наше односе, јер како другачије тумачити њено избегавање да дође на свечано отварање ове културне установе Срба у Глини.

Јелена Милић је постављена као израз погубне кадровске политике коју напредњачка власт и председник Републике Александар Вучић (као главни кадровик у свим институцијама и министарствима) воде у овом министарству 

Већ је опште место сваке анализе наше друштвене и политичке ситуације да живимо у земљи у којој су разорене и девастиране све државне институције. Наравно да ни Министарство спољних послова Србије није могло остати изван ових разарајућих процеса, о чему јасно говори чињеница да је Јелена Милић уопште могла бити постављена за нашег амбасадора у Хрватској, у суседној земљи која за нас има изузетно важан значај. Она је постављена као израз погубне кадровске политике коју напредњачка власт и председник Републике Александар Вучић  као главни кадровик у свим институцијама и министарствима) воде у овом министарству и сва одговорност је на њима што је наша дипломатија доживела потпуни суноврат (што се посебно може видети на нашем Косову и Метохији) .

Када је тренутни амбасадор у Хрватској у питању морамо се сетити да су напредњаци и Александар Вучић све учинили и предузели да се у Народној скупштини Србије не донесе Резолуција о геноциду почињеном над српским народом у Јасеновцу у време постојања НДХ-а. Следећи овако утврђену и спровођену политику према геноциду у Јасеновцу испоставља се да је Јелена Милић била права особа за доследно вођење овако постављене политике „помирења“ и развоја „добро-суседских односа“ са Хрватском. Она је само у ствари продужетак само мало модификоване политике која је вођена у социјалистичкој Југославији.

Велепосланичко деловање Јелене Милић само нам показује до које мере је дезавуисана и доведена у питање сама суштина дипломатске професије и службе у коју се данас улази претежно на основу партијске и политичке подобности и политичке трговине местима у дипломатским представништвима, која често служе за одлагање тзв. заслужних кадрова или као награда за верно служење владајућој олигархији.

Напредњаци и Александар Вучић су све учинили и предузели да се у Народној скупштини Србије не донесе Резолуција о геноциду почињеном над српским народом у Јасеновцу у време постојања НДХ-а

Жалосна је чињеница да каријерне дипломате, који су посветили свој живот раду и развоју наше дипломатије не налазе снаге и куражи да се огласе и супротставе разарању ове изузетно значајне државне делатности од чијег деловање не зависи само углед земље у свету већ и укупни друштвени и политички односи у нашој земљи. Али зато имамо сијасет пензионисаних каријерних дипломата и бивших министра спољних послова увек спремних и вољни да оправдају и величају у режимским медијима и опскурним таблоидима сваки тзв. државнички потез великог вође А. Вучића. Тиме они само додатно девалвирају дипломатску професију.

Једино што Министарство спољних послова може да учини (а што је тешко и замислити) то је да под хитно покрене опозив велепосланице Јелене Милић јер она није достојна да буде дипломатски представник Србије у Хрватској, јер је то показала својим досадашњим скандалозним и непрофесионалним понашањем и апсолутним занемаривањем интереса српског народа у Хрватској, његове историје, традиције и трагичне страдалничке судбине.

Зар ћемо 2025. годину када ће у Хрватској бити обележена 30 годишњица „Олује“, злочиначког етничког чишћења Срба из независне Хрватске, дочекати са велепосласницом Јеленом Милић која се бави успостављањем дијалога и то са бискупом В. Кошићем у време када се отвара Српски културни центар у Глини.

Свакако да ће 30 годишњица „Олује“ бити посебна прилика да Хрватска још једном покаже своју државотворност изграђену на оснивачком миту „о велико -српској агресији“ и праведном Домовинском рату. А шта ћемо ми урадити поводом те за нас трагичне годишњице, сигурно је да нам одговор не може дати велепосланица Јелена Милић. Али подозревам да то не може да учини ни садашње Министарство спољних послова, као ни напредњачка олигархија која се само задовољава организовањем комеморативних скупова и анахроних игроказа који су више део политичке манипулације за стицање приземних политичких поена.

(НСПМ)