Политички живот | |||
Протести грађана и даље раде |
четвртак, 21. новембар 2024. | |
„Они који себе сматрају препаметнима да би се бавили политиком, кажњени су тако што њима управљају глупаци“ - Платон „Шта шкоди држави? То кад простаци владају“ - Хсин Це, кинески филозоф 310. – 230. пре наше ере Одржани су протести у Новом Саду и Београду као израз огорчења, беса и велике туге грађана Новог Сада и целе Србије изазваних погибијом 15 људи када се на њих срушила реконструисана надстрешница железничке станице у Новом Саду. У нашој јавности одмах после изјаве да „надстрешница није била рађена у склопу реконструкције“, поставило се питање политичке и кривичне одговорности за овај злочин, који је изазван тиме што је на делу био очити ланац корупције, неодговорности, нестручности и бахатости – а што је иначе главна одлика овог напредњачког клептократског режима. Ови протести су били сасвим логичан одговор ојађених и револтираних грађана, али и опозиционих политичких странака. Сви су они оптужени да „политички злоупотребљавају ову велику трагедију“, што је већ добро познати манир политикантског спиновања А. Вучића, и медија који су под његовом апсолутном контролом. Он је и овога пута применио његову већ толико пута коришћену методу медијског инжињеринга, који има увек за циљ да у неколико дана разводни и обесмисли протесте изазване злочиначком небригом и очитом корупцијом приликом извођења радова на реконструкцији зграде железничке станице у Новом Саду. И у овом „историјском“ градитељском пројекту(отвараном неколико пута али и у време изборне кампање) могло се видети право лице и суштина ове власти- нестручност, клијентелизам, намештени тендери, корупција, непоштовање струке и изнад свега бахатост и неспремност да се преузме политичка одговорност за стравичан губитак људских живота. Јасна је била већ толико пута виђена и опробан метода диктаторског режима А. Вучића да све учини како би након првог великог протеста грађана Новог Сада ( вероватно највећи скуп у његовој историји) брутално и безобзирно дезавуише и пацификује гнев и незадовољство грађана, који су тражили политичку и кривичну одговорност за све оне који су својим немаром и допринели да дође до овог злочина. Ова трагедија је јасно показала да се ради пре свега о томе да је заказао овај клептократски и клијентелистички систем створен током напредњачке владавине оличене у апсолутистичкој и диктаторској владавини А. Вучића. Он себе иначе доживљава као „никада до сада у нашој историји виђеног и успешног градитеља и модернизатора Србије“, без обзира на материјалне последице и људске жртве, јер је једино важно да се остварују његове мегаломанске и месијанске опсесије да он наводно „ствара историју“ и тиме „сигурно обезбеђује себи место у читанкама“ (како је то и сам неколико пута наговестио). И то у време када се у Србији разарају све институције, створен је систем апсолутне и диктаторске владавине, у коме нема места за остваривање основних демократских принципа поделе власти, слободе медија, поштовања људских права и установа правне државе. Још једном се показало, нажалост после велике трагедије у Новом Саду, да А. Вучић непрестано остварује улогу главног гаранта санирања кризних ситуација и контролу настале штете, али и елиминисања сваког опозиционог организовања, јер за њега је стран и неприхватљив сваки облик критичког мишљења и опозиционог деловања. Након 12 година његове владавине он је успео да обесмисли сам појам и природу политике, али и политичких странака. Велики део кривице и одговорности за овај погубни процес разарања политичког живота сносе и етаблиране опозиционе странке. Живимо у времену у коме је опозиционо политичко страначко организовање и деловање у Србији доживело велики суноврат, грађани су изгубили поверење да су оне способне и спремне да буду носећи политички фактор (што је иначе случај у стабилним демократијама) у неопходној темељној промени напредњачког диктаторског и дубоко коруптивног система. Опозиционе странке, како оне парламентарне тако и ванпарламентарне, су саме у многоме допринеле да буду потпуно маргинализоване стварајући велики јаз између незадовољних и огорчених грађана и опозиционих странака, чији је основни смисао и задатак садржан у томе да формулишу јасну и оствариву политичку и друштвену алтернативу напредњачком диктаторском режиму А. Вучића. То се не дешава јер су самопроглашени опозициони “лидери“ (они су прави генерали без војске, јер предводе странке и странчице које имају 1 до 2 посто бирачког тела који излази на изборе) више посвећени својим партикуларним ускостраначким интересима и настојањима да сваки протест искористе за јачање своје инфраструктуре и личне позиције, у сталној борби ко ће бити лидер опозиције. Зато није случајно да опозиционе странке по резултатима Демостата имају само 6 посто подршке у нашој јавности. Социолог Ђокица Јовановић је прецизно одредио улогу партија у политичком животу једне заједнице која је у Србији изгубљена и тешко препознатљива. „Партије су ту да како-тако артикулишу незадовољство грађана, мада наше партије то баш и не умеју. Али без интелектуалне артикулације све је то плитко и површно. Партије немају аналитичку и критичку дубину, која може да дирне у душу, већ ону утилитарну- корисну која је такође потребна. Њихова техника отпора без дубине промишљања не даје озбиљне и трајније резултате“. Управо је хронични недостатак аналитичке и интелектуалне артикулације у политичком деловању најглавнији узрок немогућности опозиционих странака да формулишу јасну и прихватљиву политичку и друштвену алтернативу постојећем напредњачком режиму. О томе најбоље сведочи пропуштена шанса да се очува политичко и акционо јединствено опозиционих странака у време локалних избора, тада се показало да они немају пре свега јасно изражену историјску свест која ће бити изнад њихових шићарђијских ускостраначких интереса и безобалних лидерских сујета. Маргинализација не само парламентарних опозиционих странака створила је изразити вакум у политичком животу Србије што је и довело достварања великог броја локалних иницијатива, група грађана, студентских и активистичких организација, који су постали незаобилазни, али недовољни фактор у борби против катастрофалног напредњачког режима. То се јасно показало и у протестима организовани након погибије 15 људи у Новом Саду. Јаз између парламентарних опозиционих странака и студентских удружење и покрета грађана који у себи носе племениту и либертерску спонтаност у организовању и деловању, али и тежњу да се без јасне процене реалне политичке снаге захтева радикализација протеста у Новом Саду довела је до тога да се и овога пута изгубила неопходна политичка иницијатива у непотребним сукобима и недоумицама ко је стварни организатор и предводник протеста. То свакако највише одговара А. Вучићу који увек настоји да што пре преузме изгубљену политичку иницијативу, и до сада то му је у свим досадашњим политичким кризама највише успевало због недостатка политичке артикулације протеста и расипања енергије протеста грађана. Од опозиционих странака тражено је да се „не појављују као организатори протеста у Новом Саду“, а онда када је дошло до добро припремљеног упада хулиганских група (организованих од стране СНС-а), које су имале једини циљ да изазову насилне и рушилачке екцесе како би се дезавуисао ова мирни и величанствени протест у Новом Саду, пребацује се представницима опозиционих странака и народним посланицима „што нису били у првим редовима и спречили дивљање режимских хулиганских фаланги“.
Сада присуствујемо управо ономе што је увек главни циљ А. Вучића - покушај даљег продубљивања јаза и неслагања између удружења и покрета грађана и опозиционих странака. Они нису спремни да се обједињују, координирају и укрупњавају своје политичко деловање, јер свако чува свој део посланичког плена и настојања да се домогну водећег лидерског положаја унутар постојећег опозиционог блока. Тако долазимо у парадоксални положај да сами себе спутавамо и онеспособљавамо за стварање ефикасног и делотворног акционог јединства између грађанских удружења и друштвених покрета и парламентарних и ван парламентарних опозиционих странака. Оваква ситуација нејединства унутар опозиционог блока највише користи А. Вучићу, јер он непрестано ствара представу о монолитном јединству СНС-а и његових послушничких сателита и трабаната. У многобројним „анализама“ и „коментарима“ протеста у Новом Саду и Београду свакодневно се могло ћути да и „овога пута народ повео опозицију“, да је „њено време прошло“, да су њени водећи били дужни да буду у првим редовима (када они то и учине онда им се пребацује да желе да преузму протесте) и да су морали да спрече хулигане који су у Новом Саду који су мирне протесте грађана претворили у рушилачки поход на Градску кућу. А. Вучић је и овога пута успео да пре свега свом верном и покорном бирачком телу опозицију представи као „рушилачку“, „непатриотску“, „насилничку“, „спремну да увек профитира на несрећи сопственог народа“ и изнад свега као „хронично нејединствену и без јасног политичког програма“. Јер он на тај начин користи сваку пукотину и несугласице унутар опозиционих редова како би показао да је он „једини извесни и незаобилазни гарант стабилности политичког система у Србији“.
Ови протести отворили су неизбежно и питање шта је конкретан план даљег деловања опозиције, и све више доминира став да нема узалудних шетњи, нема више говора и да су на реду дела. То је очигледно дилема од чијег разрешења зависи даље деловање опозиционих парламентарних странака, удружење грађана и друштвених покрета. Једна од могућности је била усредсређивање опозиције, али пратећи садашње сударе и сукобе унутар парламентарних опозиционих странака, тешко да ће се у наредном периоду остваривати њихово обједињавање, јер они су сада у фази изнуђене и невољне техничке сарадње, али и елементарног одсуства одговорности за трагичност историјског и друштвеног стања у коме се налази наше друштво. Професор Зоран Стоиљковић с пуно права каже да „Боље је да се власт константно доводи у питање, да се у континуитету организују протести, да се у Скупштини захтева и успе да се добије расправа о Косову и покреће питање поверења влади. Тиме се ојачавају капацитети. А у међувремену треба да се добију неки релативно коректни изборни услови. Јер нема коректних изборних услова, док друга страна с неограниченим количином новца, који може да уложи у кампању може да вас потопи.“ Сви ови протести изнова у ствари отварају питање легитимитета ове диктаторске власти, јер је А. Вучићу од пресудне важности да на лажним изборима обезбеди преко потребни „легитимитет“ који су му признали и његови савезници из ЕУ и САД, јер је он гарант спровођења Охридског споразума који води до директног признавања тзв. косовске државности. Напуштање посланичких клупа од стране парламентарних странака могао би бити један од захтеваних радикалнијих потеза опозиције који би додатно оспорио легитимитет напредњачког режима А. Вучића и створио озбиљну политичку кризу.
У овим данима може се ћути оцена да протести више не раде и да су превазиђени облик политичке борбе и да је неопходно тражити неке институционалне просторе у којима се ипак може деловати, али и захтеви да се морају пронаћи нови и радикалнији начини политичке борбе. И при томе се стално призива искуство из политичке борбе против Милошевићевог аутократског режима уз позивање на протесте из 1996. и 2000. године. При томе се пренебрегавају чињенице да се ради о потпуно другачијој ситуацији и околностима у којима је опозиција имала у својим рукама већину највећих градова у Србији након локалних избора 1996. године и да је управо те године и почео пад Милошевићевог режима, који се догодио 2000. године након агресије НАТО пакта на СРЈ и јасних знакова да је тај режим довео на ивицу опстанка српски народ и његову државу. Али у то време опозиција је имала неколико добро организованих странака, веома активно и делотворно цивилно друштво, подршку спољних фактора (ЕУ и САД) побуњени Универзитет, изузетну активност студентске омладине у покрету „Отпор“, али и организовање штрајкова у рударским коповима Колубаре. И што је најважније постојала је водећа и изузетно мотивациона идеја о стварању услова за успостављање демократског друштва у коме ће бити остварени идеали слободе, људских права и социјалне правде, али и истрајност у остваривању ових циљева. Све то ми данас у великој мери немамо и да би се дао одговор на суштинско питање „шта је план“, не само страначке опозиције после ових протеста, неопходно је трезвено и објективно сагледати колика је реална, а не фингирана снага укупне друштвене опозиције и колика је стварна одлучност и истрајност грађана у вођењу и осмишљавању даљих протеста и потребе за њиховом додатном радикализацијом. На основу тако сагледане процене треба одређивати и осмишљавати концентрисане и координаране потезе укупне друштвене опозиције (друштвених покрета, струковних удружења, иницијатива грађана и опозиционих странака). У Србију се готово свакодневно одвијају протести пољопривредника, просветних радника, запослених у предшколским установама, еколошких активиста, као и грађана који су изложени терору инвеститора који делују у сарадњи са локалним и републичким властима. Проблем је што не постоји синергија свих ових протеста која би се слила у свеопшти протест против ове од народа одвојене и отуђене диктаторске и криминализоване власти. Морамо прихватити чињеницу да не може сваки протест да буде „одлучујући“, „преломни и историјски“, већ да је неопходно да се јача масовност и пре свега одлучност и истрајност грађана у сталном напору и хтењу да се упорно разграђује и демонтира напредњачка клептократска и клијентелистичка хоботница и на локалном и на републичком нивоу, а која се одржава само на личном и диктаторском начину владавине А. Вучића. Он је након одржаних парламентарних и локалних избора кренуо у остваривање својих мегаломанских пројеката сигуран у своју апсолутну моћ изазивајући на тај начин све извеснији чеони судар на неколико фронтова (залагање за отварање рудника литијума, рушење зграде Генералштаба и комплекса Београдског сајма, отворена издаја Косова и Метохије), уздајући се у своју медијску машинерију, политички инжињеринг и концентрисање апсолутне власти у његовим рукама, као и на подршку ЕУ и САД. Зато са пуно права морамо уважити став Дејана Илића и његово упозорење. “Уместо да на протесте гледамо као на део заокруженог плана, супротстављање властима у институцијама и демонстрације на улицама треба видети као отворени процес. Није ствар у томе да увек од сваког следећег протеста очекујемо да буде онај последњи, завршни. Напротив, сви ти протести у низу воде ка циљу- свргавању власти са Вучићем на челу. Да ли ће режим пасти под притиском улице, или на изборима, не можемо знати. Али, ако не протестујемо, немамо чему да се надамо“. |